Vanilla tahitensis
Vanilla tahitensis ili tahićanska vanila vrsta je roda Vanilla iz porodice orhideja (Orchidaceae). Binomijalnu nomenklaturu ove vrste prvi je uradio botaničar Džon Vilijam Mur 1933. godine, nakon što ih je pronašao na jednom od Društvenih ostrva u Francuskoj Polineziji.
| Vanilla tahitensis | |
|---|---|
| |
| Vanilla planifolia, ilustracija iz 1877. | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| (nerangirano): | |
| (nerangirano): | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Potporodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | V. tahitensis
|
| Binomno ime | |
| Vanilla tahitensis | |
Opis taksona
urediTahićanska vanila je vrežasta epifitna vrsta iz porodice Vanile. Poliploidna je vrsta i predstavlja prirodni hibridni oblik između vrsta Vanilla planifolia i Vanilla odorata. Pretpostavke su da je do ukrštanja ove dve vrste došlo sasvim slučajno u periodu između 1350. i 1500. godine u američkim tropima. Vrsta je kasnije prenesena na Madagaskar, a potom 1848. na Tahiti.
Tahićanska vanila raste poput loze uz drvo domaćina, uz koje se penje cik-cak linijom. Listovi su dosta uski i elipsasti. Biljka cveta treće godine nakon sadnje, cvetovi su žuti sa nijansama zelene boje i javljaju se u grozdovima. Otvoreni su tokom tek jednog dana i u to vreme obavlja se oprašivanje biljke (ono se kod plantaške proizvodnje obavlja veštačkim putem). Iz cveta se tokom narednih devet meseci razvije mahunasti plod koji se beru ručno kada postanu crvenkasti. Plodovi se nakon toga suše tokom naredna tri meseca, a potom se nastavlja njihova daljnja industrijska obrada.
U poređenju sa ravnolisnom začinskom vanilom, tahićanska vanila ima kraće, ali deblje plodove sa nešto intenzivnijom aromom, ali i manjim koncentracijama vanilina.[2]
Hemijski sastav ploda
urediNajvažnija hemijska jedinjenja koja se ekstrakuju iz plodova su vanilin (4-hidroksi-3-metoksibenzaldehid), vanilinska kiselina, 4-hidroksibenzaldehid i 4-hidroksibenzojeva kiselina.[3]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ „Vanillia tahitensis J W Moore”. Tropicos. Pristupljeno 2015-05-21.
- ^ Conese, Jackie (2011). „The Vanilla of French Polynesia”. Sea Education Association. Arhivirano iz originala 09. 05. 2015. g. Pristupljeno 2015-05-21.
- ^ Ranadive, Arvind S. (1992). „Vanillin and related flavor compounds in vanilla extracts made from beans of various global origins”. Journal of Agricultural and Food Chemistry. 40 (10): 1922—1924. doi:10.1021/jf00022a039.
Spoljašnje veze
uredi
- Бернардино де Саагун, Куприенко С.А. Общая история о делах Новой Испании. Книги X-XI: Познания астеков в медицине и ботанике / Ред. и пер. С. А. Куприенко.. — К.: Видавець Купрієнко С.А., 2013. — 218 с. — (Месоамерика. Источники. История. Человек). — ISBN 978-617-7085-07-1.
- (jezik: engleski) World Checklist of Vanilla at Kew
- Gobley, N. T. (1858). „Recherches sur le principe odorant de la vanille”. Journal de pharmacie et de chimie: contenant les travaux de la Société de Pharmacie de Paris : une revue médicale. Doin. стр. 401—405.