Википедија

Strukturalizam

Strukturalizam (lat. structura — sastav, sklop, građa) metodološki je pristup i istraživački postupak u društvenim naukama,[1] koji se razvio 60-ih godina XX veka u Evropi. Proistekao je iz lingvističkih teorija Ferdinanda de Sosira i kulturnih teorija Klod Levi-Strosa[2] i služi kao osnova za istraživanje lingvističkih, socijalnih, etičkih i kulturnih celina.[3]

Strukturalisti u sociologiji kritikovali su prenaglašenu ulogu čoveka u društvenim događanjima.

Do kasnih 1960-ih, mnoga osnovna načela strukturalizma našla su se na udaru novog talasa pretežno francuskih intelektualaca/filozofa kao što su istoričar Mišel Fuko, Žak Derida, marksistički filozof Luj Altiser i književni kritičar Rolan Bart.[4] Iako se elementi njihovog rada nužno odnose na strukturalizam i na osnovu njega se zasnivaju, ovi teoretičari su na kraju počeli da se nazivaju poststrukturalistima. Mnogi zagovornici strukturalizma, poput Lakana, nastavljaju da utiču na kontinentalnu filozofiju i mnoge od osnovnih pretpostavki nekih od poststrukturalističkih kritičara strukturalizma su nastavak strukturalističkog mišljenja.[5]

Struktura uredi

Pojam strukture ključan je za strukturalizam, ali nije nastao zajedno sa njim. Vodi poreklo iz lingvistike, gde se prvenstveno i upotrebljavao. Najopštija definicija pojma je: „Struktura je celina koju tvore solidarne pojave, tako da svaka zavisi od drugih i može biti ono što jeste samo po odnosu prema njima”.[6] To bi značilo da struktura predstavlja skup međusobno zavisnih i usko povezanih složenih pojava i da se svaka može odrediti na osnovu odnosa prema drugim pojavama iz te strukture.

Drugu, manje-više sličnu definiciju dao je Žan Pijaže i ona glasi: “O strukturi govorimo onda kad su elementi povezani u celinu koja, kao takva, ima svoje specifične karakteristike i kad su osobine elemenata, od kojih je ta celina sastavljena, sasvim ili delimično zavisne od osobina te celine”.[7] Dakle, da bi nešto bilo struktura, njegovi elementi moraju biti manje ili više međusobno povezani. [8]

Istorija i pozadina uredi

Strukturalizam je dvosmislen termin koji se odnosi na različite škole mišljenja u različitim kontekstima. Kao takav, pokret u humanističkim i društvenim naukama koji se zove strukturalizam odnosi se na sociologiju. Emil Dirkem je zasnovao svoj sociološki koncept na 'strukturi' i 'funkciji', a iz njegovog rada je proizašao sociološki pristup strukturalnog funkcionalizma.[9]

Osim Dirkemove upotrebe termina struktura, semiološki koncept Ferdinanda de Sosira[10] postao je fundamentalan za strukturalizam. Sosir je zamišljao jezik i društvo kao sistem odnosa. Njegov lingvistički pristup bio je i opovrgavanje evolucione lingvistike.

Tokom 1940-ih i 1950-ih, egzistencijalizam, kakav je zastupao Žan-Pol Sartr, bio je dominantni evropski intelektualni pokret. Strukturalizam je postao istaknut u Francuskoj u jeku egzistencijalizma, posebno 1960-ih. Početna popularnost strukturalizma u Francuskoj dovela je do njegovog širenja širom sveta. Do ranih 1960-ih, strukturalizam kao pokret je postajao sam po sebi, a neki su verovali da nudi jedinstven pristup ljudskom životu koji će obuhvatiti sve discipline.

Ruski funkcionalni lingvista Roman Jakobson bio je ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti. Jakobson je presudno uticao na antropologa Kloda Levi-Strosa, čijim se radom prvi put pojavio termin strukturalizam u odnosu na društvene nauke. Levi-Strosov rad je zauzvrat doveo do strukturalističkog pokreta u Francuskoj, koji se takođe naziva francuski strukturalizam, koji je uticao na razmišljanje drugih pisaca, od kojih se većina odrekla da su deo ovog pokreta. Ovo je uključivalo pisce kao što su Luj Altiser i psihoanalitičar Žak Lakan, kao i strukturalni marksizam Nikosa Pulancasa. Rolan Bart i Žak Derida su se fokusirali na to kako bi strukturalizam mogao da se primeni na književnost.[11]

Shodno tome, takozvanom „bandom četvorice“ strukturalizma smatraju se Levi-Stros, Lakan, Bart i Mišel Fuko.[12][13]

Razvoj strukturalizma uredi

U dosadašnjem razvoju strukturalizma mogu se razlikovati tri faze. Prve dve pripadaju klasičnom obliku strukturalizma, koji predstavnici francuske filozofske avangarde smatraju prošlošću, a treća, današnja, je takozvani poststrukturalizam, koji se već približava svome kraju i prelasku na tzv. mišljenje razlike. Prekretnica u razvoju strukturalizma je maj 1968. godine u Francuskoj.

U prvoj, predfilozofskoj fazi svoga razvoja, strukturalizam se javio i utvrdio kao novi naučni metod u posebnim naučnim disciplinama- lingvistici (strukturalna lingvistika Ferdinanda de Sosira), poetici, literarnoj teoriji i estetici (ruska formalistička škola), etnologiji (analiza mitova, strukturna antropologija Klod Levi-Strosa), psihoanalizi (Žak Lakan), genetici itd.

Najveći uticaj na razvoj strukturalizma imao je Ferdinand de Sosir, u oblasti lingvistike, tačnije semiologije. Dokaz da strukturalizam vodi poreklo iz lingvistike je to da je struktura, glavni teorijski pojam strukturalizma, prvo korišćena u lingvistici, semiologiji, kao naziv za sistem znakova, a ne u biološkom, fizičkom, psihološkom ili sociološkom smislu.

U drugoj, filozofskoj fazi razvoja strukturalizma razlikuju se dve etape:

  • kritička
  • konstitutivna

U kritičkoj fazi, strukturalizam prvenstveno predstavlja kritiku statusa subjekta tj. prioritet čoveka u različitim oblastima društvenih nauka (etnologiji, lingvistici, psihoanalizi itd.) i dokazuje da je čovek, njegov način razmišljanja, postupci i život uopšte deo iste organizacione šeme i da je zavisan od istih kategorija kao i naučni i tehnički svet, koji je i jedini stvarni svet.

U konstitutivnoj fazi strukturalizma, on prelazi u izgradnju čvrsto povezanih teorijskih sklopova zasnovanih na jedinstvanoj metodologiji, koji bi trebalo da ga zasnuju kao pravac. Predstavnici te faze strukturalizma bili su Klod Levi-Stros i njegove „Metodologike”, Fukoove “Reči i stvari” i “Arheologija znanja” i Althuseovo čitanje Marksovog „Kapitala”.

Paralelno sa tim, pojavile su se i kritike samog strukturalizma i to najviše od strane egzistencijalista (Sartreova kritika strukturalizma kao “poslednje barijere koju još građanska filozofija može isturiti protiv marksizma”), kao i od strane samih marksista.

Godina 1968. bila je važna i burna godina, kako za ljude, tako i za strukturalizam. Studentski i radnički protesti potresali su ceo svet, a oni majski u francuskoj izazvali su prekretnicu u razvoju strukturalizma tj. udaljili ga od onog klasičnog. Od tada strukturalizam predstavlja poststrukturalistički filozofski pokret koji je u određenoj meri aktvan i danas.

Poststrukturalizam je za cilj imao da ispravi nedostatke klasičnog strukturalizma i da ga unapredi, tako što ga je kritikovao. Karakterističan za poststrukturalizam je prelazak sa proučavanja strukture na proučavanje procesa koje te strukture proizvode kao svoju posledicu. Najvažniji predstavnici strukturalizma su Luj Altiser i Mišel Fuko (druga faza njihovog razvoja), Žil Delez i Julija Kristeva. [14]

Odnos strukturalizma i marksizma uredi

U svojoj prvoj, predfilozofskoj, fazi strukturalizam nije imao dodirnih tačaka sa marksizmom.

U drugoj, filozofskoj tj. klasičnoj, fazi, strukturalizam i marksizam spaja Luj Altiser i njegova pariska škola. Sam Altiser ne spada u strukturaliste, jer je uglavnom kritikovao taj pravac, naročito njegovu pretfilozofsku fazu i izjavio je da, iako koristi strukturalističku terminologiju u nekim svojim delima, on ne pripada strukturalizmu.

Drugi strukturalisti, kao što su Mišel Fuko i Žil Delez, do 1968. Godine oštro su kritikovali marksizam, ali su nakon toga ublažili svoje kritike.

Ideja poststrukturalizma je, u poređenju sa strukturalističkim, najbliža marksizmu. [15]

Reference uredi

  1. ^ Blackburn, Simon (2008). Oxford Dictionary of Philosophy, second edition revised. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954143-0. 
  2. ^ Enciklopedija Britanika. Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005. 
  3. ^ Rečnik srpskog jezika. Novi Sad: Matica srpska. 2011. 
  4. ^ Deleuze, Gilles. 2002. "How Do We Recognise Structuralism?" In Desert Islands and Other Texts 1953-1974. Trans. David Lapoujade. Ed. Michael Taormina. Semiotext(e) Foreign Agents ser. Los Angeles and New York: Semiotext(e), 2004. 170–192. ISBN 1-58435-018-0: p. 170.
  5. ^ Sturrock, John. 1979. "Introduction." In Structuralism and Since: From Lévi Strauss to Derrida.
  6. ^ Lalande, Andre. Vocabulaire de philosophie, III. 
  7. ^ Schiwy, Günther (1969). Der franzosische Strukturalismus. Hamburg: Rowohlt. str. 14. 
  8. ^ Majer, Boris (1976). Strukturalizam. Beograd: Komunist. str. 15—20. 
  9. ^ Sylvain Auroux, E.F.K. Koerner, Hans-Josef Niederehe, Kees Versteegh (2008 ) History of the Language Sciences, 2nd volume, Auroux, Sylvain; Koerner, E. F. K.; Niederehe, Hans-Josef; Versteegh, Kees (14. 7. 2008). History of the Language Sciences / Geschichte der Sprachwissenschaften / Histoire des sciences du langage. 2. Teilband. Walter de Gruyter. str. 1882. ISBN 9783110194210. 
  10. ^ Meike Watzlawik, Alina Kriebel, Jaan Valsiner (2015) Particulars and Universals in Clinical and Developmental Psychology: Critical Reflections A book honoring Roger Bibace, pp.33, 44-45
  11. ^ Walton, David (2012), „Poststructuralism: Roland Barthes and Jacques Derrida”, Doing Cultural Theory, SAGE Publications Ltd, str. 88—104, ISBN 9780857024855, doi:10.4135/9781446289075, Pristupljeno 2020-05-30 
  12. ^ Moore, Margaret. „LibGuides: Literary Theory: 1910-2010: Post-Structuralism”. arthumref.libguides.com. 
  13. ^ „Post-Structuralism”. obo (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-30. 
  14. ^ Majer, Boris (1976). Strukturalizam. Beograd: Komunist. str. 8—13. 
  15. ^ Majer, Boris (1976). Strukturalizam. Beograd: Komunist. str. 13—15. 

Literatura uredi

  • Blackburn, Simon (2008). Oxford Dictionary of Philosophy, second edition revised. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954143-0. 
  • Majer, Boris (1976). Strukturalizam. Beograd: Komunist. 
  • Schiwy, Günther (1969). Der franzosische Strukturalismus. Hamburg: Rowohlt. str. 14. 
  • Lalande, Andre. Vocabulaire de philosophie, III. 
  • Rečnik srpskog jezika. Novi Sad: Matica srpska. 2011. 
  • Enciklopedija Britanika. Beograd: Narodna knjiga, Politika. 2005. 
  • Majer Boris (1976). Strukturalizam. Beograd:Izdavački centar Komunist
  • Angermuller, J. (2015): Why There Is No Poststructuralism in France. The Making of an Intellectual Generation. London: Bloomsbury.
  • Élisabeth Roudinesco, Philosophy in Turbulent Times: Canguilhem, Sartre, Foucault, Althusser, Deleuze, Derrida, Columbia University Press, New York, 2008.
  • Course in General Linguistics, Ferdinand de Saussure
  • Essais de linguistique générale, Roman Jakobson
  • The Elementary Structures of Kinship, Claude Lévi-Strauss
  • Structural Anthropology, Claude Lévi-Strauss
  • Mythologiques, Claude Lévi-Strauss
  • The Seminars of Jacques Lacan, Jacques Lacan
  • Reading Capital, Louis Althusser
  • S/Z, Roland Barthes
  • The order of things, Michel Foucault
  • À quoi reconnaît-on le structuralisme?, Gilles Deleuze (in: Histoire de la philosophie, Idées, Doctrines. Vol. 8: Le XXe siècle, Hachette, Paris 1973, pp. 299–335; edited by François Châtelet)
  • Claude Levi-Strauss: The Father of Modern Anthropology, Patrick Wilcken
  • Angermuller, J. (2015): Why There Is No Poststructuralism in France. The Making of an Intellectual Generation. London: Bloomsbury.
  • Angermuller, J. (2014): Poststructuralist Discourse Analysis. Subjectivity in Enunciative Pragmatics. Houndmills, Basingstoke: Palgrave Macmillan
  • Barry, P. Beginning theory: an introduction to literary and cultural theory. Manchester University Press, Manchester, 2002.
  • Barthes, Roland. Elements of Semiology. New York: Hill and Wang, 1967.
  • Cuddon, J. A. Dictionary of Literary Terms & Literary Theory. London: Penguin, 1998.
  • Eagleton, T. Literary theory: an introduction Basil Blackwell, Oxford,1983.
  • Matthews, E. Twentieth-Century French Philosophy. Oxford: Oxford University Press, 1996.
  • Morland, Dave (2004). „Anti-capitalism and poststructuralist anarchism”. Ur.: Bowen, James; Purkis, Jon. Changing Anarchism: Anarchist Theory and Practice in a Global Age . Manchester University Press. str. 23—38. ISBN 0-7190-6694-8. 
  • Ryan, M. Literary theory: a practical introduction. Blackwell Publishers Inc, Massachusetts,1999.
  • Wolfreys, J & Baker, W (eds). Literary theories: a case study in critical performance. Macmillan Press, Hong Kong,1996.
  • Barnard, A. 2000. History and Theory in Anthropology. Cambridge: CUP.
  • Barnard, A., and Good, A. 1984. Research Practices in the Study of Kinship. London: Academic Press.
  • Barnes, J. 1971. Three Styles in the Study of Kinship. London: Butler & Tanner.
  • Elster, J., (1990), “Merton's Functionalism and the Unintended Consequences of Action”, in Clark, J., Modgil, C. & Modgil, S., (eds) Robert Merton: Consensus and Controversy, Falmer Press, London, pp. 129–35
  • Gingrich, P., (1999) “Functionalism and Parsons” in Sociology 250 Subject Notes, University of Regina, accessed, 24/5/06, uregina.ca
  • Holy, L. 1996. Anthropological Perspectives on Kinship. London: Pluto Press.
  • Homans, George Casper (1962). Sentiments and Activities. New York: The Free Press of Glencoe.
  • Hoult, Thomas Ford (1969). Dictionary of Modern Sociology.
  • Kuper, A. 1996. Anthropology and Anthropologists. London: Routledge.
  • Layton, R. 1997. An Introduction to Theory in Anthropology. Cambridge: CUP.
  • Leach, E. 1954. Political Systems of Highland Burma. London: Bell.
  • Leach, E. 1966. Rethinking Anthropology. Northampton: Dickens.
  • Lenski, Gerhard (1966). "Power and Privilege: A Theory of Social Stratification." New York: McGraw-Hill.
  • Lenski, Gerhard (2005). "Evolutionary-Ecological Theory." Boulder, CO: Paradigm.
  • Levi-Strauss, C. 1969. The Elementary Structures of Kinship. London: Eyre and Spottis-woode.
  • Maryanski, Alexandra (1998). "Evolutionary Sociology." Advances in Human Ecology. 7:1-56.
  • Maryanski, Alexandra and Jonathan Turner (1992). "The Social Cage: Human Nature and the Evolution of Society." Stanford: Stanford University Press.
  • Marshall, Gordon (1994). The Concise Oxford Dictionary of Sociology. Oxford University Press. ISBN 0-19-285237-X. 
  • Parsons, T., (1961) Theories of Society: foundations of modern sociological theory, Free Press, New York
  • Perey, Arnold (2005) "Malinowski, His Diary, and Men Today (with a note on the nature of Malinowskian functionalism)
  • Ritzer, George and Douglas J. Goodman (2004). Sociological Theory, 6th ed. New York: McGraw-Hill.
  • Sanderson, Stephen K. (1999). "Social Transformations: A General Theory of Historical Development." Lanham, MD: Rowman & Littlefield.
  • Turner, Jonathan (1995). "Macrodynamics: Toward a Theory on the Organization of Human Populations." New Brunswick: Rutgers University Press.
  • Turner, Jonathan and Jan Stets (2005). "The Sociology of Emotions." Cambridge. Cambridge University Press.

Spoljašnje veze uredi

 
Strukturalizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Структурализам&oldid=27673034”