Википедија

Бежунчани

Бежунчани (пољ. Bieżuńczanie, Bieśniczanie, Biełżuczanie) — средњовековно западнословенско племе, насељавало је територију око горњег тока реке Лужичка Ниса и граничили су се са територијама лужичких племена и шлеских племена[5]. Спомиње их «Баварски географ» у 9. веку као Besunzane[6].

Карта Лужичких племена у VIII—X века[1][2][3]
Гора Седло, у чијем подручју се налазио центар Бежунчана[4]

Племе Бежунчана у другој половини 1. миленијума заузимало је територију данашње пограничне области Немачке, Пољске и Чешке са обе стране реке Нисе, у области данашњег пољског града Згожелеца, на истоку су вероватно заузимали територију до реке Квисе[4].

Бежунчани су били окружени другим западнословенским племенима, њихов сусед на истоку било је шлеско племе Бобрјани, на југу — Чешка племена, на западу и северо-западу — лужичкосрпско племе Милчани, а северно од Бежунчана било је племе Жаровљани (које је живело у близини данашњег града Жари)[1][3].

Положај Бежунчана се углавном базира на указима «Баварског географа» о положају суседних племена: Шлезана, Дедошана, Лужичана и Милчана. Центар племена је био смештен у области горе Седло (нем. Landeskrone) у близини савременог немачког града Герлица[4].

Ниједан други извор, осим «Баварског Географа», не спомиње племе Бежунчана. По мишљењу историчара, Бежунчани су били независно племе до 10. века, а потом су се измешали са Лужичкосрпским племеном Милчани.

Територију коју су насељавали Бежунчани, колонизовали су Немци, а словенско становништво било је подвргнуто германизацији. Тренутно је пољски део бивше територије Бежунчана насељен Пољацима (где су насељени после Другог светског рата уместо депортованог немачког становништва), а немачки део територије Бежунчана — Немцима. У овој области налазе се очувана археолошка налазишта — старословенске градине и хумке[5].

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б „Большая Советская Энциклопедия; Карта из статьи «Полабские славяне» в БСЭ. Полабские славяне в 8—10 вв”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. 
  2. ^ Статья Полабские славяне // Большая советская энциклопедия / Гл. ред. А. М. Прохоров. — 3-е изд. — М.: «Сов. энциклопедия», 1969—1978. — Т. 20.
  3. ^ а б „Słowiańszczyzna zachodnia (Карта размещения племён западных славян в 800—950 гг.)”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2016. г. 
  4. ^ а б в Bena W. (2006). Szlakiem grodzisk słowiańskich i średniowiecznych zamków. Zgorzelec: Drukarnia Kwadrat. стр. 9. 
  5. ^ а б Bena W. (2006). Szlakiem grodzisk słowiańskich i średniowiecznych zamków. Zgorzelec: Drukarnia Kwadrat. стр. 4. 
  6. ^ Херрман И. Ruzzi. Forsderen Liudi. Fresiti. К вопросу об исторических и этнографических основах «Баварского Географа» (первая половина IX в.) // Древности славян и Руси / Ответственный редактор Тимощук Б. А.. — М.: Наука. 1988. ISBN 978-5-02-009419-2. стр. 163.

Литература

уреди
  1. Бесунчане // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.
  2. Richthofen J. von. Besunzane — Milzener — Sorben. Die slawische Oberlausitz zwischen Polen, Deutschen und Tschechen // Schriftenreihe der Städtischen Sammlungen für Geschichte und Kultur Görlitz N.F. Bd. 37. — Zittau, 2004.
  3. Jecht R. Erste Erwähnung der Oberlausitz. — Der Gau Besunzane und die urbs Businc sind gleich dem Orte Biesnitz und der Landeskrone. — Wo lag Sciciani. — Zittau, 1925. — С. 25—31.
  4. Frenzel W. Gab es einst einen Gau Besunzane an der Landeskrone bei Görlitz // Bautzender Geschichtshefte III/1. — Zittau, 1921. — С. 188—199.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бежунчани&oldid=27755687”