Umerenost

Umerenost je vrlina izražena u samoograničenju za postizanje moralnog cilja. To je jedna od četiri glavne vrline.

U budizmu

Uzdržavanje je u budizmu sastavni deo Osmostrukog puta. Treće i peto od pet pravila (panca-sila) odražavaju vrednost umerenosti: „neprilično ponašanje u vezi sa čulnim zadovoljstvima“ i pijanstvo treba izbegavati.

U hinduizmu

Koncept dama (sanskrit: दम) u hinduizmu je ekvivalentan apstinenciji. Ponekad se piše kao damah (sanskrit: दमः). Reč dama i njene izvedenice na sanskritu označavaju koncepte samokontrole i samoobuzdavanja. Brihadaranjaka upanišade, u stihu 5.2.3, navode da su tri karakteristike dobre, evoluirane osobe samoograničenje (dama), milost i ljubav prema svim živim bićima (daia) i dobročinstvo (daana). U literaturi o hinduističkoj jogi, samoograničenje je objašnjeno u konceptu jame (sanskrit: यम). Prema satsampadu, samoograničenje (dama) je jedna od šest kardinalnih vrlina.

Pet vrsta samoograničavanja smatra se važnim za moralni i etički život u hinduističkoj filozofiji: treba se uzdržati od svakog nasilja koje nanosi štetu drugima, od pokretanja ili širenja obmana i laži, od krađe tuđe imovine, od seksualnog nasilja, od obmane. svog partnera, i od škrtosti. Sfera samoograničavanja obuhvata sopstvene postupke, izgovorene ili napisane reči, kao i one koje se manifestuju na nivou misli. Potreba za samoobuzdavanjem se objašnjava kao prevencija loše karme, koja će pre ili kasnije doneti odmazdu. Potrebu za samoobuzdavanjem teologija objašnjava i razornim dejstvom nečijih postupaka na druge, budući da kada drugome nanesemo bol, nanosimo bol sebi, jer je sav život jedan.

U antici

U antici umerenost se smatrala jednom od četiri glavne vrline (zajedno sa mudrošću, hrabrošću, pravdom) i definisana je kao sposobnost uma da odbije ona zadovoljstva koja ometaju postizanje dobrog cilja.

Platon je verovao da se umerenost sastoji u primeni „ispravnog“ koncepta dobra i zla na kontrolu nečijeg ponašanja. Umerenost države prema Platonu na sličan način podređuje „beznačajne želje većine“ „razumnim željama manjine“.

Aristotel je posmatrao umerenost kao optimalnu sredinu između dva poroka: neosetljivosti i razuzdanosti. Prema Aristotelu, umerena osoba ne teži sramnim zadovoljstvima, ne prepušta se zadovoljstvima u pogrešno vreme i ne pati od nedostatka zadovoljstava.

U hrišćanstvu

U hrišćanskom tumačenju, umerenost čini čoveka nezavisnim od onoga na šta nema kontrolu i time čuva duševni mir i čistotu srca, bez kojih je spasenje nemoguće. Umerenost i hrabrost obezbeđuju prevlast duha nad ljudskom prirodom.

Poput antičkih filozofa, hrišćani veruju da umerenost ima vrednost samo kada je usmerena ka etičkim ciljevima. Askeza (kao i hrabrost) je verski vredna ako se čovek obuzdava i odriče materijalnih dobara zarad viših ciljeva, moralno je vredno ako čovek žrtvuje svoja telesna dobra u korist bližnjih ili se čovek štiti od iskušenja kao član društva, kome je dužan da služi i da mu ne bude na teret.

Moderno doba

U moderno doba, filozofi su posmatrali umerenost kao neophodan uslov za sreću, koja je postala shvaćena kao blagostanje. Spinoza nije samo propovedao umerenost, već je i sam bio uzor umerenosti u svakodnevnom životu. Rekao je da je „protivno zdravom razumu oblačiti beznačajnu i kvarljivu stvar u skupu školjku“, a sam se oblačio što jednostavnije.

Prema Kantu, umerenost je dužnost čoveka prema sebi, kako živom biću, da sačuva fizičku i moralnu prirodu čoveka.

Prema UN, 2019. je proglašena Međunarodnom godinom moderacije „kako bi se ojačao uticaj umerenih snaga promovisanjem dijaloga, tolerancije, međusobnog razumevanja i saradnje“.