Celibat (od lat. caelibatus — „sam”, „neoženjen”) označava stanje neženstva, poglavito u religijskom smislu govoreći. U užem smislu reč „celibat” se koristi da bi označila bezbračno stanje katoličkog sveštenstva.[1]

Kao pojava se celibat, tj. neženstvo pojavljuje u različitim religijama sveta, kako monoteističkim, tako i politeističkim. U većini tih religija neženstvo se visoko ceni kao duhovno postignuće koje je u nekima od tih religija čak i neophodno za sprovođenje religijskih obreda (kao u nekim vrstama šamanizma, recimo).

HrišćanstvoUredi

Kao što je već rečeno, sama reč „celibat” se u užem smislu koristi za označavanje neženstva katoličkog sveštenstva. Svi katolički sveštenici su autoritetom kanonskog zakona Rimokatoličke crkve (vidi: Codex Iuris Canonici) primorani da prihvate neženstvo kao svoj oblik života. Za to, prema katoličkoj teologiji, postoje tri osnovna razloga:

a) Hristološki razlog — Sam Isus Hristos je bio neženja i time je svojim sledbenicima ostavio primer da hode njegovim tragom. Budući da je po katoličkoj teologiji svaki sveštenik alter Christus (drugi Hristos), svaki od njih je obavezan da ostane u celibatu, kako bi u potpunom smislu te reči svojom ličnošću predstavljao Isusa Hrista na ovoj Zemlji.
b) Ekleziološki (crkveni) razlog — Budući da je sveštenik službenik Crkve, on je dužan da joj se posveti u najpotpunijem smislu te reči. Celibat predstavlja praktično olakšanje svešteniku u njegovom pastoralnom radu. Budući da sam nema porodicu, njegova porodica su svi ljudi njegove parohije.
v) Eshatološki razlog — Budući da Crkva propoveda budući svet i njegovo blaženstvo, svaki je sveštenik pozvan da svojim bezbračnim životom pokaže ideal nebeskog života i nevezanosti za ovozemaljsko. Time on na praktičan i snažan način propoveda dolazak novog sveta, kada se niko neće ženiti niti udavati, po rečima Isusa Hrista iz Mateja 22,30.

Nema sumnje da su ovo jako idealizovani razlozi, koji praktično u životu ne pomažu mnogo sveštenicima koji se suočavaju sa posledicama usamljenosti. Stoga se danas uveliko raspravlja o svrsishodnosti jednog takvog zakona, koji se smatra zaostatkom iz srednjovekovnih vremena Crkve. Mnogi sveštenici smatraju da ovaj zakon treba ukinuti, jer on u današnje vreme više nije relevantan.

Kratka istorija celibata

Celibat u današnjem obliku zaista i potiče iz srednjovekovnih vremena. U vreme prve, tj. apostolske crkve, obavezan celibat je bio nepoznat. Zaista, mnogi su se odlučivali na bezbračnost, ali su svi oni ovo stanje izabrali sopstvenom voljom. Ni sam Isus Hristos nikoga nije terao na celibat, nego je rekao da oni koji to mogu prihvatiti, treba i da prihvate (Matej 19,12).

Gledajući monahe koji su od strane naroda smatrani svetima, postavljeno je pitanje ne bi li tek sveštenici morali da prihvate stanje neženstva. Osim toga, ovom procesu su pomogle i druge pojave u to vreme, kao što je gnosticizam. U vremenu Vaseljenskih sabora, Crkva je sve više razgovarala o obavezi bezbračnosti za sveštenike. No, sve do 11. veka ova obaveza nije prihvatana kao zakon. Sve do tog vremena je bilo sveštenika koji su i dalje živeli sa svojim ženama. Počevši od tog vremena, zalaganjem pape Grgura VII, Crkva je svim sveštenicima nametnula držanje celibata kao obaveze. Sveštenici koji se nisu želeli odvojiti od svojih žena izgubili su svoje položaje, kao i beneficije. Sve od tog vremena, tj. od vremena velike šizme (1054. godine), istočna Crkva je išla drugačijim putevima što se tiče celibata sveštenika. Poznato je da se u istočnoj Crkvi sveštenici mogu ženiti. Celibat je na Istoku obaveza jedino za sveštenstvo višeg reda.

ReferenceUredi

  1. ^ „Celibat”. štaZnači. Pristupljeno 31. 1. 2019.