Televizijski prenos Olimpijskih igara

Olimpijske igre se emituju na televiziji od Letnjih olimpijskih igara 1936. godine.

1930-e

Igre iz 1936. godine koje su bile održane u Berlinu su prenošene putem zatvorene televizije u različitim salama za gledanje. Prenosi igara bili su dostupni u više od dvadesetak dvorana u Berlinu, Lajpcigu i Potsdamu i Olimpijskom selu.

1940-e

Letnje olimpijske igre 1948. godine

Bi-Bi-Si je prenosio letnje olimpijske igre 1948. godine na svom televizijskom servisu, uživo sa stadiona Vembli. Pokrivenost je uglavnom bila ograničena na oblast Londona, ali je signal bio dostupan čak i na Kanalskim ostrvima.

1950-e

Televizija je uvedena na područje Australije na vreme za potrebe igara u Melburnu 1956. godine. To su bile prve igre čija su prava na emitovanje bila prodata.

RAI je realizovao prvu pokrivenost Zimskih olimpijskih igara ikada. Prenosi su se prenosili uživo preko Evrovizije u Austriju, Belgiju, Dansku, Francusku, Zapadnu Nemačku, Luksemburg, Holandiju, Ujedinjeno Kraljevstvo i Švajcarsku.

1960-e

CBS je platio 50.000 dolara za pravo prenosa igara u Sjedinjenim Državama, i ovo je bio prvi put da su Zimske olimpijske igre na tom području emitovane na televiziji. Takođe, zvaničnici, koji nisu bili sigurni da li je skijaš promašio kapiju u muškom slalomu, pitali su CBS da li mogu da pregledaju video snimak trke. Ovo je bio podsticaj i inspiracija da se razvije ono što je postalo poznato kao "trenutna repriza".

CBS je platio 394.000 dolara (3,11 miliona dolara iz 2023.godine) za ekskluzivna prava za emitovanje Letnjih olimpijskih igara u Sjedinjenim Državama. Ovo su bile prve letnje olimpijske igre koje su emitovane u Severnoj Americi. Pored Sjedinjenih Država, olimpijske igre su prvi put emitovane u Kanadi i u Meksiku.

Igre u Tokiju 1964. godine bile su prve koje su bile međunarodno emitovane. Ukupno vreme emitovanja programa isporučenih putem satelita bilo je 5 sati i 41 minut u Sjedinjenim Državama, 12 sati i 27 minuta u Evropi i 14 sati i 18 minuta u Kanadi. Slike su primljene putem satelita u Sjedinjenim Državama, Kanadi i u 21 zemlji u Evropi

1970-e

Letnje olimpijske igre održane u Minhenu 1972. godine je obeležilo intenzivno izveštavanje ekipa sa terena zbog terorističkog napada koji je izvršen od strane pripadnika Palestinske organizacije "Crni septembar", a koji je bio usmeren protiv sportista iz Izraela.

1980-e

Letnje olimpijske igre 1980. godine

Glavni emiteri igara bili su Državna televizija i radio SSSR (sa čak 1.370 akreditacionih kartica), Evrovizija (31 zemlja) i Intervizija (11 zemalja).

Glavni televizijski centar je koristio 20 TV kanala: Montreal je koristio 16, Minhen - 12, Meksiko Siti - 7.

Letnje olimpijske igre 1984. godine

Cena za ABC-jevih 180 sati emitovanja bila je 225 miliona dolara. Sve radio i televizijske stanice u Los Anđelesu su pratile Olimpijske igre tokom celog događaja. Cena za otkup prava na emitovanje skoro se utrostručila od 1980. do 1984. godine (sa 87 miliona dolara na 225 miliona dolara).

Letnje olimpijske igre 1988. godine

Prava prenosa su obezbedila 42 emitera sa 5 kontinenata.

1990-e

NBC, koji je imao prava za emitovanje igara, udružio se sa Cablevision-om za potrebe eksperimenta, verujući da će ljudi platiti između 95 i 170 dolara da bi uživo videli događaje koji bi se obično prikazivali na kaseti na mreži u udarnom terminu. U vreme kada su igre počele, relativno malo ljudi je naručilo paket, koji je sadržao crvene, bele i plave kanale na specijalnom daljinskom upravljaču sa tri dugmeta koji su neki kablovski operateri nudili besplatno kao mamac da bi se korisnici prijavili za uslugu. Plan je propao, uglavnom zbog nespremnosti gledalaca da plate da vide neke događaje dok je pokrivenost drugih mreža bila besplatna. NBC i Cablevision su izgubili milione dolara, a prema jednoj proceni njihov gubitak iznosi 100 miliona dolara.

2000-e

Letnje olimpijske igre 2000. godine

U Sidneju je 2000. godine bilo preko 16.000 emitera i novinara, a procenjuje se da je 3,8 milijardi gledalaca pratilo prenose na televiziji.

NBC je emitovao preko 400 sati programa na svojim glavnim i sestrinskim stanicama, CNBC i MSNBC. Nedostatak američkog izveštavanja je bio to što je bilo prikazivano na kaseti, a ne uživo, zbog vremenske razlike od 15 sati. Jedini izuzetak je bila utakmica za zlatnu medalju u muškoj košarci, u kojoj su SAD pobedile Francusku 85–75. Utakmica je emitovana uživo u udarnom terminu u subotu, 30. septembra, što je bilo popodne u nedelju, 1. oktobra u Australiji po lokalnom vremenu.

Letnje olimpijske igre 2004. godine

Po prvi put, emiterima je dozvoljeno da opslužuju video prenos olimpijskih igara preko interneta, pod uslovom da su prethodno geografski ograničili ovu uslugu, kako bi zaštitili ugovore o emitovanju u drugim oblastima. Na primer, BBC je omogućio da njihov kompletan prenos uživo bude dostupan korisnicima brzog interneta u Velikoj Britaniji besplatno.

Letnje olimpijske igre 2008. godine

Ove igre su bile prve koje su emitovane u potpunosti na televiziji visoke definicije (u HD formatu). U svojoj kandidaturi za Olimpijske igre 2001. godine, Peking je potvrdio Olimpijskoj komisiji za procenu „da neće biti ograničenja za medijsko izveštavanje i kretanje novinara do i uključujući Olimpijske igre".

2010-e

Nastavljajući posvećenost MOK-a da obezbedi emitovanje televizijskog programa za što širu svetsku publiku, letnje olimpijske igre 2012. trebalo je da emituju brojni regionalni emiteri. Iako su dramatično smanjena od 1980. godine, televizijska prava Sjedinjenih Država koja su trenutno u vlasništvu NBC-ja i dalje čine više od polovine prihoda MOK od prava prenosa.

Pošto su prava za Letnje olimpijske igre 2012. godine bila spojena sa onima za Zimske olimpijske igre 2010. godine, prenosi su bili uglavnom identični za oba događaja u kontekstu prava emitovanja.

U Evropi je po prvi put MOK odbio ponudu EBU-a za prenos olimpijskih igara 2014. i 2016. godine, tako da pojedinačne mreže u Evropi moraju individualno ugovoriti televizijska prava.