Habeas corpus

Habеаs corpus („moraš imati telo”) predstavlja važan deo engleskog sistema „istorijske ustavnosti" i najvažniji dokument o pravima čoveka u anglosaksonskom pravu. Osnovna načela ovog instrumenta se svode na zabranu nezakonitog hapšenja bez sudskog naloga, zabranu dugotrajnog zadržavanja u zatvoru bez očiglednih dokaza o krivici, zaštiti čoveka od maltretiranja u istrazi i iznuđenog priznanja kao i na niz drugih procesnih privilegija. Evolucija ovog pravnog sredstva je bila veoma duga. Započela je u 13. veku, a bila je krunisana donošenjem zakona u parlamentu pod pomenutim nazivom 1679.

Grb Engleske

Parlament Engleske- Vestminsterska palata

Nalog habeas corpus je u osamnaestom veku opisao Vilijam Blekstoun kao „odličan i efikasan nalog u svim vrstama nezakonitog zatvaranja“. To je poziv koji ima snagu sudskog naloga; upućuje se staratelju (zatvorskom službeniku, na primer) i zahteva da se zatvorenik izvede pred sud, i da staratelj predoči dokaz o ovlašćenju, omogućavajući sudu da utvrdi da li staratelj ima zakonska ovlašćenja da zatvori pritvorenika. Ako staratelj postupa van svojih ovlašćenja, zatvorenik mora biti pušten. Svaki zatvorenik, ili druga osoba koja nastupa u njihovo ime, može podneti zahtev sudu ili sudiji za izdavanje naloga habeas corpus. Jedan od razloga da nalog zatraži neko drugo lice, a ne zatvorenik, je taj što bi pritvorenik mogao biti držan u samici. Većina jurisdikcija građanskog prava pruža sličan pravni lek za one koji su protivpravno pritvoreni, ali se to ne naziva uvek habeas corpus. Na primer, u nekim zemljama španskog govornog područja, ekvivalentan lek za protivzakonito zatvaranje je amparo de libertad („zaštita slobode“).

Pravo na peticiju za izdavanje naloga habeas corpus se ipak dugo slavilo kao najefikasnija zaštita slobode subjekta. Pravnik Albert Ven Dajsi je napisao da britanski Habeas Corpus zakon „ne deklariše nikakav princip i ne definiše nikakva prava, ali su u praktične svrhe vredni stotinu ustavnih članova koji garantuju slobodu pojedinca“.

Writ of Habeas Corpus

Već od 13. veka u sudskom postupku u Engleske se koristio takozvani Writ of Habeas Corpus. To je služilo kao neka vrsta naredbe državnom službeniku, šerifu, na osnovu koje on tuženika mora fizički da dovede pred sud. Otud naziv ,,habeas corpus" čije je bukvalno značenje "moraš telo (lice)" - podrazumeva se privesti. Osnov nije bio potreban za dovođenje tuženog, samo je nadležni organ imao obavezu da obezbedi prisustvo tog lica u sudu određenog dana.

Habeas corpus je tada označavao naredbu kralja šerifu da dovede pred sud lice osumnjičeno za krivično delo, još uvek se njegova formula nije dovodila u vezu sa idejom lične slobode. Pre bi se moglo reći da je služio obrnutoj svrsi.

Istorijat

U 15. i 16. veku ustanova Habeas Corpus dobija nov smisao. Naime, počinju da ga koriste centralni (Common law sudovi) radi suzbijanja nadležnosti lokalnih feudalnih sudova i proširivanja sopstvene. Ova naredba postaje način da se predmet izuzme iz nižeg suda, naravno uz odgovarajući razlog zbog koga viši sud preuzima slučaj. Samim tim Writ of Habeas Corpus prerasta u postupak kroz koji se mogla proveravati zakonitost i opravdanost vođenja postupka pred određenim sudom.

Od 17. veka počinje da se koristi i kao sredstvo pomoću koga se može tražiti oslobađanje od pritvora, ukoliko se ne može dokazati čvrst osnov hapšenja. 1613. godine je za vrhovnog sudiju imenova ser Edvard Kouk (Edward Coke) i na osnovu Habeas Corpus naredbe oslobođen je veliki broj ljudi zatvorenih prema odluci tadašnjeg kraljevog kancelara. Habeas Corpus se okreće i ka proveri rada izvršnih organa, odnosno utvrđivanju zakonitosti hapšenja. Uprkos tome državni organi su sa lakoćom izbegavali pravo stranke da traži da bude oslobođena. Primer za ovo je čuveni sudski spor "Darnel's Case".

Prvi zakon pod nazivom Habeas Corpus Act je donet 1640. godine, kada je Čarls I ponovo sazvao parlament i već je u vreme restauracije bio prihvaćen kao sredstvo za zaštitu slobode ličnosti. Međutim, on je imao ozbiljnih nedostataka: zloupotrebe su i dalje bile moguće. (Uhapšeni se ponovo hapsio kada bi jednom bio pušten, bio bi premeštan iz jednog zatvora u drugi zatvor, prebacivali bi ga u Škotsku ili neko drugo prekomorsko mesto, van domašaja ovog zakona.) Bilo je nekoliko bezuspešnih pokušaja poboljšanja ovog zakona (1668, 1669-1670, 1673-1674, 1675, 1676-1677).

Konačno uz zalaganje i inicijativu vigovaca 26.maja 1679. godine u parlamentu je kao zakon izglasan Habeas Corpus Act.

U kasnijem razvitku Habeas Corpus Act je doživeo nekoliko važnih dopuna. Već je engleski Bil o pravima (Bill of Rights) iz 1689. godine doneo dalje olakšice pri korišćenju ovog instituta. Habeas Corpus Act iz 1813. je proširio domet ovog sredstva sa isključivo krivičnog terena na sve druge slučajeve kada je nekom licu ugrožena lična sloboda. Habeas Corpus Act iz 1862. godine rešava problem teritorijalnog važenja ovog instituta u "prekomorskim krajevima", tako što je predviđeno da ovu naredbu izdaju sudovi u kolonijama i dominionima (a ne sudovi u Engleskoj), ukoliko takvi sudovi postoje.

Sadržaj

Prema ovom zakonu, izvršni organ može nekog uhapsiti i držati ga u zatvoru samo na osnovu naloga koji izdaje sud. Jedino je sudski organ nadležan da odluči ima li osnova da jedno lice bude lišeno slobode. Naravno, s obzirom da postoje situacije kada policija ne može čekati sudski nalog, lišavanje slobode je dozvoljeno i bez naloga, ali pod striktno određenim uslovima.

Kada je neko lice uhapšeno bez naloga pod sumnjom da je učinilo izvesno krivično delo, ono samo ili njegova rodbina ima pravo da traži od nadležnog sudije pismeno obaveštenje o delu zbog koga je uhapšeno što mu mora biti predato u roku od 24 časa. Nadležni sudija pritom izdaje policijskom organu nalog - writ da u roku od tri dana privede uhapšenog pred sud i da pri tom navede osnov zbog čega je lice uhapšeno ili da ga, u suprotnom, pusti na slobodu. Za nepoštovanje ovih obaveza predviđene su izuzetno visoke novčane kazne, a u slučaju ponovljenog oglušavanja o ovaj nalog, policijskom službeniku je pretio gubitak službe. Ukoliko bi sudija odbio da izda ovakvu naredbu, kazna je iznosila čak 500 funti, a ceo iznos kazne bi pripadao uhapšenom. Sudija je potom morao u najkraćem roku ispitati lice koje bi mu priveo policijski organ i utvrditi osnovanost hapšenja. Na osnovu toga je mogao odrediti produžavanje istražnog zatvora, pustiti uhapšenog privremeno na slobodu do početka suđenja, obično uz kauciju, ili ga potpuno osloboditi ukoliko se ustanovi da je sumnja neopravdana. Ako bi sud izdao nalog da se uhapšeni zadržava u zatvoru, morao se najkasnije za 20 dana izvesti pred porotu radi daljeg postupka. Izričito je predviđeno i da niko ne može biti ponovo uhapšen za isto delo za koje je već jednom oslobođen, da se osim u strogo određenim slučajevima uhapšeni ne može premeštati iz jednog zatvora u drugi i da se ne može držati u Škotskoj ili prekomorskim tamnicama. Osim toga zabranjeno je i pokretanje postupka protiv lica ukoliko su u prošle dve godine od dana izvršenja dela.

Parlament je mogao staviti Habeas Corpus Act van snage u određenim kritičnim situacijama, s tim da je u takvim slučajevima morao tačno da utvrdi i vreme trajanja privremen suspenzije ovog zakona.

Literatura

• Uporedna pravna tradicija/ Sima Avramović, Vojislav Stanimirović, Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet, 2018.
• Bandele, Asha (1996). „Habeas Corpus is a legal Entitlement”. Absence in the Palms of My Hands & Other Poems. New York: Harlem River Press. 
• Carpenter, A.H. (oktobar 1902). „Habeas Corpus in the Colonies”. The American Historical Review. 8 (1): 18—27. 
• Louis Fisher. 2003. Nazi Saboteurs on Trial: A Military Tribunal and American Law. University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-1238-3..
• Michael Dobbs. 2004. Saboteurs: The Nazi Raid on America. Vintage. ISBN 978-1-4000-3042-2..
• Charles Doyle. 2006. Federal Habeas Copus: A Brief Legal Overview. Congressional Research Service.
• Peter Irons. 1999. A People's History of the Supreme Court. Viking. ISBN 978-0-670-87006-6.. Political context for Ex Parte Milligan explained on Pp. 186–189.
• Nutting, Helen A. (april 1960). „The Most Wholesome Law—The Habeas Corpus Act of 1679”. The American Historical Review. 65 (3): 527—543. 
• Geoffrey R. Stone. 2004. Perilous Times, Free Speech in Wartime From the Sedition Act to the War on Terrorism. Norton. ISBN 978-0-393-05880-2..
• Cary Federman. 2006. The Body and the State: Habeas Corpus and American Jurisprudence. SUNY. ISBN 978-0-7914-6703-9..
• Eric M. Freedman. 2001. Habeas Corpus: Rethinking the Great Writ of Liberty (NYU Press). ISBN 978-0-8147-2717-1.
• Lisa M. Seghetti and Nathan James. 2006. Federal Habeas Corpus Relief: Background, Legislation, and Issues. Congressional Research Service.
• Donald E. Wilkes Jr, The Georgia Death Penalty Habeas Corpus Reform Act of 1995 (1995) & Habeas Corpus: The Great Writ Hit (2006) & Habeas Corpus Uncorpsed (2008) & Habeas Corpus and Baseball (2006) & The Writ of Habeas Corpus in Georgia (2007) & Writ of Habeas Corpus Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. децембар 2012), from The New Georgia Encyclopedia (2009).
• Walker, Robert S., Ph.D. (1960). „The Constitutional and Legal Development of Habeas Corpus”. Arts and Sciences Studies. 57 (9). Library of Congress Catalog: H31.053, no.3. 
• Walker, Robert Searles, Ph.D. (2006). Habeas Corpus - Writ of Liberty: English and American Origins and Development (Revised изд.). Amazon Books. ISBN 978-1-4196-4478-8. OCLC 156915626. 
• Beale, Joseph H. (1935) A Treatise on the Conflict of Laws. ISBN 978-1-58477-425-9
• Darbyshire, Penny (2017) Darbyshire on the English Legal System - 12th ed - Sweet & Maxwell - ISBN 978-0-414-05785-2
• Dicey & Morris (1993). The Conflict of Laws - 12th edition - Sweet & Maxwell ISBN 978-0-420-48280-8
• Slapper, Gary; David Kelly (2016). The English Legal System. London: Routledge. ISBN 978-1-138-94445-9. 
• Barnett, Hilaire (2008). Constitutional & Administrative Law. London: Routledge-Cavendish. ISBN 978-0-415-45829-0. 
• Milsom, S.F.C., A Natural History of the Common Law. Columbia University Press (2003) ISBN 978-0-231-12994-7
• Milsom, S.F.C., Historical Foundations of the Common Law (2nd ed.). Lexis Law Publishing (Va), (1981) ISBN 978-0-406-62503-8
• Fleming, Justin, Barbarism to Verdict - A History of the Common Law Published January 1, 1994, by Angus & Robertson Publishers ISBN 978-0-207-17929-7
• Slapper; Kelly (2016). English Legal System. Routledge. 
• Makdisi, John A. (jun 1999). „The Islamic Origins of the Common Law”. North Carolina Law Review. University of North Carolina School of Law. 77 (5): 1635—1739. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Hussain, Jamila (2001). „Book Review: The Justice of Islam by Lawrence Rosen”. Melbourne University Law Review. 30. 
• El-Gamal, Mahmoud A. (2006). Islamic Finance: Law, Economics, and Practice. Cambridge University Press. str. 16. ISBN 978-0-521-86414-5. 
• Gaudiosi, Monica M. (april 1988). „The Influence of the Islamic Law of Waqf on the Development of the Trust in England: The Case of Merton College”. University of Pennsylvania Law Review. 136 (4): 1231—1261. JSTOR 3312162. doi:10.2307/3312162. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Badr, Gamal Moursi (proleće 1978). „Islamic Law: Its Relation to Other Legal Systems”. The American Journal of Comparative Law. 26 (2 – Proceedings of an International Conference on Comparative Law, Salt Lake City, Utah, February 24–25, 1977): 187–198 [196–8]. JSTOR 839667. doi:10.2307/839667. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• „Petition for Habeas Corpus April 16, 1843”. The Newton Gresham Library Digital Collections. Pristupljeno 27. 10. 2018. 
• This American Life: 331: Habeas Schmabeas 2007
• Writ of Habeas Corpus and Indian Constitution
• The History of English Law before the Time of Edward I, 2 vols., on line, with notes, by S. F. C. Milsom, originally published in Cambridge University Press's 1968 reissue.
• First edition of Halsbury's Laws of England: Being A Complete Statement of the Whole Law of England, published 1907-1917.
• Leeming, Mark. „Theories and principles underlying the development of the common law” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 26. 03. 2023. g. Pristupljeno 05. 11. 2022.  (2013) 36(3) University of New South Wales Law Journal 1002.