Učenje po modelu
Učenje po modelu je vrsta socijalnog učenja za koju je specifično ugledanje onoga ko uči na uzor ili model, čije se ponašanje i osobine ličnosti usvajaju imitacijom ili na bilo koji drugi način. Uzor ili model je osoba za koju je pojedinac emocionalno čvrsto vezan, koju voli, poštuje ili obožava. U detinjstvu, najčešći model je roditelj, ujak, stariji brat, učitelj ili, kasnije, poznati pevač sportista, političar, naučnik, književnik, biznismen ili neka druga javna ličnost.
Učenje po modelu je oblik učenja koji se zasniva na posmatranju modela, a sastoji se u usvajanju ponašanja koja su praćena posrednim potkrepljenjem, odnosno u suzbijanju onoga za šta model biva kažnjen. Posmatrajući različite modele, ljudi usvajaju niz pozitivnih, poželjnih ponašanja. Uopšte uzev, ovaj vid učenja ima ogroman udeo u oblikovanju ljudskog ponašanja i često je moćniji od drugih oblika ponašnja. Posredno (vikarijsko) potkrepljenje ili kazna, jeste potkrepljenje koje se iskusi kada neko drugi biva kažnjen za svoju aktivnost. Reč je o potkrepljenjima i kaznama koje dobija neko drugi, ali koje snažno deluju na posmatrača. Ovo je posebno slučaj ako je posmatrani model neko koga osoba opaža kao sebi sličnog ili na nekog koga želi da liči. [1]
Karakteristike učenja po modelu uredi
Neke od važnih karakteristika učenja po modelu su sledeće:
- Učenjem po modelu deca i odrasli stiču nove oblike ponašanja
- Za uspešno učenje po modelu nije neophodno nagrađivanje; onaj ko uči prosto posmatra model. Doduše, model može biti nagrađen ili kažnjen za svoje ponašanje i to utiče na izvođenje naučenog ponašanja. Ako je model nagrađen za svoje ponašanje, veća je verovatnoća da će to ponašanje posmatrač ponoviti. Ukoliko je model kažnjen, manja je verovatnoća, ali to ne znači da ga nije naučio.
- Učenje po modelu je spontano, model ne mora da ima svesnu nameru da podučava. Isto je i sa instrumentalnim učenjem, ponekad roditelji potkrepljuju ponašanje svoje dece, a da toga nisu ni svesni. Npr, samo obraćanje pažnje na neko nepoželjno ponašanje deteta može da predstavlja potkrepljenje.
- Posmatranjem uzora nova ponašanja se usvajaju brzo i mogu da imaju trajno dejstvo.
- Deca i odrasli ne podržavaju svakog: imitiraju određene osobe i određene osobine tih osoba. Od osobina samog uzora, ali od osobina subjekta zavisi šta će se naučiti posmatranjem. Postoji tendencija da se imitiraju osobe koje imaju socijalni ugled, osobe koje su upadljive, privlačne, inteligentne.
- Kada je u pitanju učenje stavova, pravila ponašanja i usvajanje vrednosnog sistema, po pravilu su uzori osobe za koje smo emotivno vezani.
- Pri učenju složenih motornih veština, posmatranje uzora je nekada neophodno, mada često nije dovoljno. Radnju moramo sami probati da bismo je naučili. Verbalna uputstva takođe nisu dovoljna. Učenje plesa, plivanja, tenisa nije moguće samo posmatranjem i praćenjem instrukcija. U procesu socijalizacije, posmatranje uzora po pravilu ima snažniji uticaj nego verbalno uputstvo kako i zašto se treba ponašati na određeni način.
Bandurin eksperiment uredi
Studija s lutkom Bobo predstavlja istraživanje koje je u periodu 1961—1963. godine sproveo kanadski psiholog Albert Bandura. I pre njega su psiholozi govorili o imitaciji, učenju uloga, identifikaciji... Bandura je bio ubeđen da svi ovi procesi imaju nešto zajedničko: posmatranje ponašanja osobe koja služi kao uzor/model i zatim ponavljanje, reprodukovanje posmatranog ponašanja. Na ovaj način mogu da se uče konkretne radnje, način govora, ponašanja, način oblačenja, ali i opšta pravila ponašanja, stavovi, sistem vrednosti (za ovo se obično koristi termin identifikacija).[2]
Naime, smatra se da tokom ljudskog rasta i razvoja važni ljudi u detinjstvu, poput roditelja i učitelja, potkrepljuju određena ponašanja, a ignorišu ili kažnjavaju druga. Ali, Bandura smatra kako ponašanje može na različite važne načine biti oblikovano jednostavnim opažanjem i imitiranjem (modeliranjem) ponašanja drugih ljudi.
Istraživanje je provedeno u dečjem vrtiću među 36 dečaka i 36 devojčica prosečne starosti 4,4 godine. Deca su bila podeljena u 8 eksperimentalnih grupa i jednu kontrolnu grupu, zavisno od toga kog su pola, hoće li biti izložena agresivnom ili neagresivnom modelu, modelu ženskog ili muškog pola i slično. Agresivno ponašanje modela izražavalo se kroz agresivna ponašanja usmerena prema lutki Bobo – sedeo bi na nju, udarao čekićem, bacao po prostoriji, udara nogom i slično.
Deca koja su oponašala agresivne modele oponašala su u celosti njihova nasilnička ponašanja prema lutki Bobo, naručito kada je u pitanju bio model njihovog pola. Istraživanje je pokazalo i niz drugih, značajnih nalaza.[2]
Literatura uredi
- Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.