Teurgijska medicina
Teurgijska medicina je jedan od oblika tradicionalne medicine zasnovan na molitvama, nastala u srednjem veku. U određenim formama tauregijaki način razmišljanja i ponašanja zadržao se i do današnjih dana u pojedinim krajevima sveta.[1] Za razliku od medicine kao nauke, koje stalno nešto otkriva nastojeći da nam život učine udobnijim i boljim (istina, ponekad i opasnijim), Teurgijska medicina, ne čini nikakva otkrića te vrste; njena tema je ono što je poznato, ono što nam je najbliže i najočiglednije, no to što se čini najprisutniji često se pokazuje i najmanje očiglednim, pa je u nedostatku dokaza smatrano čarolijom.
Pojmovi uredi
- Teurgija
Teurgija (grč. θεουργία) je čin, čarolija, sposobnost činjenja čuda, vidovitost. Ona svoje principe lečenja zasniva na upražnjavaju molitvi, zapisa, nošenju talismana, pomoću kojih se pokušava zaštititi zdravlje ili postići izlečenje bolesti.[1]
- Teurgijski zapis
U teurgijskoj medicini to je posebno cenjen namenski ispisan (prepisan) tekst ili zapis, doteran, ukrašen ili aranžiran prema posebnim pravilima, koji se stalno nosi sa sobom.
- Teurgijski talisman
U teurgijskoj medicini talisman je predmet ili neka druga stvar koja se čuva i nosi, jer po opštem verovanju štiti vlasnika, od bolesti i nesreće. Svaki predmet ili stvar može biti talisman, što je individualno. Mora se dobro čuvati jer je i sam njegov gubitak može biti znak buduće bolesti ili nesreće.
Istorijat uredi
Narod je vekovima pridavao značaj sili izlečenja koju su posedovali pojedini sveci (magijskim komuniciranjem sa Bogom) koji su tako postali pomoćnici kojima su se vernici uticali na specifične bolesti ili tegoba. S jedne strane se to se može obijasniti teurgijskim principima, po kojima je bolest vezana uz transcendentalno, a sa druge činjenicom da protiv mnogih bolesti nije bilo efikasnog leka ni lekara da pomogne. Vremenom su tako neki sveci-zaštitnici, postali „specijalisti“ koje je narod prizivao ili usko vezovao uz određene bolesti. Tako se npr. sv. Vid smatrao zaštitnikom od očnih bolesti.[2] Popularnosti svetaca doprinosile su molitve, narodne izreke, ali i zavetne crkve i kapele sa ikonografskim prikazima na njihovim oltarima.[3]
U teurgijskoj medicini posebno je bio cenjen namenski ispisan (prepisan) tekst ili zapis, doteran, ukrašen ili aranžiran prema posebnim pravilima, koji se stalno nosi sa sobom. Zapis ima daleko veću snagu od reči ili molitve koja se izgovori naglas ili usebi. On sa materijalnom podlogom na kojoj se nalazi, zavisno o znanju i veštini autora, često predstavlja i umetničko delo prema kojem vlasnik ima poseban odnos. Delotvorne moći takvih zapisa i verovanje u njihov učinak, sistematizacija znanja o mističnim svojstvima slova koja se štampaju, pojedinačno, u rečima ili celim rečeničnima, predstavljaju jedan od fenomen ili oblik narodne ili teurgijske medicine. Uopšteno gledano može se reći da bilo koji tekst nadahnut odnosom čoveka prema svetom tekstu, ima svoj teurgijski smisao i cilj.
Principi uredi
Teurgiju ili okultizam kao ritualne i mehaničke procedure (po nekim filozofima) korišćene su za postizanje što intimnijih kontakata sa božanskim. Iako je okultizam bliže religiji, mnogi su teurgijske vradžbine izjednačavaju je sa magijom.
U kategoriju ljudi koji su se bavili teurgijskoj medicinom treba svrstati različite praktičare koje su nazvali mageia, goeteia, ili pharmakeia, specijaliste koji su se bavili teurgijskoj medicinom. Ako su se bavili magijom muškarci su nazivani su magovi (magos), a ako su bile žene gotese (goes; krici, magične reči) ili ako su se bavili farmakijom (pharmakeus, osoba koja upotrebljava biljne otrov) nazivani su farmakisi (pharmakis) ili goetide (goetis), ako su bile žene. U tom smislu muškaraci su mađioničari čarobnjaci (magus) ili venefici (veneficus; trovač) i kantatrici (cantatrix, izgovaranje kletvii, magičnih reči), sage (saga; plava žena, stara žena, koja je umela da leči i izleči, pročistiti nekoga čini i noćne more kao i da prizove duhove) ili veneficie (veneficia) ako su žene.[4][5]
Mag je reč koja potiče iz Persije i pznačava sveštenika ili verskog specijalistu. Međutim, kako su se Magovi sve više imali negativneu reputacije; njihova lekarska praksa se smatrala nečim vanzemaljskim, što je bilo u suprotnostima sa hrišćanskom religijskom tradicije.
Suprotstavljeni stavovi uredi
Stav da su magijskih radnje nedozvoljene bio je sve izraženiji u Grčkoj i Rimu, gde su čarobnjaci mogli biti sankcionisano od strane vlasti, ali i od ljudi koji su u čoveku koji se bavio magijom, videli potencijalnu opasnost za zajednicu.
Sa pojavom hrišćanstva magijske radnje su sve više i napadnuti od strane crkve, koja je radila zajedno sa civilnim vlastima. Ovi drugi su zabrinuti za javni red i mir i ljudsku bezbednost, medicinsku praksu koja je ugrožavala živote ljudi procesuirala.
Hrišćanstvo je magiju, upotrebljavalo na području zla, đavola, taj tamo gde čovek samo pokušava da koristi magiju, koja nije bila štetna (kao što su proricanje sudbine, korišćenje amajlije, opevanje bolesnih, ljubavni napitak, sredstvo za pobačaj itd ). Čarobnjak čini duhove podređenim i zbog toga on to može samo sa zlim duhovima. Međutim, oni su toliko moćni da čovek postane budala i sledbenik đavola. Hrišćanstvo je đavola smatralo protivnikom Boga ili Hrista. Hristos treba da bude rešen vlasti đavola, i zato se između njih stalno vodi žestoka bitka. Svako ko nije na strani dobrog, Hrista, direktno ili indirektno, na strani je đavola. Ova hrišćanska doktrina postojanja sukoba prirodnog i natprirodnog, uključuje demone, nevernike (pagane), jeretike i veštice i čarobnjake.[6]
Izvori uredi
- ^ a b Radoje Čolović, 800 godina srpske mediine i 140 godina Lekarskog društva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Predavanje održano na Drugom naučnom skupu „800 godina srpske mediine“, manastir Sv. Prohor Pčinjski, 9. do 12. juna 2011. godine.
- ^ Fucic B. Vincent iz Kastva. Zagreb-Pazin: Krscanska sadanjost-Istarsko knjizevno drustvo ”Juraj Dobrila”, 1992: 42.
- ^ Skrobonja A. Saints - protectors from Diseases and the Sanctuary of the Mother of God at Trsat. Croat Med J 2001; 42: 600.
- ^ Bohinc, Pavle (1992): Koren lečen, koren strupen: kulturna zgodovina naravnih učinkovin. DZS, Ljubljana.
- ^ Bevk, France (1958): Čarovnica Čirimbara. Mladinska knjiga, Ljubljana.
- ^ Russell, Jefferey B. (1999): A History of Witchcraft: Sorcerers, Heretics and Pagans. Thames and Hudson, London.