Википедија

Standardizacija

Standardizacija je ujednačavanje operacija čiji završni proizvod treba da zadovolji određene kvalitete, odnosno norme. Propisivanjem utvrđenog standarda obezbeđuje se mogućnost komparacije po bilo kom osnovu, odnosno objektivnost. Norma omogućava rangiranje svakog pojedinca, a time i objektivnost procene u odnosu na referentnu grupu. Proces pripreme, donošenja, usvajanja i praktične primene ovih propisa naziva se standardizacija, a sami propisi nazivaju se standardi.[1]

Standardizacija je proces implementacije i razvoja tehničkih standarda zasnovanih na konsenzusu različitih strana koje uključuju firme, korisnike, interesne grupe, organizacije za standardizaciju i vlade.[2] Standardizacija može pomoći da se maksimizira kompatibilnost, interoperabilnost, bezbednost, ponovljivost ili kvalitet. Takođe može olakšati normalizaciju prethodno prilagođenih procesa. U društvenim naukama, uključujući i ekonomiju,[3] ideja standardizacije je bliska rešenju problema koordinacije, situacije u kojoj sve strane mogu da ostvare zajedničku korist, ali samo donošenjem međusobno doslednih odluka. Standardizacija je stvaranje emocionalne ravnoteže, konvencionalnih detalja, univerzalne poznatosti i prirodne definicije koncepta zasnovanog na fizičkoj ili emocionalnoj udobnosti i prihvatanju promenom društvenog ponašanja i razvoja.

Istorija uredi

Rani primeri uredi

Standardne težine i mere razvila je civilizacija doline Inda.[4] Centralizovani sistem tegova i merenja služio je komercijalnom interesu trgovaca iz Indije, jer su manje mere korišćene za merenje luksuzne robe, dok su veće težine korišćene za kupovinu krupnijih predmeta, kao što su žitarice za hranu itd.[5] Tegovi su postojali u umnošcima standardne težine i u kategorijama.[5] Tehnička standardizacija je omogućila efikasnu upotrebu mernih uređaja za merenje uglova i merenje u građevinarstvu.[6] Jednoobrazne jedinice dužine korišćene su u planiranju gradova kao što su Lotal, Surkotada, Kalibangan, Dolavira, Harapa i Mohenjo-daro.[4] Tegovi i mere civilizacije Inda takođe su dosegle do Persije i Centralne Azije, gde su dalje modifikovane.[7] Šigeo Ivata opisuje eskavirane tegove iz civilizacije Inda:

Ukupno 558 tegova je iskopano iz Mohendžodara, Harapa i Čanhu-dara, ne uključujući neispravne tegove. Nisu pronađene statistički značajne razlike između tegova koji su iskopani iz pet različitih slojeva, od kojih je svaki merio oko 1,5 m dubine. Ovo je bio dokaz da je jaka kontrola postojala najmanje 500 godina. Smatra se da je težina od 13,7 g bila jedna od jedinica koje su korištene u dolini Inda. Zapis je zasnovan na binarnom i decimalnom sistemu. 83% tegova koji su iskopani iz gornja tri grada bili su kubni, a 68% je bilo napravljeno od rožnaca.[4]

Pokušaji iz 18. veka uredi

 
Čuveni rani strugovi za sečenje šrafova Henrija Modsleja iz oko 1797. i 1800. godine.

Implementacija standarda u industriji i trgovini je postala veoma važna sa početkom Industrijske revolucije i potrebom za visoko preciznim mašinskim alatkama i zamenljivim delovima.

Henri Modslej je 1800. godine razvio prvi industrijski praktičan strug za rezanje šrafova. Ovo je omogućilo standardizaciju veličina navoja po prvi put i utrlo put za praktičnu primenu zamenljivosti (ideja koja je već bila prisutna) na navrtke i vijke.[8]

Pre toga, navoji šrafova su se obično izrađivali čipovanjem i turpijanjem (odnosno veštom, slobodnoručnom upotrebom dleta i turpija). Šrafovi su bili retki; metalni zavrtnji, kada su uopšte napravljeni, obično su bili za upotrebu u drvetu. Metalni vijci koji prolaze kroz drveni okvir do metalnog pričvršćivanja na drugoj strani obično su pričvršćeni na načine bez navoja (kao što je zavrtanje ili nabijanje na podlošku). Modslej je standardizovao navoje šrafova koji se koriste u njegovoj radionici i proizveo setove alata koji bi pravili navrtke i vijke dosledno tim standardima, tako da bi svaki vijak odgovarajuće veličine odgovarao bilo kojoj navrtci iste veličine. Ovo je bio veliki napredak u radioničkoj tehnologiji.[9]

Nacionalni standard uredi

Modslejev rad, kao i doprinosi drugih inženjera, postigli su skromnu količinu industrijske standardizacije; interni standardi nekih kompanija su se malo proširili unutar njihovih industrija.

 
Grafički prikaz formula za korake navoja vijaka

Merenja navoja Džozefa Vitvorta su usvojena kao prvi (nezvanični) nacionalni standard od strane kompanija širom Britanije 1841. Postao je poznat kao britanski standard Vitvort, i bio je široko prihvaćen u drugim zemljama.[10][11]

Nacionalno telo za standarde uredi

Do kraja 19. veka, razlike u standardima između kompanija, činile su trgovinu sve težom i zategnutijom. Na primer, trgovac gvožđem i čelikom je zabeležio svoje nezadovoljstvo u Tajmsu: „Arhitekte i inženjeri generalno određuju tako nepotrebno različite vrste materijala ili zadatog posla da bilo šta poput ekonomične i kontinuirane proizvodnje postaje nemoguće. U ovoj zemlji ne postoje dva profesionalna čoveka koja se slažu u pogledu veličine i težine nosača koji se koristi za dati posao."

Komitet za inženjerske standarde osnovan je u Londonu 1901. godine kao prvo nacionalno telo za standarde na svetu.[12][13] Kasnije je proširio svoje standardizaciono delovanje i postao Britansko udruženje za inženjerske standarde 1918. godine, usvajajući naziv Britanska institucija za standarde 1931. nakon što je dobio svoju Kraljevsku povelju 1929. Nacionalni standardi su usvojeni univerzalno širom zemlje i omogućili su tržištima da deluju racionalnije i efikasno, uz povećan nivo saradnje.

Posle Prvog svetskog rata, slična nacionalna tela osnovana su i u drugim zemljama. Nemački institut za standardizaciju je osnovan u Nemačkoj 1917. godine, a zatim su usledili Američki nacionalni institut za standarde i francuska Komisija za stalnu standardizaciju, oba 1918. godine.[8]

Organizacija regionalnih standarda uredi

Na regionalnom nivou (npr. Evropa, Amerika, Afrika, itd.) ili na subregionalnom nivou (npr. Merkosur, Andska zajednica, Jugoistočna Azija, Jugoistočna Afrika, itd), postoji nekoliko regionalnih organizacija za standardizaciju (pogledajte takođe Organizacija za standarde).

Tri regionalne organizacije za standardizaciju u Evropi – ili Evropske organizacije za standardizaciju (ESO) koje su priznate Uredbom EU o standardizaciji [Uredba (EU) 1025/2012] su CEN, CENELEC i ETSI. CEN razvija standarde za brojne vrste proizvoda, materijala, usluga i procesa. Neki sektori koje pokriva CEN uključuju transportnu opremu i usluge, hemikalije, građevinarstvo, potrošačke proizvode, odbranu i bezbednost, energiju, hranu i hranu za životinje, zdravlje i bezbednost, zdravstvenu zaštitu, digitalni sektor, mašineriju ili usluge..[14] Evropski komitet za elektrotehničku standardizaciju (CENELEC) je evropska organizacija za standardizaciju koja razvija standarde u elektrotehničkoj oblasti i odgovara Međunarodnoj elektrotehničkoj komisiji (IEC) u Evropi.[15]

Međunarodni standardi uredi

Glavni članak: Međunarodni standard

Prva moderna međunarodna organizacija (međuvladina organizacija) Međunarodna telegrafska unija (sada Međunarodna telekomunikaciona unija) stvorena je 1865. godine[16] da bi postavila međunarodne standarde u cilju povezivanja nacionalnih telegrafskih mreža, kao spajanje dve prethodne organizacije (Bern i Pariski ugovori) koji su imali slične ciljeve, ali na ograničenijim teritorijama.[17][18] Sa pojavom radiokomunikacija ubrzo nakon stvaranja, rad ITU-a se brzo proširio od standardizacije telegrafskih komunikacija do razvoja standarda za telekomunikacije uopšte.

Reference uredi

  1. ^ Vojislav Miltenović: Mašinski elementi (oblici, proračun, primena), 7. izdanje, Niš, 2009. strana 17
  2. ^ Xie, Zongjie; Hall, Jeremy; McCarthy, Ian P.; Skitmore, Martin; Shen, Liyin (2016-02-01). „Standardization efforts: The relationship between knowledge dimensions, search processes and innovation outcomes”. Technovation. Innovation and Standardization. 48–49: 69—78. doi:10.1016/j.technovation.2015.12.002  . 
  3. ^ Blind, K. (2004). The economics of standards. Cheltenham: Edward Elgar. ISBN 978-1-84376-793-0. 
  4. ^ a b v Iwata, Shigeo (2008), "Weights and Measures in the Indus Valley", Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures (2nd edition) edited by Helaine Selin, pp. 2254–2255, Springer, ISBN 978-1-4020-4559-2.
  5. ^ a b Kenoyer, Jonathan Mark (2006), "Indus Valley Civilization", Encyclopedia of India (vol. 2) edited by Stanley Wolpert, pp. 258–266, Thomson Gale, ISBN 0-684-31351-0
  6. ^ Baber, Zaheer (1996), The Science of Empire: Scientific Knowledge, Civilization, and Colonial Rule in India, State University of New York Press, ISBN 0-7914-2919-9.
  7. ^ In the third millennium BCE the Indus measuring system was further developed in the ancient regions of Iran and Afghanistan -- Iwata, 2254.
  8. ^ a b Wang Ping (april 2011), A Brief History of Standards and Standardization Organizations: A Chinese Perspective (PDF), EAST-WEST CENTER WORKING PAPERS, Arhivirano iz originala (PDF) 12. 06. 2019. g., Pristupljeno 16. 04. 2022 
  9. ^ Rolt, L. T. C. (1962). Great Engineers. Bell and Sons. 
  10. ^ Gilbert, K. R.; Galloway, D. F. (1978). „Machine Tools”. Ur.: Singer, C.; et al. A history of technology. Oxford: Clarendon Press. 
  11. ^ Lee, Sidney, ur. (1900). Dictionary of National Biography. LXI. London: Smith Elder. 
  12. ^ „BSI Group Annual Report and Financial Statements 2010” (PDF). str. 2. Pristupljeno 3. 4. 2012. 
  13. ^ McWilliam., Robert C. (2001). BSI: The first hundred years. London: Thanet. ISBN 978-0727730206. 
  14. ^ Verdera, Francisco (2020). „CEN - European Committee for Standardization”. GENORMA.COM. 
  15. ^ Verdera, Francisco (2020). „CENELEC”. CENELEC in Genorma. 
  16. ^ „Overview of ITU's History”. www.itu.int. Pristupljeno 2019-06-19. 
  17. ^ „Pre-1865 International Telegraph Agreements”. www.itu.int. Pristupljeno 2019-06-19. 
  18. ^ „Focus on Standardization”. www.itu.int. Pristupljeno 2019-06-19. 

Literatura uredi

{{Literatura|30em

Spoljašnje veze uredi

 
Standardizacija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стандардизација&oldid=27738159”