Staro civilno pravo
Staro civilno pravo jeste preddržavno uređenje i jedno doba razvoja rimskog prava koje sadrži određene osobine i izvore. Traje od osnivanja Rima (753. godine p. n. e) do stvaranja Republike (509. godine p. n. e). I najstarije rimsko pravo je bilo, po načinu postanka i po svojim osobinama, običajno i primitivno pravo. Osobenost rimske kulture u poređenju sa drugim kulturama sličnog stepena razvijenosti je rana pojava pojma "pravo".[1]
Osobine "Starog civilnog prava"[2] uredi
Nerazvijenost uredi
Pravo je u ovom periodu samo dopunski normativni poredak. Pravo se ne meša u porodične odnose jer je autoritet porodičnog starešine bio dovoljan da obezbedi saradnju članova. Odnosi unutar roda povodom kolektivne svojine su izvan domašaja prava.
Pravo poznaje samo ograničen broj ustanova koje uređuju osnovne odnose razmene. Osnovni predmet pravnog uređenja je progon nedozvoljenih radnji. Neizgrađenost pravne terminologije i tehnike. Običajno pravo je nepisano - pamti se i saopštava usmeno. Nema povezivanja normi u sistem. Nema opštih pojmova.
Veza sa religijom uredi
Ritual - ako je pravilno izveden proizvodi dejstvo prema božanstvu gotovo automatski. Najvidljivija veza prava i religije bila je u tome što su jedini poznavaoci prava i njegovi službeni čuvari bili pontifici - pontifices (sveštenici).
Svako ko je hteo da preduzme neku pravnu radnju morao je da konsultuje "dežurnog pontifika" koji bi mu saopštio kako se ta radnja obavlja:
- pojedincima - kako da zaključuje pravni posao ili pokrenu postupak za zaštitu prava
- magistratima - koje radnje stranaka u sporu su ispravne i šta sami treba da urade
- sudijama - koja pravila treba da se primenjuju pri odlučivanju
Formalizam uredi
Formalni zahtevi su složeniji: sastavljanje isprave, prisustvo svedoka ili učešće javne vlasti u pravnom aktu. Jedva da ima neformalnih postupaka kojima se postiže pravno dejstvo.
Forme koje pravo priznaje nisu propisane sa vidljivim ciljem - tradicionalne su i shvaćene kao suštinski element pravnog akta - načelo jednostavnosti.
Apstraktnost uredi
Nepostojanje opštih pojmova i pravila koji bi doprineli ekonomičnosti i jedinstvu pravnog sistema. Apstraktnost je osobina pravnih poslova.
- Kauzalni pravni poslovi - kauza (pravni osnov) - bitan i vidljiv element pravnog posla
- Apstraktni pravni poslovi - kauza nije bitna, a nije ni vidljiva iako postoji
Objektivna odgovornost uredi
Svako odgovara za svoje radnje ako su ispunjeni objektivni uslovi:
- šteta je nastala
- postoji uzročno - posledična veza između radnje učinioca i nastale štete
- radnja učinioca kojom je naneta šteta je protivpravna
- sve ovo + krivica (uračunljivost) = subjektivna odgovornost
Načelo odmazde uredi
Ne postoji redovan način rešavanja sporova, neko je vreme povređen interes sam ili uz pomoć lica pristupa osveti bez ograničenja:
- izvršenja na ličnost - personalna egzekucija
- noksalna odgovornost - porodični starešina ne odgovara za delikt potčinjenog lica ukoliko za preda poveriocu
- talion - "oko za oko, zub za zub"
- dobrovoljna kompozicija - plaćanje para za povredu
- zakonska kompozicija - država određuje koliko se plaća za povredu
Konzervativnost uredi
Trajnost i stabilnost su neophodne za stvaranje običaja. Staro i teško menjanje inercije koja postoji u pravu. Personalno načelo primene prava. Na svakoga se primenjuje samo pravo njegove zajednice bez obzira gde se nalazi. Spor se rešava sa primenom vlasti (imperium), a ne primenom prava ( iuri solictiogravitas (pravičnost, strogost, ozbiljnost)
- gravitas (pravičnost, strogost, ozbiljnost) - održava shvatanje dužnosti odanosti otadžbini. Nijedno lice nema veliki značaj za državu, samo zajednice
- virtus (čojstvo, čovečnost) - ima smisao samodiscipline i snage ličnosti
- fides (čast. poštenje, vera) - posle Punskih ratova fides postaje pravna ustanova
Izvori "Starog civilnog prava"[2] uredi
- Consuetudo (običaj) je jednoobrazno ponavljanje određenog pravila ponašanja, koje prati unutrašnja svest o njegovoj obaveznosti (opinio necessitatis)
- Leges regiae (kraljevski zakoni) - lus civile Papirianum - skup/zbornik svih kraljevskih zakona koje je sakupio Papirije. Gotovo je opšte uverenje savremenih istraživača da pre zakona XII tablica u Rimu nije bilo pisanog prava.
- Lex duodecim tabularum (Zakon XII tablica)
- Decemviri legibus scribundis - 451. godine umesto redovnih magistrata izabrano je desetorica ljudi sa ovlašćenjem da napišu ovaj zakon. Ciceron navodi da je tekst ovog zakona u školi učio napamet.
Reference uredi
- ^ Milošević, Miroslav (2020). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 59. ISBN 978-86-7630-895-8.
- ^ a b Milošević, Miroslav (2020). Rimsko pravo. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta, Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 59—66. ISBN 978-86-7630-895-8.