Faktori razvoja i izgradnje sistema civilne odbrane

Analizom istorijskog koncepta nastanka i civilne odbrane, sagledani su faktori koji su uticali na funkcionalno i institucionalno oblikovanje civilne odbrane. Završetkom hladnig rata i početkom novog milenijuma, postalo je jasno da se svedimenzionalnim ugrožavanjima može suprotstaviti isto tako svedimenzionalnom-totalnom odbranom u kojoj civilna odbrana zauzima centralno mesto. Ti faktori se mogu podeliti u dve grupe. Prvu grupu faktora čine faktori koji se odnose na opasnosti koje ugrožavaju ljude, materijalna i kulturna dobra i životnu sredinu. U drugu grupu faktora se mogu svrstati tehnički i politički faktori.

Faktori koji se odnose na opasnosti koje ugrožavaju ljude, materijalna i kulturna dobra i životnu sredinu

Ratna razaranja i slika rata kao činilac razvoja i izgradnje sistema civilne odbrane

Naime dostignuća u razvoju ratne tehnike poprimila su neslućene razmere. Revolucija u vojnim poslovima dovodi do toga da rat u suštini postaje virtuelan i da se pritiskom na dugme može izvršiti udar na ciljeve udaljene i po nekoliko hiljada kilometara. Pojava i razvoj nuklearnog oružja, pored hemijskog i bakteriološkog značajno je uticala na razvoj civilne odbrane i zaštite upravo iz razloga sveobuhvatnosti-svedimenzionalnosti ugrožavanja. Ugroženi više nisu isključivo vojnici već i civili, privreda, javne službe, živi svet i životna sredina. Upravo o tome govore podaci da je za razliku od Prvog svetskog rata u kome je od 9,8 miliona poginulih 95% bilo vojnog osoblja, a u Drugom svetskom ratu od 52 miliona ubijenih 48% je bilo civilnog stanovništva. Rat u Koreji je odneo 9,4 miliona života od čega 84% civilnih, a za vreme ratnih dejstava u Vijetnamu bilo je čak 90% civilnih žrtava.

Promene u ratovodstvu i ratnoj veštini

Takođe prestavljaju faktor koji utiče na izgradnju sistema civilne odbrane. Borbena dejstva se odvijaju izvan neposrednog borbenog dodira i fizičkog kontakta zaraćenih strana. Udari se izvršavaju sa distance, odnosno sa velike udaljenosti. Time materijalno-tehnički faktor postaje dominantan. Dolazi do nepremostive vojne asimetrije između razvijenih i nerazvijenih država. Geografija i topografija više ne igraju ključnu ulogu i u suštini rat postaje deteritorijalizovan, a ljudski, prostorni i vremenski faktori dobijaju suplementarnu ulogu. U takvim uslovima problem odbrane i zaštite postaje jedan od ključnih problema ratovodstva. Vojna industrija takođe postaje najveći izvor profita na svetskom nivou. Samim tim rat se ne može isključivo posmatrati kao nastavak politike drugim sredstvima, već kao nastavak ekonomije drugim sredstvima, što povratno utiče da ekonomski razlozi postanu važan savremeni faktor trke u naoružanju pravivši od rata veliko tržište. Militarizacija savremenog sveta postaje multidimenzionalna, stoga se ratovi mogu voditi u više dimenzija (kosmički, ekonomski, diplomatski, psihološki, virtuelni, klimatski, verski, kulturološki). Takođe propaganda, politička i informatička dejstva, ekonomske sankcije i druge mere dobijaju poseban značaj. Kompjuterska simulacija, medijsko prikrivanje i globalni nadzor umreženi su u cilju odvraćanja, disciplinovanja i, po potrebi uništenja neprijatelja. Najmoćnije sile prvenstveno angažuju svoje vazduhoplovne, raketne, kosmičke i specijalne snage neretko se koristeći i raznim „posrednicima’’ iz redova plaćenika- privatnih vojnih i bezbednosnih kompanija, pobunjenika separatista, podstičući građanske ratove u zemljama sa „diktatorskim’’ režimima. Prema procenama Švajcarske Federalne uprave za civilnu odbranu budući nuklearni rat bi mogao da izazove stradanja u pogledu proporcije 1:100 vojno-civilnih žrtava. Imajući u vidu tu totalnost savremenog rata, više je nego jasno da vojna sila ne može biti dovoljna garancija uspeha u borbi sa višedimenzionalnim napadom, jer koncept totalnog rata zahteva i koncept totalne odbrane koji podrazumeva kombinaciju oružanih i neoružanih oblika suprotstavljanja.

Opasnosti izazvane prirodnim procesima

Takođe značajan faktor koji sve više utiče na oblikovanje sistema civilne odbrane. Statistčki pokazatelji ukazuju da se za razliku od nekih ranijih vremena broj prirodnih opasnosti smanjuje, ali se povećavaju gubici u ljudstvu i materijalnim dobrima gde se sve više ugrožava životna sredina. Ispoljavanje elementarnih nepogoda u velikim urbanim sredinama direktno dovodi do ugrožavanja velikog broja stanovništva na relativno malom prostoru. Stoga su elementarne nepogode i dalje u centru interesovanja civilne odbrane. Ovaj sistem svojim funkcionalnim i institucionalnim rešenjima iznalazi adekvatne načine zaštite stanovništva, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine u uslovima ugrožavanja elementarnim nepogodama. Zagađivanje vazduha nastaje u prvom redu kao posledica sve većeg razvoja tehnike i tehnologije, a posebno industrije i energetike. Ova zagađenost iz godine u godinu sve je veća, pa je neophodno preduzeti što pre potrebne mere zaštite na njenom suzbijanju i smanjivanju. Vazduh najčešće zagađuju štetne materije kao što su: sitne čestice prašine i čađi, ugljenmonoksid, sumpor-dioksid, izduvni gasovi iz automobila, ali isto tako i meteorološki faktori, količine padavina, vlažnost vazduha, temperature vazduha, jačina i pravac duvanja vetrova. Veći broj stručnjaka nagoveštava da bi sveukupne atmosferske promene prouzrokovane toplotom, prašinom, ugljendioksidom i ostalim gasovima iz velikih gradova i industrijskih centara, mogle za kratko vreme da prouzrokuju krupne posledice promena klime u celom svetu. Od zagađenja vazduha stradaju, pre svih, stanovnici velikih gradova i industrijskih centara. Gradovi su često pokriveni sivim omotačem koji dostiže visinu blizu tri kilometra. Izračunato je da se u industrijskim gradovima količina Sunčeve radijacije leti smanjuje za jednu petinu, a zimi za polovinu.

Opasnosti izazvane tehničko-tehnološkim udesima i katastrofama

Predstavljaju nov sadržaj u koncepcijskom oblikovanju sistema civilne odbrane. Ove opasnosti iako su relativno novijeg datuma, mnogo puta su do sada po svojim izazvanim posledicama upozorile kreatore sistema odbrane da iznalaze optimalne modele upravljanja rizicima koje sa sobom nose i koje mogu prouzrokovati ovakve opasnosti. Tehničko-tehnološka nesreća odnosno udes je iznenadni i nekontrolisani događaj ili niz događaja koji je izmakao kontroli prilikom upravljanja određenim sredstvima za rad i prilikom postupanja sa opasnim materijama u proizvodnji, upotrebi, transportu, prometu, preradi, skladištenju, odlaganju kao što su požar, eksplozija, havarija, saobraćajni udes u drumskom, rečnom, železničkom i avio saobraćaju, udes u rudnicima i tunelima, zastoj rada žičara za transport ljudi, rušenje brana, havarija na elektroenergetskim naftnim i gasnim postrojenjima i nuklearnim materijama; a čije posledice ugrožavaju bezbednost i živote ljudi, materijalna dobra i životnu sredinu. Eksplozije bombi koje su bačene na Hirošimu i Nagasaki 6. i 9. avgusta 1945. izazvale su trenutnu smrt oko 199.000 ljudi, a za 152.000 se veruje da su umrli naknadno od posledica dejstva jonizujućeg zračenja. Sledećih decenija ovi gradovi su zbog radijacije i zagađene životne sredine bili gradovi patnje, bolesti i smrti. Čovek i njegova životna sredina danas su ugroženi u mnogim izvorima jonizujućih zračenja prirodnog i veštačkog porekla. Iz ove dve grupe najznačajniji su:

• Probe nuklearne eksplozije i nezgode sa nuklearnim oružjem
• Nuklearni energetski reaktori
• Nuklearni istraživački reaktori
• Postrojenja za preradu i proizvodnju nuklearnog goriva
• Odlagališta za radioaktivne otpatke o materijale
• Neznanje i neoprezno rukovanje radioaktivnim materijalom
• Teroristička primena

Kao primer možemo navesti 26. april 1986. godine kada se dogodila havarija u nuklearnoj elektrani Lenjin u Černobilju i ona je imala 31 ljudsku žrtvu direktne radijacije kao i kontaminaciju velikih površina sa visokom nivoom radioaktivnosti. Udes se desio prilikom servisiranja instalacije koje su operatori iskoristili za realizaciju eksperimenata svesno kršeći radne propise. Najpre je došlo do pregorevanja jezgra reaktora, a zatim do naglog izbijanja požara. Iz grada Pripjat i okoline evakuisano je 135.000, a njih 24.000 ozračeno je dozom od preko 45 cGu pri čemu treba imati u vidu da je godišnja maksimalna dozvoljena doza zaposlenih u energetskim postrojenjima svega 5 cGu. Zvanično radijaciona bolest konstatovana kod 203 čoveka a krajnje teška radijaciona bolest (4stepena) konstatovano je u 20 slučajeva. Kao posledica ove havarije došlo je do formiranja 5 radioaktivnih oblaka. Prvi od njih se kretao prema Skandinaviji, drugi prema Poljskoj i bivšoj DR Nemačkoj, treći prema bivšoj SR Nemačkoj i Francuskoj, četvrti prema Mađarskoj i našoj zemlji i Bugarskoj, i peti prema Rumuniji, našoj zemlji i Bugarskoj.

Drugi primer je Bopalska nesreća koja se odigrala 3. decembra 1984. u indijskom gradu Bopalu. U fabrici američkog hemijskog koncerna „Union Carbide’’ došlo je do tehničkog kvara, pri čemu je više tona otrovnog gasa metilizocijanata dospelo u atmosferu. Oko 4 hiljade ljudi je umrlo od posledica trovanja gasom. Hiljade drugih je trajno obolelo od udisanja otrovnog gasa. Važno je još spomenuti i katastrofu iz Sevesa, italijanskom gradiću 20-ak kilometara od Milana, 1976. godine iz hemijskog postrojenja ICMESA za proizvodnju herbicida i pesticida u atmosferu je oslobođen gust oblak pare koji je sadržavao oko 2 kg TCDĐa (2,3,7,8-tetraklorodibenzo-p-dioksina). Nošen vetrom dioksin se proširio po celom područuju da bi potom kišom bilo ostećeno oko 1800 hektara tla. Zbog posledica trovanja lečeno je više od 2000 ljudi, a u tom je području znatno porastao i broj spontanih pobačaja u mesecima nakon katastrofe. Više od 80 000 životinja usmrćeno je zbog sprečavanja mogućih štetnih uticaja na ljude. Nakon ovog događaja na snagu je stupila Seveso II direktiva.

Savremeni bezbednosni rizici i pretnje

Oni, kao i brojni drugi izvori i oblici ugrožavanja ljudi, materijalnih i kulturnih dobara i životne sredine u budućnosti će bitno opredeljivati koncepciju i organizaciju sistema civilne odbrane. Današnji svet, posebno Evropa kao sinonim za demokratiju i vladavinu prava, suočen je sa najvecćom bezbednosnom krizom od kraja hladnog rata. Tokom hladnog rata sigurnost je pre svega bila državno-centričan i vojni značaj. Mogućnost nuklearnog ili konvencionalnog rata između super sila bila je glavna bezbednosna briga. Danas se koncept bezbednosti proširio, s jedne strane, od vojnih do drugih sektora i, s druge strane, produbljen, od države do nevladinog sektora. U današnjem svetu pojavljuju se novi bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, kao što su civilni oružani sukobi, organizovani kriminal, kiber kriminal, terorizam, migracije, trgovina ljudima, pandemije, demografski izazovi, ekološki izazovi, izazovi siromaštva, izazovi etničkog, verskog, rasnog i kulturnog identiteta, izazovi društveno-ekonomskih i političkih tranzicija, izazovi globalizacije, izazovi migracija i izazovi reformi sektora bezbednosti.

Tehnički i politički faktori

Tehnički faktori se odnose na rešavanje tehničkih pitanja zaštite i spasavanja. Tehničkim faktorima se postiže efikasnost u sprovođenju potrebnih mera zaštite čime se povećava efikasnost civilne odbrane u pogledu umanjivanja posledica katastrofa.

Politički faktori se odnose na sagledavanje onih činilaca kojima se civilna odbrana potpomaže, planira i finansira. Iako se politički faktori ne mogu razmatrati odvojeno od tehničkih, postoji mnoštvo takvih faktora koji u velikoj meri opredeljuju koncepciju razvoja sistema civilne odbrane, a to su:

Finansijski izvori

Poznato je da sve države nemaju istu mogućnost da finansiraju obiman program civilne odbrane, a da ne izvrše značajno pomeranje prioriteta, iako se zna da čak i najobimniji programi civilne odbrane u svetu zahvataju samo mali deo budžeta. Međutim troškovi imaju izuzetan značaj u protivljenju mnogih vlada da razvijaju i povećavaju programe civilne odbrane.

Geopolitika

Geografski položaj neke države u odnosu na druge politički i vojno jake države utiče na njena opažanja i potrebe za civilnom odbranom.

Ranije iskustvo sa prirodnim katastrofama

Većina programa civilne odbrane koji se odnose na ratna razaranja odnose se i na zaštitu od posledica prirodnih i tehničko-tehnoloških katastrofa. Hipotetički posmatrano, može se pretpostaviti da će države koje su bile izložene takvim katastrofama pre uočiti potrebe za organizovanjem i pripremanjem sistema civilne odbrane.

Ranija iskustva iz ratova

Poznato je da istorijsko iskustvo neke države za vreme rata nju navikava na budućnost. Realistično je očekivati da države koje imaju velika sopstvena iskustva iz ranijih ratova više pažnje posvećuju razvoju civilne odbrane. Međutim, to ne mora uvek da bude tačna pretostavka, ako se ima u vidu da neutralne zemlje, koje nisu ratovale više od jednog veka (Švajcarska, Švedska i Norveška ) trenutno imaju najrazvijenjije sisteme civilne odbrane.

Unutrašnja politika

Civilna odbrana ima cilj da potvrdi humanitarne namere onih koji vladaju u odnosu na građane, a obezbeđuje specijalnu zaštitu za rukovodstvo.

Nuklearno oružje

Države koje poseduju vlastito nuklearno oružje ili im je saveznik država koja ga poseduje u principu imaju manje izgleda da razvijaju snažan program civilne odbrane.

Analiza svih navedenih faktora jasno ukazuje da su se sistemi civilne odbrane pojedinih zemalja razvijali, menjali i modifikovali, pod njihovim uticajem. Neki od njih su imali veći uticaj, pa su tako i opredeljivali ciljeve i zadatke kao i težišna usmerenja sistema u celini.

Literatura

• Vejl, Lorens Dž. (1991). Civilna odbrana. Beograd: Vojnoistraživački i novinski centar.
• Gačić, Jasmina (2008). Civilno planiranje za vanredne situacije. Beograd: Fakultet bezbednosti i Javno preduzeće Službeni glasnik.
• Jakovljević, Vladimir (2006). Sistem civilne odbrane. Beograd: Fakultet civilne odbrane.
• Sukjenjik, Konstantin (1978). Civilna odbrana stranih zemalja. Beograd: Vojnoizdavački Zavod.
• Rokvić, Vanja (2017). Sistemi odbrane. Beograd: Fakultet bezbednosti
• Stajić, Ljubomir (2015). Osnovi sistema bezbednosti. Novi Sad: Pravni fakultet