Fiksni devizni kurs

Pod fiksnim deviznim kursom danas se podrazumeva kurs koji odrede monetarne vlasti zemlje, a koji treba da održava realnu vrednost domaće valute na svetskom tržištu (smatra se da ne treba da se menja u perodu od 3 do 5 godina). Fiksni devizni kurs ima svoje i prednosti i nedostatke.

Prednosti fiksnog deviznog kursa

Fiksni kurs ima određene dobre karakteristike:

1. Fiksni kursevi su čvrsta osnova međunarodne trgovine i sistema plaćanja. Oni istovremeno značajno eliminišu mogućnosti pojave i širenja valutnog dampinga. Valutni rizici su svedeni na minimum, posebno u slučajevima kada se ugovaraju i zaštitne klauzule u sistemu međunarodnih plaćanja;
2. Fiksni kurs, u izvesnom smislu, kod postojanja šire konvertibilnost i valuta dovodi do internacionalizacije domaćeg novca.
3. Šire korišćenje fiksnih kurseva istovremeno podrazumeva i potrebu usaglašavanja mera monetarne politike svih zemalja, dakle na međunarodnom planu;
4. Domaći novčani opticaj u ovom sistemu se mora podrediti stanju i promenama monetarnih rezervi, koje postaju strateški faktor i kanal za stvaranje i povlačenje nacionalnog novca;
5. Osnova realno određenog i podržavanog fiksnog deviznog kursa je stabilnost privrede, odnosno privredna i monetarna ravnoteža, narušavanje privredne ravnoteže i promene cena unutar privrede moraju se odraziti na promene (sniženje) kursa domaćeg novca;
6. Fiksni devizni kurs stvara povoljnu finansijsku klimu i sigurnost za međunarodno prelivanje novca i kapitala. Teorija je stala na stanovište da su u savremenim privredama, u manjim monetarnim potresima, veći rizci na strani većih promena deviznih kurseva, u odnosu na ranije razlike u nivou kamatnih stopa u različitim privredema (koje su dovele do prelivanja novca i kapitala iz privreda s nižom u privrede s višom kamatnom stpom);
7. Fiksni kurs apriori traži sinhronizaciju ne samo nacionalnih monetarnih politika, već i fiskalne politike, politike dohotka, platnobilansne politike cena i dr;

Nedostaci fiksnog deviznog kursa

1. U sistemu fiksnih kurseva dolazi do izražaja sukob ciljeva ekonomske politike, posebno zahtev za istovremenim ostvarenjem politike pune zaposlenosti, održavanja visoke stope rasta uravnoteženosti platnog bilansa. Taj cilj ekonomske politike u uslovima fiksnih kurseva postaje nerešiv;
2. Fiksni devizni kurs traži povremeno prilagođavanje nastalim stvarnim promenama u različitim privredama (cene, dohodak, devizne rezerve, platnobilansna neravnoteža i dr.), zbog čega se postavlja pitanje: da li će se novi kurs odabrati na onom nivou da to bude novi kurs ravnoteže. Ako neka zemlja ima deficit u platnom bilansu, uz visoku nezaposlenot, ona može da vrši devalvaciju u većem postotku u odnosu na »kurs ravnoteže«, da bi uz otklanjanje deficita platnog bilansa dovela do povećanja izvoza, porasta nacionalnog dohotka i povećanje zaposlenosti. Ovaj devizni kurs se sporo prilagođava i približava stvarnoj vrednosti valuta.
3. Fiksni kursevi destimulativno deluju na spoljnotrgovinske odnose i investicije u inostranstvu;
4. Fiksni devizni kurs, pre ili posle, redovno dovodi do udaljavanja stvarnih od ravnoteženih kurseva, pre svega zbog razlika u kretanju plata, cena, troškova reprodukcije, produktivnosti rada, nove tehnologoiije i dr. do kojih dolazi u toku razvoja zemalja. Ovo, međutim, neminovno dovodi do poremećaja na robnom tržištu;
5. Fiksni kursevi zahtevaju stalnu intervenciju monetarnih vlasti preko deviznih rezervi u svrhu zaštite izabranog deviznog kursa, te su zbog toga potrebne jače devizne rezerve;
6. Otkupljivanjem svih ponuđenih količina deviza po datom kursu i puštanjem u opticaj domaćeg novca fiksni kursevi pothranjuju domaću inflaciju i dovode do međunarnog prenošenja inflacije iz jednih u druge zemlje.

Fiksni devizni kurs za vreme zlatnog standarda (1717-1914; 1933)

Devizni kurs se određuje na osnovu „zlatnog pariteta“-količina zlata jedne zemlje u odnosu na količinu zlata druge zemlje. Količina novca u opticaju bila je određena količinom zlata i kao takav kurs je bio fiksni.

Početak Prvog svetskog rata označio je kraj čistog zlatnog standarda. Tada su u pojedinim zemljama u kraćim vremenskim intervalima funkcionisali hibridni sistemi. Zlatno-polužni (novac se mogao konvertovati za zlato u minimalnom iznosu od jedne poluge, i obrnuto) i zlatno-devizni. Sa krajem Velike svetske ekonomske krize (1929-1933) prestaju da važe i hibridni sistemi.

Ovakav način određivanja deviznog kursa se napušta zato što su promene novčane mase neminovno vodile ka deficitu ili suficitu platnog bilansa. Zbog prisutnosti sve veće nezaposlenosti, a Vlade i Centralne banke nisu mogle da suzbiju krizu odgovarajućim merama kredirno-monetarne i fiskalne politike. Pozitivna strana fiksnog kursa je nepostojanje inflacije.