Srpsko vojničko logorsko pozorište „Afrika” u Lazuazu

Srpsko vojničko logorsko pozorište „Afrika” u Lazuazu bilo je najveće i najorganizovanije pozorište srpske vojske u Severnoj Africi, tokom Prvog svetskog rata. Pozorište je odigralo važnu ulogu u časovima nespokojstva, depresije i nostalgije kod ratnika, zarobljenika i bolesnih lečenih u logoru Lazuaz u Tunisu. Imajući u vidu da je u okupiranoj Srbiji u to vreme potpuno zamro pozorišni život, „slamka spasenja” bilo je Srpsko vojničko logorsko pozorište „Afrika”, koje je u najtežim danima izgnanstva, uspešno negovalo srpsku kulturu kroz u najteža ratna vremena, „i tako sačuvavalo kontinuitet rada srpskog pozorja.” Njegov značaj ogledao se i u tome što je pozorišnu kulturu uspešno promovisalo i približilo publici nanaviknutoj na tu vrstu kulture i na pozorišnu scenu uvelo i edukovalo brojne amatere.

Srpsko vojničko logorsko pozorište „Afrika” u Lazuazu

Gledalište pozorišta „Afrika”
Lokacija	Logor u Lazuazu Lazuaz Francuska
Maks. broj gledalaca	3.000
Otvoreno	15. april 1916.
Period aktivnosti	1916–1918.

Bilo kao njegovi graditelji, gledaoci ili glumci (spremajući predstave) srpski vojnici su u ovom pozorištu bar na kratko mogli da zaborave na svakodnevne strahote rata i sva stradanja albanske golgote, i tako se prisete života u svojoj domovini.

Osnivanje pozorišta - „zimska scena”

Sa oporavkom srpskih vojnika u Lazuazu, u njima su se budile i duhovne potreba: radne, verske, kulturne. Tako se začela i ideja da se, po ugledu na Zapadni front u Evropi u Lazuazu, osnuje vojničko logorsko pozorište. Za realizaciju ideje bio je određen glumac Dimitrije Ginić, koji je posle lečenja na ostvu Vidu evakuisan na lečenje u bolnicu u Sidi Abdalahu, a potom na konačni oporavak kao rekonvalescent u bolnicu u logoru Lazuaz.

Iz bolnica i rehabilitacionih centara u Lazuazu, Ginića je, kao budući reditelj pozorišta, okupio oko sebe profesionalne glumce Andriju Ćurčića, Dušana Životića, Dušana Radenkovića, Kostu Jovaneskovića, Aleksandra Zlatkovića, Dušana Cvetković i Dušana Burzu (sa velikim fondom naučenih uloga i glumačkim iskustvom), i veći broj vojnika amatera (studenata, đaka) pitomaca Skopske podoficirske škole, dekoratera, zanatlija, slikara.

Za potrebe pozorišta, sala i improvizovana pozornica sagrađena je u jednoj od baraka u logoru. Tako je nastala „zimska scena” u kojoj su izvođeni kraći kolaž-programi, i „takoreći iz ničega” stvarani repertoar, dekor, kostimi. Ljubav prema pozorištu brzo je zahvatila ceo logor, pa je sala sa oko 300 gledalaca već kod prve predstave bila tesna da primi sve zainteresovane gledaoce. A ta prva predstava odigrana je na Vaskrs 15. aprila 1916. godine. Bila je to predstava pod nazivom „Hajduk Veljko” autora Jovana Dragaševića. Kako je sala „zimske scene”, zbog velikog interesovanja publike, bila mala predstava je izvedena na otvorenom prostoru.

Letnje pozorište - amfiteatar

Nakon što je komanda srpske vojske u Tunisu uviđala sve veći značaj pozorišta doneta je odluka da se izgradi veliki amfiteatar pozorišta u stilu onog u drevnoj Kartagini.

U obližnjem kamenolomu iskopan je kamen tako da su radovi odmicali neverovatnom brzinom. Za samo 15 radnih dana završena je pozornica i izgrađena garderoba, a ispred pozornice uređen je prostor za orkestar. Sledili su dalji radovi i „za tri meseca hiljadu vojnika – kopača, klesara, zidara, betoniraca, tesara... sagradilo je svoje pozorište.”

Pozorište je bilo sagrađeno u polukružnom obliku i imalo je ozidano gledalište sa parterom koji je mogao da primi 3.000 gledalaca, smeštenih u 34 reda koji su se lepezasto širili i uzdizali.

Novo letnje pozorište svečano je otvoreno na Petrovdan 12. jula 1916. predstavom „Đido” autora Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka. Bez sumnje, Srpsko vojničko logorsko pozorište „Afrika” u Lazuazu bilo je najlepše pozorište ikada sagrađeno u ratnim uslovima.

Repertoar

Na repertoaru pozorišta blo je 80 premijera, među kojima su najgledaniji i najuspešniji komadi, koji su imali i najveći broj repriza, bili su:

Broj repriza	Naziv predstave
Osam	Devojačka kletva, Boj na Kosovu, Đido i Školski nadzornik
Sedam	Hajduk Veljko, Artiljerija Rustikana, Ženske suze i Svi kleče
Šest	Jazavac pred sudom i Moravka.

Osim dramske ekipe, pozorište je na repertoaru imalo i nastupe horova i orkestra koji su pratili pojedine scene ili pevanja u pozorišnim komadima.

Gostovanja

Svoju kulturnu misiju pozorište je proširilo svojim nastupima i u drugim mestima u francuskim kolonijama u severnoj Africi. Bila su to gostovanja u dvoranama Bizerte, najčešće u Klubu društva „Bratstvo vojnika i mornara”, u pozorištu u Tunisu, Tindži, u bolnicama u Sidi Abdalahu, Sidi Fatalahu, azilu Ben Negro, bolnici Sion, Kap Matifu…

Pozorišne predstave izvođene su i u bolnicama, sanatorijumima i lečilištima širom Severne Afrike sa prilagođenim programom za bolesnike u bolnicama i za izbeglice.

Ansambl pozorišta

Pozorišna ekipa (drama, hor i orkestar) brojala je oko 200 članova – profesionalaca i amatera. Za sve vreme rada kroz pozorište je prošlo ukupno oko 1.000 stvaralaca. Jedni su odlazili na front ili u druge logore, drugi dolazili. Samo se manji broj zadržao od početka do kraja rada pozorišta.

Kostimi, dekor, improvizacije

Nedostatak pravih kostima i pozorišne dekoracije, kod njenih aktera rzvilo je zadivljujuću maštu u izradi dekora i kulisa. Zahvaljujući vojnicima akademskim slikarima Josifu Caru, Miodragu Petroviću i Dušanu Vasiljeviću Figi i vajarima Iliji Kolareviću i Dobrosavu Dobri Bogdanoviću, uvećan je broj kulisa i dekora koji su oslikavani uglavnom na šatorskim krilima, a smislom za improvizaciju obogaćena je kolekcija kostima i rekvizita.

Tako su:

„ Zahvaljujući inventivnosti vojnika, ni iz čega pravljeni efektni kostimi. U pozorišnoj radionici za potrebe istorijskih komada prekrajane su stare vojničke uniforme, šinjeli, šatorska krila, ćebad. Od limenih konzervi (a njih je u kantini bilo na pretek) pravljene su krune, kalpaci, šlemovi, krljušti za oklope. Šinjeli i kabanice pripremani su za narodne i kostime junaka tako što su prekrajani, bojeni u jake boje, a zatim ukrašavani pozlaćenim gajtanima i komadićima lima kao šljokice. Pod noćnim svetlima sve je bleštalo kao da je od zlata. Prekrajana je civilna odeća od dobrovoljaca iz Amerike. Za orijentalne, građanske i ženske uloge rekviziti i garderoba (sablje, čalme, frakovi, cilindri) pozajmljivani su od imućnijih Arapa i Francuza ili je čak kupovana. Dušan Cvetković izrađivao je perike od kučina. ”

Kraj rada

Predstavom „Srpska duša” od Žozefa de Gramona i Žorža Monke a u režiji Aleksandra Zlatkovića, praćenom horskim programom i šaljivom tačkom Andre Kostića, pozorište u Lazuazu svečano se oprostilo od svoje verne publikese 5. novembra 1918. godine. Bila je to 217. predstava pozorišta, koja je izvedena na dan dok je Srbija u Beogradu slavila četvrti dan u slobodi.