Teorija radne vrednosti
Teorija radne vrednosti je ekonomska teorija koja tvrdi da je cena svake robe primarno određena kvantitetom i kvalitetom utrošenog minulog i živog rada, objektivno utrošenih faktora proizvodnje (kapitala i rada) u njenom stvaranju, tj. samom vrednošću robe. Između cene i vrednosti robe ne postoji unapred data podudarnost. Posredstvom tržišnog mehanizma dolazi do stalnog, većeg ili manjeg, odstupanja cena od vrednosti. Takva razmena naziva se neekvivalentna razmena.
Teorija radne vrednosti se obično povezuje sa marksističkom ekonomijom, iako se pojavljuje i u teorijama ranijih klasičnih liberalnih ekonomista kao što su Adam Smit i Dejvid Rikardo, sve do Vilijama Petija, a preuzima je i anarhistička politička ekonomija. Smit je video cenu robe u smislu rada koji kupac mora da potroši da bi je kupio, što odražava koncepte koliko radna snaga može, na primer, da uštedi kupcu.
Teorija radne vrednosti je centralna za marksističku teoriju, koja tvrdi da se radnička klasa eksploatiše u kapitalizmu, tako što se od ukupne nove stvorene vrednosti isplaćuje samo deo radnicima u najamnini, a ostatak čini višak vrednosti koji se raspodeljuje na profit, kamatu i rentu, a s obzirom na veliku ulogu države u savremenoj ekonomiji i na porez. Raritet je da Marks nikada nije pomenuo svoju teoriju vrednosti kao "radnu teoriju vrednosti" kroz svoje spise.
Neoklasična ekonomija negira potrebu za teorijom radne vrednosti, umesto toga koncentriše se na teoriju o cenama baziranoj na graničnoj korisnosti i kretanjima ponude i potražnje.
Međutim, u empirijskim istraživanjima na osnovu input-autput tablica iz nacionalnih računa mnogih zemalja, utvrđen je iznenađujuće visoki koeficijent korelacije (od 0,96 do 0,98) između uloženih radnih časova u industrijskim sektorima i godišnjih prihoda izračunatih po tržišnim cenama. Da bi se proverila validnost korelacije, testirani su drugi inputi poput nafte, električne energije ili poljoprivrednih proizvoda, pošto su i ove komponente isto kao ljudski rad naširoko prisutne u intermedijalnoj potrošnji industrijskih grana, ali dobijeni rezultati su dramatično ispod 0,7 ili 0,5 što upućuje na ispravnost pretpostavki teorije radne vrednosti.
Istraživanja zasnovana na probibalističkom pristupu i metodima statističke mehanike primenjenim na ekonomiju, koje su koncepirali izraelski matematičari Moše Mačover i Emanuel Faržun sredinom 1980-tih, utvrđeno je da korelacije nisu slučajne, jer tržišne cene divergiraju od očekivane matematičke vrednosti koja reprezentuje novu vrednost dodatu u proizvodnji, na primeru Velike Britanije, za nekih 15% u opsegu jedne standardne devijacije. Dakle, iako tržišne cene mogu da fluktuiraju jako široko, ipak se koncentrišu oko vrednosti dobijenih na osnovu ukupno utrošenih radnih časova potrebnih za proizvodnju dobara. To se tumači kao empirijska potvrda teorije radne vrednosti pošto ona upravo i tvrdi da u proseku tržišne cene imaju svoju "gravitacionu tačku" oko vrednosti izražene radnim časovima.
U prilog validnosti teorije radne vrednosti idu i kompjuterske simulacije tržišnih razmena između agenata koji razmenjuju rad za novac, seleći se iz jedne poslovne grane u drugu, a po slučajnoj funkciji procenjuju kupovinu proizvedenih dobara. Rezultati kompjuterskih opita su pokazali da kada se postigne maksimalna entropija sistema tržišne cene, uprkos mnoštvu slučajnih procena agenata, u visokom Pirsonovom koeficijentu slede vrednosti obračunatih na osnovu radnih sati. Ovakvi nalazi se podudaraju sa empirijskim dobijenim koeficijentima korelacije na primeru realnih ekonomije, poput Sjedinjenih Država, Japana, Velike Britanije, Grčke, Nemačke itd.
Nasuprot ovim uspesima teorije radne vrednosti, libertarijanska teorija ordinalne granične korisnosti zajedno sa neoklasičnom teorijom cena, nemaju uspešno koncipirane eksperimentalne provere.
Literatura uredi
- G. A. Cohen - 'The Labour Theory of Value and the Concept of Exploitation'.
