Crkva manastira Kuveždina posvećenaje sv. Savi (14/27. januar). Kuveždin je sagrađen najugozapadnom delu Fruške gore, severno od sela Divoša. Predanje, zabeleženo već krajem XVII veka u rukopisnoj knjizi „Slovo sv. Jeronima Sirina iz manastira Šišatovca", kaže da je Kuveždin, kao i Šišatovac, osnovao srpski vojvoda i poslednji srpski despot, „veliki Teodor župan" Stefan Štiljanović 1520, a da su ga sazidali Jovan i Gašpar, majstori koji su bili „ot primorskih strana" (Štiljanović je poreklom iz Bečića, kod Budve).
Prvi put ga turski katastarski defter spominje 1566-67. kao „manastir Sveti Sava"; drugo ime bilo mu je „Kuveždin blizu Vanđinca". Da je postojao u XVI veku potvrđuju i dva dokumenta, u kojima se navodi da su pisana baš u manastiru Kuveždinu: rukopisni minej iz 1569, koji se čuva u manastiru Svete trojice u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, te zapis iz 1593. o žitiju Jovana Zlatoustog.
Prema jeromonahu Mojsiju, sudbinu Kuveždina, kao i Petkovice, izmenio je beogradsko-sremski mitropolit Pajsije, čijom je zaslugom manastir 1650. sačuvan od rušenja. Sinan-beg, tadašnji zapovednik Sremske Mitrovice, odustao je od rušenja manastira za godišnju naknadu od 100 groša. U Kuveždinu su u XVII veku našli utočište najpre monasi manastira Vinče, a potom i manastira Slanci (oba su u blizini Beograda). Protiv ovih drugih, a iz straha da ne naslede njihov manastir, borilo se kuveždinsko bratstvo; umirilo se tek nakon intervencije patrijarha Arsenija Čarnojevića. A kaluđeri i Vinče i Slanaca doneli su različite dragocenosti i rukopise, od čega je mnogo toga ostalo u Kuveždinu do Drugog svetskog rata.
U knjizi ktitora i priložnika manastirskih, osnovanoj u Kuveždinu 1743, beleže se darodavci: „gospodar Jakov Elašić, oberknez" iz sela Divoša, i mitropolit Pavle Nenadović, koji je ktitorisao pokrivanje, malterisanje i krečenje crkve, uređenje trpezarije i pokrivanje jednog dela konaka 1754. Na osnovu opisa crkvene vizitacije iz 1753. i gravire Zaharija Orfelina iz 1722, urađen je crtež moguće rekonstrukcije stare crkve, koja je bila izgrađena od kamena i cela pokrivena šindrom. Oltar je bio „sav ispisan no porušen", a ikonostas od čamovih dasaka, na kojima je bilo oko 30 ikona, kao krst „molerstva prostog".
Po svemu sudeći, stara crkaa postojala je do 1815, kada je novu, barokno-klasicističku, jednobrodnu građevinu s polukružnom oltarskom apsidom na istočnoj strani i plitkim pravougaonim pevnicama senerno i južno, te velelepnim ulazom, izgradio Novosađanii Matijas Šimidinger (dovršena 1816), a „trudom igumana Genadija Kirilovića i celoga bratstva". Sagrađena je od opeke i prizidana uz ranije podignut zvonik bez kapele (1803) za svega dve godine. Prva obnova manastirskog konaka i limene kape tornja zabeležena je 1900. U neposrednoj blizini manastira sagrađena je 1799. mala grobljanska kapela.
Ikonenanovom ikonostasuu staroj crkvislikaoje 1722. Janko Halkozović. Ovaj ikonostas prodat je 1853, kada je postavljen nov, za koji je 48 ikona na višespratnoj, klasicističkim ornamentima ukrašenoj oltarskoj pregradi, radio Pavle Simić, a duborez Georgije Davič, za vreme obrazovanog i darovitog igumana Nikanora Grujića. No, o izgledu celine moguće je danas suditi samo na osnovu arhivskih fotografija. U isto vreme Simić je slikao i unutrašnje zidove crkve.
U manastirskoj riznici nalazio se veliki ruski bakrorez koji je izradio Zaharija Orfelin 1772, kada je manastir Kuveždin bio obnovljen. Pored drugih dragocenosti i rukopisa, tu je bio i putir koji je 1559. darovao ruski car Ivan Grozni manastiru Mileševi. Neke od ikona čuvanih u kapeli izlagane su u Galeriji Matice srpske.
Manastir je opljačkan 1914. Arhijerejski sinod Srpske patrijaršije proglasio ga je 1923. za ženski manastir. Miniran je u proleće 1944, kadaje srušeno kube na crkvi, oboreni su svodovi, spaljeni krov i ikonostas iz gornje zone, te uništene zidne slike. Dvadeset ikona sa Simićevog ikonostasa spaseno je zahvaljujući kuveždinskoj kaluđerici Paraskevi i deponovano u grobljansku kapelu. Na osnovu tih ikona, iz zone prazničnih i prestonih sa carskih i bočnih dveri, donet je sud o umetničkoj vrednosti Simićevih slikarskih rešenja, najmarkantnijih u njegovom slikarskom opusu.
Konaci su potpuno razrušeni; i danas su u ruševinama, te propadaju. O izgledu konaka takođe se može suditi samo na osnovu arhivskih fotografija i, delimično, ruina koje ponegde još nose arhitektonski ukras.
Delimično je crkva obnovljena 1973-75. Prilikom istraživanja devedesetih godina prošlog veka pronađeni su ostaci još starije crkve. Za narednu godinu predviđen je početak obnove manastira Kuveždina, po već lripremljenom projektu.
Izgled manastira danas [[Слика:kuvezdin 29.6.2007.jpg]]
