Википедија

Станар: Прича о лондонској магли

Stanar: Priča o londonskoj magli (engl. The Lodger: A Story of the London Fog) je britanski nemi triler iz 1927. godine, režisera Alfreda Hičkoka, u kome glavne uloge tumače Mari Olt, Artur Česni, Džun Trip, Malkolm Kin i Ajvor Novelo. Zasnovan je na istoimenom romanu koji je napisala Mari Belok Launds, kao i na predstavi Ko je on?, čiji je ona bila koautor. Radnja prati istragu za serijskim ubicom, nalik na Džeka Trboseka, u Londonu.[1]

Stanar: Priča o londonskoj magli
Filmski poster
Izvorni naslovThe Lodger: A Story of the London Fog
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioEliot Stanard
ProducentMajkl Balkon
Karlajl Blekvel
Č. M. Vulf
Temelji se naStanar
(Mari Belok Launds)
Glavne ulogeMari Olt
Artur Česni
Džun Trip
Malkolm Kin
Ajvor Novelo
Direktor
fotografije		Gaetano di Ventimilija
MontažaAjvor Montagu
Producentska
kuća		Gainsborough Pictures
DistributerWoolf & Freedman Film Service
Godina1927.
Trajanje90 minuta (restaurirana verzija)[1]
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jeziknemi (engleski titlovi)
Budžet12.000 funti
IMDb veza

Film je objavljen 14. februara 1927. u Londonu, odnosno 10. juna 1928. u Njujorku.[2] Po izlasku, časopis Bioscope je napisao: „Moguće je da je ovo najbolji britanski film ikada snimljen”.[2] Ovo je bio Hičkokov treći film i njegov prvi triler, a njegov uspeh pomogao mu je da se probije kao reditelj.

Radnja uredi

Film počinje mladom plavušom koja vrišti. Ona je sedma žrtva serijskog ubice poznatog kao Osvetnik, koji utorkom uveče vreba mlade plavokose žene po Londonu.

Te noći, plavokosa manekenka Dejzi Banting je na modnoj reviji kada ona i druge devojke čuju vesti. Plavokose devojke su užasnute, kriju kosu tamnim perikama ili šeširima. Dejzi se vraća kući svojim roditeljima i svom dragom policajcu Džou, koji su čitali o zločinu u novinama.

 
Scena iz filma

Zgodan, ali tajnovit mladić koji jako podseća na opis ubice stiže u kuću Bantingovovih i raspituje se za njihovu sobu za iznajmljivanje. Gospođa Banting mu pokazuje sobu, koja je ukrašena portretima lepih mladih plavokosih žena. On joj plaća mesečnu kiriju unapred. Stanar okreće sve portrete prema zidu i traži da se uklone. Dejzi ulazi da ukloni portrete i privučena je stanarom. Dejzi i njena majka se vraćaju dole, gde čuju teške korake stanara dok korača po sobi.

Veza između Dejzi i povučenog stanara postepeno postaje ozbiljna, što čini Džoa, koji je nedavno dodeljen slučaju Osvetnik, nesrećnim. Gospođu Banting kasno noću probudi stanar koji izlazi iz kuće. Ona pokušava da pretraži njegovu sobu, ali mali ormarić je čvrsto zaključan. Ujutro, još jedna plavokosa devojka pronađena je mrtva, odmah iza ugla.

Policija primećuje da se ubistva kreću ka naselju Bantingovih. Bantingovi veruju da je stanar Osvetnik i pokušavaju da spreče Dejzi da provodi vreme sa njim. Sledećeg utorka uveče, Dejzi i stanar se iskradaju na sastanak do kasno u noć. Džo ih prati i suočava sa njima, a Dejzi raskida s njim. Džo počinje da slaže događaje prethodnih nedelja i ubeđuje sebe da je stanar zaista Osvetnik.

Sa nalogom i dvojicom kolega, Džo se vraća da pretraži stanarevu sobu. Pronalaze kožnu torbu u kojoj se nalazi pištolj, mapu sa zacrtanim lokacijama ubistava, isečke iz novina o napadima i fotografiju prelepe plavokose žene, koju Džo prepoznaje kao prvu žrtvu Osvetnika. Stanar je uhapšen uprkos Dejzinim protestima, ali uspeva da pobegne u noć. Dejzi ga nalazi vezanog lisicama, bez kaputa, kako drhti. On objašnjava da je žena na fotografiji bila njegova sestra, prelepa debitantkinja koju je Osvetnik ubio na plesu, i da se zavetovao svojoj majci na samrti da će privesti ubicu pravdi.

Dejzi vodi stanara u pab i daje mu brendi da se zagreje, skrivajući mu lisice ogrtačem. Sumnjičavi meštani ih progone, brzo prerastajući u rulju. Stanar je opkoljen i pretučen, dok Dejzi i Džo, koji su upravo čuli da je pravi Osvetnik uhvaćen, uzalud pokušavaju da ga odbrane. Kada se čini da je sve izgubljeno, mladi prodavac novina prekida rulju sa vestima da je pravi Osvetnik uhapšen. Rulja pušta stanara, koji pada u Dejzino naručje. Nešto kasnije, pokazalo se da se stanar potpuno oporavio od povreda i da on i Dejzi srećno žive zajedno.

Uloge uredi

 
Ajvor Novelo u filmu
Glumac Uloga
Mari Olt gospođa Banting
Artur Česni gospodin Banting
Džun Trip Dejzi Banting
Malkolm Kin Džo Čendler
Ajvor Novelo Džonatan Dru / Stanar
Iv Grej žrtva

Alfred Hičkok ima kameo ulogu. On sedi za stolom u redakciji leđima okrenut kameri i koristi telefon (5:33 minuta nakon početka filma). Ovo je Hičkokov prvi prepoznatljiv filmski kameo, što je kasnije postala standardna praksa za ostale njegove filmove.[3] Hičkok je izjavio da je ovo pojavljivanje bilo posledica toga što se glumac koji je trebalo da igra telefonskog operatera nije pojavio, pa ga je Hičkok zamenio. Filmski proučavalac Vilijam Rotman primećuje da je Hičkokova kameo uloga otpozadi snimljena na veoma sličan način kao kod naslovnog stanara.[4][5] Prema nekim izvorima, uključujući Fransou Trifoa, Hičkok pravi još jedan kameo na samom kraju filma u besnoj rulji, ali ova tvrdnja je osporena.[1][5][6]

Produkcija uredi

Pretprodukcija uredi

Stanar je zasnovan na istoimenom romanu Mari Belok Launds o ubistvima Džeka Trboseka, kao i na predstavi Ko je on?, komičnoj scenskoj adaptaciji ovog romana koju je Hičkok video 1915. godine.[1][7]

Britanska štampa objavila je vest o filmu početkom 1926. godine, a Ajvor Novelo je najavljen kao glavni glumac u februaru.

Prvobitno, film je trebalo da se završi dvosmisleno u pogledu nevinosti stanara. Međutim, kada je Novelo dobio ulogu, studio je zahtevao izmene scenarija. Hičkok se prisetio:[8][9]

Nisu dozvoli da se Novelo prikaže kao mogući zlikovac. Publicitet je odneo prevagu, i morali smo da promenimo scenario kako bismo pokazali da je bez sumnje nevin.[9]

U još jednom prisećanju, Hičkok je ispričao kako je bio nezadovoljan ovom odlukom, premda je predstava Ko je on? imala sličan srećan kraj.[10]

Snimanje uredi

Snimanje je počelo 25. februara 1926. i trajalo je šest nedelja. Pošto je Hičkok praktikovao filmske metode koje su odražavale one nemačkog ekspresionizma, svaka scena ne bi trajala duže od tri minuta. Prema glumici Džun Trip: „Svež iz Berlina, Hič je bio toliko prožet vrednošću neobičnih uglova kamere i svetlosnih efekata pomoću kojih je stvarao i održavao dramatičnu napetost da bi se često za scenu koja ne bi trajala duže od tri minuta na filmu moralo odvojiti celo jutro za snimanje.”[11]

Džun je morala da ide na operaciju na početku snimanja. U svojoj autobiografiji je napisala da je kao rezultat toga što ju je Hičkok terao da izvede ponovljene kadrove jedne scene, osetila „mučan bol negde u predelu ožiljka od slepog creva” i morala je da se vrati u bolnicu.[12]

Rediteljski stil uredi

U kadriranju scena, Hičkok je bio pod velikim uticajem posleratnog horora, društvenih nemira i emocionalnog straha od abnormalnosti i ludila. Film je potpuno nem, ali reči nisu bile potrebne s obzirom na vizuelni metod pripovedanja.

Čuvena scena se dešava kada Bantingovi pogledaju u plafon svoje kuhinje, slušajući stanara koji korača iznad. Tavanica tada postaje providna i tada se vidi da stanar hoda po njoj; za snimanje ove scene korišćen je debeli list kaljenog stakla.[13] Prema recenziji Filipa Kempa, ova scena je bila sastavljena od „šezdeset pet snimaka za nešto više od šest minuta, bez kartica sa tilovima koje bi je prekinule. Neki uznemirujući uglovi kamere, uključujući jedan pravo niz stepenište dok vidimo bestelesnu ruku stanara koja klizi niz gelender.”[14]

Na početku filma, soba za iznajmljivanje je prikazana ispunjena slikama Edvarda Bern-Džounsa na kojima su nage plave žene koje liče na žrtve Osvetnika, ali među njima je i slika Svetog Đorđa koji spašava ženu od žrtvovanja; ovo može biti Hičkokov način sugestije da stanar nije stvarno ubica.[5]

Postprodukcija uredi

Nakon što je odgledao Hičkokov gotov film, producent Majkl Balkon je navodno bio besan i umalo ga je odložio. Nakon velike rasprave, postignut je kompromis i filmski kritičar Ajvor Montagu je angažovan da spasi film. Hičkok je u početku bio ogorčen zbog ovoga, ali je Montagu prepoznao rediteljevu tehničku veštinu i umeće i dao samo manje sugestije, uglavnom u vezi sa karticama sa titlovima i ponovnom snimanju nekoliko manjih scena.[15]

Proučavalac Hičkoka, Donald Spoto, koji nije pogledao ranija dva rediteljeva filma, opisao je Stanara kao „prvi put da je Hičkok otkrio svoju psihološku privlačnost vezom između seksa i ubistva, između ekstaze i smrti.”[16] Spoto je takođe izjavio: „Montaguova tvrdnja da je Hičkokova montaža sadržala do 500 titlova deluje kao verovatno preterivanje, ali on je tokom letnjih meseci radio sa rediteljem na zatezanju filma. Jedno od drugih poboljšanja bilo je angažovanje američkog poster-umetnika Edvarda Maknajta Kaufera da dizajnira animirane kartice sa titlovima”.

Uspešna komercijalna projekcija remontovanog filma prevazišla je Vulfove prethodne primedbe i njegov bioskopski uspeh je omogućio britansko izdavanje Hičkokovog prethodnog filma, Planinski orao.[1]

Teme uredi

Stanar uključuje mnoge teme Hičkokovih prethodnih i budućih radova;[1] prema Filipu Frenču, koji je pisao za The Guardian, Hičkok koristi teme „fascinacije tehnikom i rešavanjem problema, opsednutosti plavušama, straha od autoriteta, ambivalentnost prema homoseksualnosti”[17] u Stanaru.

Značaj i nasleđe uredi

Po izlasku, film je ostvario kritičan i komercijalni uspeh. U recenziji za časopis Bioscope, nazvan je „najboljim britanskim filmom ikada snimljenim”.[18] Na veb-sajtu Rotten Tomatoes, film ima rejting odobravanja od 96% na osnovu 25 recenzija, sa prosečnom ocenom 7,70/10.[19]

Stanar je nastavio sa temama koje će se provlačiti kroz veći deo Hičkokovog kasnijeg rada, kao što je ona o nevinom čoveku u bekstvu zbog zločina koji nije počinio. Hičkok je navodno proučavao aktuelne filmove F. V. Murnaua i Frica Langa,[3][20] čiji se uticaj može videti u zlokobnim uglovima kamere i klaustrofobičnom osvetljenju. Iako je Hičkok prethodno snimio već dva filma, u kasnijim godinama reditelj će Stanara nazivati prvim pravim „Hičkokovim filmom”.[21] Počevši od Stanara, Hičkok je pomogao u oblikovanju modernog žanra filmskog trilera.[22]

Po dolasku u Sjedinjene Države 1940. Hičkok je bio uključen u radio adaptaciju filma sa Herbertom Maršalom, Edmundom Gvenom i Luren Tatl.[1] U svojoj recenziji ove adaptacije, Variety je napisao: „Hičkok je reditelj sa izuzetno oštrim sluhom. On postiže svoje rezultate ritmičkim udaranjem nervnog sistema nalik Ravelu. Muzika, zvučni efekti, različiti ekvivalenti škripavih cipela, duboko disanje, bestelesni glasovi mešaju se u pripovedanju priče sa sve većom akumulacijom malih deskriptivnih dodira koji piramidiraju napetost.”[23] Adaptacija čuva originalni kraj romana, a ne kraj filma i ne rešava pitanje o tome da li je stanar zapravo ubica.

Početkom 1942. Los Angeles Times je izvestio da Hičkok razmatra rimejk filma Stanar u boji nakon završetka filma Saboter (1942), ali nije uspeo da dobije prava za film.[24]

Mnogi smatraju da je Stanar Hičkokov najbolji nemi film.[25][26][27][28]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e „Alfred Hitchcock Collectors' Guide: The Lodger: A Story of the London Fog (1926)”. Brenton Film. 
  2. ^ a b „Lodger, The: A Story of the London Fog (1926)”. BFI. Pristupljeno 13. 7. 2022. 
  3. ^ a b Lodger, The: A Story of the London Fog (1926) at the British Film Institute's Screenonline
  4. ^ „The Lodger: A Story of the London Fog”. 
  5. ^ a b v William Rothman on 'Lodger' (2017)
  6. ^ „The Lodger (1927) - Hitchcock's cameo - The Alfred Hitchcock Wiki”. 
  7. ^ Spoto, Donald (1999). The Dark Side of Genius: The Life of Alfred Hitchcock . Da Capo. str. 84. ISBN 0-306-80932-X. 
  8. ^ IMDB trivia
  9. ^ a b Spoto, Donald pg. 85
  10. ^ Henry K. Miller, The First True Hitchcock (University of California Press, 2022)
  11. ^ Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light (2003) by Patrick McGilligan
  12. ^ '‘I felt a sickening pain’', by Henry K. Miller, Guardian, 12 January 2022
  13. ^ The Hitchcock Zone: The Lodger
  14. ^ Criterion Collection essay
  15. ^ Spoto, Donald pgs. 88–89
  16. ^ Spoto, Donald pg. 91
  17. ^ The Guardian: "The Lodger: A Story of the London Fog – review"
  18. ^ „The Lodger A story of The London Fog”. bfi. Arhivirano iz originala 22. 2. 2016. g. 
  19. ^ „The Lodger (1927)”. Rotten tomatoes. 
  20. ^ Spoto, Donald pg. 86
  21. ^ Richard Allen and Sam Ishii-Gonzales Alfred Hitchcock Centenary Essays pg. iv
  22. ^ Steve Bennett. „Thriller Fiction Genre definition”. Findmeanauthor.com. Pristupljeno 22. 6. 2010. 
  23. ^ Variety: "Radio Reviews: The Lodger (1940)"
  24. ^ "News Clips From Studio Town" in Los Angeles Times (19/Jan/1942)
  25. ^ Andrew Pulver (30. 7. 2012). „My favourite Hitchcock: The Lodger”. The Guardian. Pristupljeno 2. 4. 2021. 
  26. ^ Phillip Kemp. „The Lodger: The First True Hitchcock”. Criterion. Pristupljeno 2. 4. 2021. 
  27. ^ Donald Liebenson. „Quiet Mastery: Hitchcock's Early Films”. Roger Ebert.com. Pristupljeno 2. 4. 2021. 
  28. ^ Samuel Wigley. „Then and Now: The Lodger Reviewed”. BFI. Pristupljeno 2. 4. 2021. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Станар:_Прича_о_лондонској_магли&oldid=26541921”