Februarski patent

Februarski patent naziv je za ustav Austrijskog carstva od 26. februara 1861. godine kojim je zamenjena tzv. Oktobarska diploma. Prethodio je donošenju Austro-ugarske nagodbe. Predstavlja poslednji pokušaj austrijskog cara Franje Josifa (1848-1916) da prisilno suzbije nezadovoljstvo Mađara.

Februarski patent

UvodUredi

Oktobarska diploma, kao pokušaj cara Franje Josifa da reši nezadovoljstvo Mađara, nije postigla rezultate. Mađari su tražili više, dok su Srbima oduzeta prava na autonomnu oblast (Vojvodstvo Srbiju i Tamiški Banat). Usledili su nemiri u zemlji koji su primorali cara da problem reši na drugačiji način. Početkom februara car je uveo u vladu kao ministra unutrašnjih poslova predstavnika krupne austrijske buržoazije Antona Šmerlinga. Njegov zadatak je bio da državi pripremi novo ustavno rešenje, što je on i učinio već krajem meseca donošenjem Februarskog patenta.

OdredbeUredi

 
Franc Jozef.

Februarskim patentom Rajhsrat koga predviđa Oktobarska diploma pretvoren je u dvodomni parlament, sačinjen od Donjeg doma sa 343 delegata zemaljskih sabora i Gornjeg sa od cara imenovanim predstavnicima krupne aristokratije. Zemaljski sabori su takođe imali i birane i postavljene članove. Komplikovani izborni sistem i ograničeno biračko pravo bili su uzrok činjenice da je 80% Ugarskog sabora činilo plemstvo. Sve odluke Rajhsrata i zemaljskih sabora nisu bile važeće dok ih ne potvrdi car. Patent je povećao stepen centralizacije države, što je ogorčilo sve nenemačke narode Monarhije. Županijske i municipalne skupštine u Ugarskoj proglasile su Patent nezakonitim aktom, a svako ko ga je prihvatao smatran je izdajnikom. Deak je izneo u javnost političku platformu mađarske opozicije koja je predviđala sporazum Mađara sa dinastijom na osnovu ustavnih rešenja iz 1848. godine, uz naknadnu mogućnost razmatranja njihove revizije radi otklanjanja eventualnih odredbi koje ugrožavaju jedinstvo Monarhije. Ugarski sabor je polazeći od te platforme odbacio Februarski patent i svaku saradnju sa Rajhsratom, a takve nepopustljive stavove nametnula je Stranka odluke odnosno Deakove pristalice, za razliku od nešto tolerantnije Stranke adrese oko Kalmana Tise. Na to je austrijska vlada Šmerlinga tzv. Šmerlingov provizorijum razvila teoriju o ,,izgubljenim pravima“. Mađari su po njoj zbog antidržavnog ponašanja izgubili zauvek pravo na samostalnost i ravnopravnost u okvirima Habzburške monarhije. Odlukom cara od 22. avgusta 1861. Ugarski sabor i županijske skupštine su ponovo ukinute, a uprava je poverena carskim komesarima. Mađari su od tada pružali pasivni otpor, ali su problem bili i drugi narodi Monarhije: Česi, Slovaci, Italijani, Hrvati, Srbi, Rumuni koji su takođe zahtevali svoja prava.

UkidanjeUredi

Neuspeh Šmerlingove politike okrenuo je sve protiv njega, te se car preko grofa Esterhazija decembra 1864. godine povezao sa vođama mađarske nacionalne opozicije. Juna je Šmerling podneo ostavku, a vladu je formirao Rikardo Belkredi. U znak spremnosti na popuštanje Mađarima car je posetio Peštu, a Belkredi otvorio formalne pregovore sa predstavnicima mađarske opozicije. Ukinuti su ugarski vojni sudovi, raspušten je Rajhsrat, a ponovo sazvan Ugarski sabor. Krajem septembra ukinut je i Februarski patent, a decembra je odobreno priključivanje Erdelja Ugarskoj.

PoslediceUredi

Mađarska aristokratija je osećala pritisak seljaštva i bila svesna upućenosti mađarske agrarne proizvodnje na austrijsko tržište, te je postala elastičnija, na šta ukazuju i Deakovi ,,uskršnji članci“ objavljeni u proleće 1865. godine u listu Pesti Naplo. U njima je Deak nagoveštavao mogućnost mađarskog pristanka na centralizovanu spoljnu politiku i vojsku, na zajedničke finansije za ove poslove, u dualistički uređenoj državi sa zajedničkim carem i telom sa delegatima dvaju sabora. Pregovori su vođeni na tim osnovama, malo usporeni Austrijsko-pruskim ratom, i nastavljeni avgusta 1866. godine. Pod uticajem saksonskog grofa Bajsta car se odlučio na sporazum sa Mađarima i postavio ga 1. februara 1867. godine za novog predsednika vlade. Bajst je odmah pristupio pregovorima sa predstavnikom Deakove stranke, Đulom Andrašijem koji je imenovan za prvog predsednika mađarske vlade. Već 17. februara sporazum je postignut i objavljen u vidu Carskog reskripta, a u Ugarskom saboru je usvojen kao Zakonski član HII poznatijeg kao Austrougarska nagodba (maj 1867. godine).

IzvoriUredi

  • Šviker, Johan, Politička istorija Srba u Ugarskoj, Novi Sad-Beograd (1998)