Srebrenička povelja

Srebrenička povelja ili Stonska povelja bana Stjepana II Kotromanića je istorijska povelja na srpskom jeziku izrađena 1333. godine u Dubrovniku. Urađena je u četri primerka, po dva za bosanskog bana i Dubrovnik i to dve na latinskom a dve na srpskom jeziku. Povelja je pisana ustavnom ćirilicom, kao i sve ostale banove domaće povelje.

Primerci povelja koje je dobio ban Stefan, verovatno su zauvek izgubljeni, dok se u Dubrovniku čuva latinski original povelje i prepis srpske verzije, sačuvan u zborniku Liber Privilegiorum, koja se često u literaturi naziva i Codex Ragusinus, koji je oko sto godina kasnije sastavio dubrovački kancelar Nikša Zvijezdić.

Povelja predstavlja prvi pisani dokument o postojanju drevnog grada Srebrenika i drugih mesta. Njome ban Stefan ustupa Dubrovačkoj republici Ston i Rat, otvarajući trgovinske puteve Dubrovnika sa Bosnom.

Tekst srpskog prevoda povelje glasi:

"U početku Oca u ispunjenju Sina i svetoga Duha. U leto od rođenja Hristovog 1333, indikta prvog, 15. dan (…) februara meseca. Mi gospodin Stefan, po milosti Božijoj ban Bosne, Usore i Soli i gospodin Humske zemlje, kao što prijatelje i sluge naše volimo i njima milost našu dajemo sa korišću i ljubavlju, kako je dostojno držati se prema svakome, tako da zna svako ovog dana i ubuduće koji će posle bi ti amin. Ja videh dobro svedočanstvo i mnoga dela od baštine i vlas tele i ljudi dubrovačkih i našim praroditeljima i nama veoma mnogo učinjena, i hoteći odsad raditi sa Božijom voljom, zato mi, gospodin ban Stefan i moji sinovi i unuci i dokle moje potomstvo bude, do veka vekova, dajemo i darujemo do veka vekova u baštinu i u plemenito ljudima dubrovačkim, a našim dragim prijateljima ceo Rat i Ston i Prevlaku i ostrva koja su okolo Rata i sa svim što se nalazi unutar Rata i Prevlake – i gore i polja, dubrave, šume, livade, vode, sela i sve što je od Prevlake do Loišta, i sud i globe i umir krvi da budu po njihovoj volji, da imaju i drže, i da čine svu svoju volju i želje kao od svoje baštine,do veka vekova,i da su voljni zidati kule, i drugo što im je volja i prokopati Prevlaku od mora do mora i napraviti po svojoj volji i želji. I još obećava gospodin ban Stefan za sebe i svoje sinove i svoje potomstvo, da ako odluče u neko vreme ili gospodin ili vlastelin ili građanin ili ljudi koji bi pakostili Ratu ili Prevlaci, pomogne koliko može naša snaga. A za to mi, Opština i ljudi grada Dubrovnika od sveg dobra zajedničkog, gospodinu banu Stefanu i njegovim sinovima i potomstvu njegovom do veka od muške glave, i do kraja sveta, da dajemo za Prevlaku i Ston 500 perpera, do kraja sveta od tog dobitka, za koji se ima doći kod nas u Dubrovnik u ono vreme. Ako ban i njegovi sinovi i njegovo potomstvo po muškoj glavi ne budu gospoda Humske zemlje, mi Opština dubrovačka davaćemo onaj dobitak na onaj dan svetoga Vlaha, 500 perpera, kako je gore pisano. I još obećava Opština dubrovačka, da ako u neko vreme dođe gospodin ban Stefan u Dubrovnik ili njegovi sinovi ili njegovo potomstvo po muškoj glavi do kraja sveta, da mu dâ palate zidane za prebivanje, dokle bude ostao, bez ikakvog najma. I još obećava Opština dubrovačka da neće da prima u Prevlaku i u Ston i u Rat i u ona ostrva koja su uzeli od gospodina bana Stefana, njegovog vlastelina koji bude njemu neveran i njegovim sinovima i njegovom potomstvu do kraja sveta. A ja gospodin ban Stefan zaklinjem se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve mošti svete koje su u Dubrovniku, za mene i za moje sinove i za moje potomstvo po muškom kolenu do kraja sveta, sve to čvrsto da imamo i držimo i ne prekršimo do kraja sveta. I za sve više pisano, mi Opština i svi ljudi dubrovački kunemo se u sveto Božije jevanđelje i u četiri jevanđelista i u 12 apostola i u sve svete mošti koje su u Dubrovniku, za nas i naše sinove i za naše naslednike do kraja sveta, sve čvrsto da imamo i držimo do kraja sveta nepromenjeno. I zato stavljam ja gospodin ban Stefan svoj zlatni pečat, da je za verovanje, svako da zna i vidi istinu. A o ovome su načinjene četiri povelje jednake, dve latinske a dve srpske, a sve su pečaćene zlatnim pečatima. Dve su povelje ostale kod gospodina bana Stefana, a dve povelje su u Dubrovniku. A to je pisano pod gradom pod Srebrenikom. A ovome su svedoci zvani i moljeni Vitan Tihoradić, Radoslav Hlapović, Miloš Vukasić, Hrvatin Stefanić, Stefan Druščić, Tvrtko Ivahnić, a za to su tri pristava: Divoš Tihoranić, Štitko Hlapović, Mihailo Menčetić Dubrovčanin".