Lex specialis
Doktrina Lex specialis, koja se takođe naziva generalia specialibus non derogant („opšte ne derogira od posebnog“), navodi da ako dva zakona uređuju istu činjeničnu situaciju, zakon koji reguliše određenu materiju (lex specialis) ima prednost nad zakonom kojim se uređuju samo opšta pitanja (lex generalis).[1] Doktrina, priznata i u pravnoj teoriji i praksi, može se primeniti i u kontekstu domaćeg i međunarodnog prava. Naziv potiče od pune izjave doktrine, pravne maksime na latinskom: Lex specialis derogat legi generali.
Doktrina obično dolazi u obzir u pogledu izgradnje ranije donetih specifičnih zakona kada se kasnije donesu opštiji zakoni. Međutim, prema doktrini „lex posterior derogat legi priori“, lex specialis bi se primenjivao tako da mlađi posebni zakon ima prednost nad starijim opštim zakonom.[2]
Može se pretpostaviti da su zakonodavci planirali da preglase prethodni zakon. Postoji i stav da sukobe normi treba izbegavati sistematskim tumačenjem.[3] Načelo se takođe primenjuje na izgradnju korpusa zakona ili jednog zakona koji sadrži i posebne i opšte odredbe.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ International Principle of law Trans-Lex.org
- ^ Zeller, Auslegung von Gesetz und Vertrag (Interpretation of law and contract; also Karl Larenz, Methodenlehre
- ^ Yun, Seira (2014). „Breaking Imaginary Barriers: Obligations of Armed Non-State Actors Under General Human Rights Law – The Case of the Optional Protocol to the Convention on the Rights of the Child”. Journal of International Humanitarian Legal Studies. 5 (1–2): 213—257. S2CID 153558830. SSRN 2556825
. doi:10.1163/18781527-00501008.
