Todor Krstić Algunjski
Todor Krstić - Algunjski (rođen u selu Otlja 1877), je bio srpski četnički vojvoda i komandant tokom Borbe za Makedoniju.
Biografija uredi
Rođen je Todor 1877. godine u selu Otlji (kod Kumanova)[1] u starom Žegligovskom kraju. Još kao dete od tri godine ostao je bez oca, kojeg su ubili Arnauti. Majka se onda preudala i odvela ga u očuhovu kuću, u selo Algunju.[2] Pridev Algunjski je dobio po tom mestu.[3] Rano se odvojio od nove porodice, i nastanio kod strica koji je bio aščija u Prokuplju. Dok je prao sudove u stričevoj kuhinji maštao je da se sa oružjem u ruci bori za slobodu svog naroda.
Sa Bugarima uredi
Kada je stasao sa 20 godina, odmetnuo se Todor od turske vlasti. Godine 1902. u proleće prešao je bugarsku granicu i prišao Elefterovu, policijskom pisaru i vojvodi u Bugarskoj.[4] Kao bugarski četnik, Todor je učestvovao u borbama i ranjen u nevrokopskom kraju. Lečio ga je travama i rakijom, izvesni čika Ilija u Ćustendilu, dok nije ozdravio. Učestvovao je u borbama u krivopalanačkom kraju tokom Kruševskog ustanka, a zatim povlačio sa četom poručnika vojvode Atanasova, ka Bugarskoj. U prvom bugarskom naselju preko granice Đuveševu, skupili su se ostaci razbijenih četa poručnika Tanaseva, Babate i Krste Konjuškog. Besne zbog poraza bugarske četničke vođe su rešile da iz osvete spale Krivu Palanku. Poveli su četnike opet preko granice, kod sela Doganca. Ali umesto utovođa na Kalin Kamenu dočekala ih je turska vojska, pa su se morali povlačiti nazad. Međutim na granici su naišli na zasedu i ostali opkoljeni. Zaostali su podalje za svojom četom, samo Todor Krstić i njegov kolega Krste Kovačevića−Trgoviškog, i to neispravnih pušaka. Preostali četnici koji su se domogli Bugarske, sabrani su u kasarnu u Ćustendilu. Posle tri dana koliko su tu bili i to zatvoreni u kasarni, stražarno su sprovedeni u Radomir. Odatle su uskoro vraćeni u Sofiju, u tamošnji zatvor gde je ogorčen zbog uslova i tretmana, Srbin rešio da napusti bugarske četnike. Todor je tražio da ga puste da ode u mesto Kavarnu, gde je njegov komandir vojvoda Nikola Elefterov bio postavljen za sreskog načelnika. Pošto ga je odbio Bugarin, Krstić se uputio u Varnu da traži posao. Tamo je na pristaništu sreo saborce Jovana krivopalanačkog i Nikolu đevđelijskog. Kada su saznali da se tu pišu dobrovoljci za Rusiju, koji je trebalo da se bore protiv Japana, odmah su pristali. Ruski agenti su ih snadbeli novcem i na nekoliko dana smestili u hotel, pre nego što su im obezbedili prevoz na lađi u Odesu. U tom ruskom gradu smestili su se mladi avanturisti puni oduševljenja u kadetskoj školi, čekajući regrutaciju. Ali na njihovu veliku žalost, ruska regrutna komisija ih je po pregledu proglasila nesposobnim za vojsku(!)[5]. Ostali su im samo ušiveni novčići "napoleoni" koje su dobili u Varni. Posle izvesnih peripetija oko otvaranja pekare, Nikola je pobegao sa novcima, a Todor je sa kolegom Jovanom krenuo ka Srbiji. Preostalim novcem su mogli samo da dođu do Jašija. Tu su postali poslastičarski šegrti kod jednog pečalbara iz Bitolja, a sa zarađenim novcem spustili su se do Braile. Tu su upoznali Srbe mornare koji su ima dali odela i uvukli u lađu (bez dokumenata) i prevezli Dunavom, do Kladova. Tu su se mladići predali srpskim vlastima. Tokom ispitivanja rekli su ko su i šta su i da bi želeli da stupe u "srpsku organizaciju". Oni su već čuli da je 1903. godine krenula srpska četnička organizacija, koja treba da priprema akcije u Staroj Srbiji i Makedoniji, a Todor je bio rešen da joj se priključi. Policija im je dala dokumente i po 10 dinara da stignu do Beograda. Priključili su se srpskim komitama, koji su se pripremali u beogradskoj Staroj Bogosloviji.[5]
Srpski komitski vojvoda uredi
Pre nego što su krenule srpske čete u Tursku, Beogradski odbor je slao ljude od poverenja, sposobne i odane koji su znali prilike na terenu. Dr Gođevac je poslao Todora Krstića "hlebara i komitu" da ode i ispita prilike u svom rodnom kraju. Prebacio se ilegalno kao civil (srpski komita), preko stare srpsko-turske granice i stigao o Spasovdanu 1904. godine do svoje porodice u Algunju. Dočekali su ga majka i sestra; drugi ga se nisu ni sećali. Uskoro su kod Algunje pojavio komitski vojvoda Anđelko Aleksić sa svojom četom, nastupajući u prvoj akciji. Na poziv Anđelkom došao je noću Todor na sastanak,[6] sa hlebom za komite. Obavestio je vojvodu o turskim stražama i egzarhijskim kućama. Ispunio je prvi povereni zadatak.
Todor Krstić je sve vreme od 1903. do 1912. godine bio na terenu, od kad je otpočela srpska četnička organizacija. Poznajući odlično prilike na Jugu, kao i sve balkanske jezike, njemu su poverene najteže misije. On je uvek i sa uspehom prebacivao sa svojom četom druge čete, koje su išle za porečki i kičevski kraj. Izdržao je vojvoda Krstić sve četničke borbe na Čelopeku, Oblavcu, Kozjaku, Mukosu, Orešu, Oreškim livadama, Krapi, Nežilovu, Kurtinom Kamenu, Orlovom Dolu, Šumatoj Trnici, Stracinu, Nebregovu, Algunji, Četircu i tako dalje.
Za vreme Hurijeta 1908. godine, kada je data amnestija svim odmetnutim Hrišćanima vojvoda Algunjski bio je poslednji koji se predao turskim vlastima.[7]
Godine 1932. Todor Krstić je ušao u Odbor koji je radio na podizanju spomenika poginulom komitskom vojvodi Petku Iliću u Starom Nagoričanu. Te godine na Petrovdan u Kumanovu u Sokolskom domu proslavio je vojvoda zajedno sa narodom i prijateljima tridesetogodišnjicu "nacionalnog i četničkog rada."[8]
Reference uredi
- ^ "Pravda", Beograd 12. jul 1932. godine
- ^ "Vreme", Beograd 12. jula 1932. godine
- ^ "Pravda", Beograd 30.oktobar 1937. godine
- ^ Stanislav Krakov: "Plamen četništva", Beograd ????
- ^ a b "Vreme", Beograd 1932. godine
- ^ "Vreme", Beograd 13. maj 1929. godine
- ^ Trideset godina četničkog rada vojvode Todora Algunjskog Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2016), Politika, 3. jul 1932, strana 7
- ^ "Pravda", Beograd 1932. godine
