Staleži u Nišu u 19. veku

Staleži u Nišu u vreme Turaka služili su kao neka vrsta demografske odrednica Osmanlijske vlasti, da se koristeći se oštrim kriterijumima razvrstava stanovništvo Niša toga vremena na ove staleže: čorbadžije, trgovce, zanatlije, izmećare i fukare. Kako je Turska vlast slabila s kraja 18. i spočetka 19. veka u Srbiji, naročito posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, naglo je nastao procesa raslojavanja građanskog društva u Nišu, i brzog socijalno‐ekonomskog formiranja i napredovanja građanskog trgovačko‐zanatlijskog staleža koji se stalno bogatio i sticao sve veća prava, što je sa druge strane rezultovala, i sasvim prirodno i dosledno, i nastankom drugih socijalno osiromašenih staleža, na rubu egzistencije i sa minimumom ljudskih prava, u duhovnom i drugom razvoju.

Niš u vreme vladavine Osmanskog carstva

Crkvena lica

Crkvena lica i crkveni velikodostojnici visokog reda, obično sveštenstvo i monasi, koji su činili poseban stalež, bilu su posebna, malobrojna grupa čiji je prevashodni zadatak bio molitva i verska obuka običnog naroda i svakodnevne verske aktivnosti.

Dnevne poslove vezane za stanovanje, ishranu i drugo obavljalo, u ovom staležu, obavljalo je obično sveštenstvo nižeg reda uz pomoć slugu iz naroda. Visoko sveštenstvo je imalo mnogo sluga i nisu se bavili običnim svakodnevnim poslovima, već isključivo duhovnim životom.

Čorbadžije

Čorbačije ili bogati ljudi kolenovići, domaćini, gazda, bile su najmalobrojniji stalež u Nišu, ali sa najvećim po vlašćenjima. Po imetku spadale su u grupu najbogatiji ljudi svog vremena. Pretežno su bili zemljoposednici i trgovci na veliko. Oni su, u stvari, bili odžakovići i kolenovići.

Niške čorbadžije su se poznavale i po oblačenju; na glavi su imale alev fes sa kratkom moravom kićankom. Zimi su nosili džube do ispod kolena, postavljeno lisičjim krznom. Čakšire su im bile od teške stambolske čohe, pojas širok i mek. Anterija je bila od zatvoreno plave čohe. Na nogama su nosili bele pamučne čarape i lake kondure od crne jareće kože. U rukama su držali ćilibarske brojanice, i stalo ih prstima premetali i tako se sami sa sobom zabavljali.

Stanovali su u centru Niša oko Saborne crkve, u kućama koje su obično bile na sprat sa velikim dvorištem punim osmanluka, šimšira, voća i cveća. Kuće je okruživala visoka ograda tako da se sa ulice uopšte nije mogla videti unutrašnjost dvorišta.

Živeli su zatvorenim porodičnim životom, ženili se unutar svog staleža, pa se može zaključiti da je to bila potpuno zatvorena kasta nedostupna ostalom stanovništvu.

Zanimljivost

Među niškim čorbadžijama ostaće najviše zapamćen do današnjih dana, izvesni čorbadžije Hadži Smiljan Janković, koga je Stevan Sremac ovekovečio u romanu Zona Zamfirova, nakon što je navodno pred smrt od Smiljana čuo događaj koji je tokom 1870. i naredne godine potresao njegovu porodicu.

Trgovci

Trgovačka ulica u Nišu

Trgovci u onovremenom Nišu, bili su nešto brojniji od čorbadžijskog staleža. Među njima je bilo i vrlo bogatih ljudi koji često po bogatstvu nisu izostajali iza njih.

Oni su imali čitavu svoju ulicu poznatu pod imenom „Trgovčka ulica” ili kasnije Pokrivena čaršija, ukojoj su bile kuće onih bogatijih koje po veličini, udobnosti i nameštaju nisu ništa izostajale iza čorbadžijskih kuća. A raspolagali su i vinogradima za svoje potrebe i uživanje.

Ovom staležu su pripadali su i preostali Cincari sa svim karakteristikama svoga staleža.

Trgovci su imali svoje trgovačko udruženje ili esnaf, kako se tada zvalo.

Zanatlije

Kuća jednog niškog zanatlije, vrlo prostrane udobne i lepe, sa širokim, visoko ograđenim dvorištem

Stalež zanatlija bio je najbrojniji, i kao stalež trgovaca imao je svoje udruženje ili esnaf − z’n’jetski esnaf. Esnafsko udruženje bilo je na visokom stupnju i odnosilo se vrlo strogo prema svojim članovima. Od njih se bezuslovno tražilo da u poslovima čuvaju svoj ugled. Od zanata treba pomenuti zanate čije su izrađevine nekada mnogo tražene kao neophodne za život a koje ne postoje više, kao: kujundžijski, mutavdžijski, mumdžijski, liciderski, puškarski, kazandžijski, kubedžijski, abadžijski i dr.; od zanata koji su se i do danas održali navode se: bačvarski, stolarski, opančarski, berberski, bravarski, ćurčijski i dr.

Pojedine zanatske radionice jednog te istog zanata bile su grupisane po ulicama, tako da je u Nišu postojao „kubedžijski sok’k’, „k’z’ndžijski sok’k” (koji i dans postoji, ali kao turistička atrakcija), itd.

Kuće zanatlijskih majstora bile su nešto dalje od centra Niša, po raznim kapijama i mahalama, kao na primer na: „Stambol kapiji”, „Žožinoj kapiji”, „Leskovačkoj kapiji”; u „Beograd maali” i „Jagodin maali”; u „Čairu i „Paliluli”. Kuće su im bile obično prizemne, često vrlo prostrane udobne i lepe, sa širokim, visoko ograđenim dvorištima.

I zanatlije su imale manje imanje i vinograd. Obradivo zemljište obično je zanatlija davano u napolicu, a vinograd su radili članovi majstorove porodice sa šegrtima.

Radi toga je svaka kuća imala po jedno „mugare” kojim su prenošene motike i jelo za one koji su radili u vinogradu.

Šegrti i kalfe

Zanatlije, zanatski majstori, radili su svoje zanate uz pripomoć većeg ili manjeg broja kalfi i šegrta − „čiraka”. Šegrti su, po pravilu, stanovali, odevali se i hranili kod svojih majstora, dok su kalfe bile bolje plaćene od njih. Šegrtovanje je bilo vrlo teško. Pre svega, to je bio neplaćen posao skopčan sa preteranim radom. Oni su bili uglavnom pokućari i dadilje u kući svojih majstora, izloženi ćudima obesnih majstorica.

Šegrt je dobijao „ćutek” od sviju. Šegrtovanje je trajalo onoliko dugo koliko je to majstor ugovorio sa šegrtovim ocem, majkom ili staraocem prilikom prijema. Težak je bio život ovih jadnika. Usled rđavog, a neretko i brutalnog postupka šegrti su dobijali izgled progonjene zveri, a, odvojeni od posla, često nisu imali mogućnosti da nauče zanat na koji su stupili, ili su ostali nedoučeni.

Izmećari

Jedna od ulica u Nišu kojoj su živeli izmećari

Izmećari (arh. Izmeć’rl’k), kao stalež nije imao nikakvih prava. Iz njega su se regrutovali:

• izmećari i izmećarke (domaća posluga),
• opštinski panduri,
• taljigaši,
• baštovani,
• najamni radnici svih vrsta.

Živeli su umalim kućama mahom potleušicama koje su utonule u zemlju, sa prozorima iznad same zemlje, a umesto prozorskih stakala, između ramova bila je izlepljena hartija „pendžerlija”, koja je jedva propuštala nešto dnevne svetlosti. Podovi u tim potleušicama bili su od nabijene ilovače, a spavalo se na asurama sa nešto oskudnih i bednih posteljnih stvari. Dvorište njihovih kuća bilo je malo, a ograda oko njega iskrivljena i isprovaljivana.

Fukare

Romska porodica — „Fukara”

Fukare (turcizam kojim je označavan — siromah, bednik...) su se u Nišu nalazile na zadnjoj lestvicama tadašnjeg društva, i nisu se ubrajali ni u kakav stalež. Fukaru su uglavnom činili Romi.

Fukare su u Nišu bile grupisane u tri romske mahale i to:

• Prva — kod „Arnaut pazara”. Fukare iz ove mahale su bili pretežno svirači.
• Druga — u „Čairu”. Fukare iz ove mahale su bili pretežno taljigaši i kovači.
• Treća — kod „Klanice” (gde se i do danas zadržala najveća aglomeracija Roma u Nišu). Fukare iz ove mahale su bili pretežno argati (poljoprivredni radnici) u

baštama, kojih je bilo u to doba mnogo na periferiji grada, oko obala Nišave.

Staleške promene po oslobođenju od Turaka

Niš nakon oslobođenja od Turaka

Po oslobođenju Niša od Turaka 1878. godine, menja se i staleška struktura stanovništva. Turci se iseljavaju iz Niša, a na njihove posede, kupovinom, dolaze imućniji Srbi − čorbadžije, koji polako uzimaju trgovinu od Turaka u svoje ruke.

Dolazi i do veliki priliv stanovništva sa sela što po oslobođenju menja dotadašnju strukturu, seljaci kupuju ona sitna turska imanja, turske kuće i radnje, i tako se polako infiltriraju u gradsko stanovništvo, koje poprima neke nove staleške karakteristike.

Prema statističkim podacima iz popisa obavljenog 1890, u Nišu je živelo preko 2.000 stanovnika rođenih van niškog kraja, poreklom iz drugih mesta Srbije i preko 900 stanovnika „stranaca“ po rođenju, pridošlih mahom u okolna niška sela. Među ovim imigrantima popisano je preko 1.700 žena, rodom iz drugih mesta u Srbiji, i 320 žena „stranaca“, što govori da su migraciona kretanja u porodičnim grupama, uticala na stalešku transformaciju i uvećanje stanovništva u Nišu i njegovoj okolini posle oslobođenja od Turaka 1878. Među srpskim doseljenicima bilo je i pridošlica doseljenih iz; Turske (41), Crne Gore (20), Hercegovine (20), Stare Srbije (16), Hrvatske i Bosne (10), Bugarske (6), Austrougarske (24). Takođe prema popisima iz ove godine van Niša nalazilo se i 1.129 stanovnika uglavnom u evropskim državama, što govori o izuzetno razvijenim ekonomskim i kulturnim vezama Niša sa drugim delovima sveta.

Dolaskom slobode i život u novoj srpskoj Kneževini (uvećanoj novoslobođenim krajevima i u novom vremenu), pred očima Nišlija počeo je da se „urušava” staleški poredak koji im je od predaka bio dat. A taj njima poznat patrijarhalni, orijentalni, spokojni oblik života u kojem je odrastalo mnogo generacija, sada je ustuknuo pod naletom novog, modernog.

Literatura

• Rečnik manje poznatih reči i izraza, U: Branislav Lazić, Stari vakat, pripovetke iz starog Niša, Narodna biblioteka „Stevan Sremac” Niš, Niš, 2016.