Самостанска/манстирска медицина
Самостанска/манстирска медицина је један од појавних облика медицине кроз њену вишевековну историју развоја, након што је хришћанска црква у средњем веку брзо потчинила читав европски свет, па и медицину.[1] Иако се зна да је у погледу развоја научне медицине Средњи век није дао епохалне новине, јер је била везана за античка медицинска дела Хипократа, Галена и других медицинских писаца остала сачувана до данашњих дана, захваљујући преписивачкој делатности средњовековних монаха.[2] Истина је и да су се прве идеје у области социјалне медицине настале у средњем веку управо под утицајем Хришћанске мисли (нпр. азили, старачки домови за убоге, сиротишта). Прве праве болнице такође су основане у оквиру хришћанских манастира како Истока тако и Запада.[3]
Предуслови
уредиСамостанска/манстирска зачета је у знаку хришћанства на простору западног дела бивше римске царевине,[4] хришћанска црква са седиштем у Риму, изложила је свом духовном утицају целокупан западноевропски свет, дајући новоизграђеној култури пуно хришћанско обележје.[5] Друштвеном животу средњег века хришћанска црква давала је све више своје обележје, која су се значајно испољила и у манастирској медицини.[6]
Хришћанско милосрђа, саосећања према ближњем, изучавање бројних пружања помоћи невољнима и исцељивања болесних, као теоретску поставку медицинске науке, монаси су преточили у практични рад. Тако је почело лечења болесних, најпре монахе и манастирске послуге, а касније и многих болесних верника, у новосниваним и првим болницама у манастирима (самостанима) Европе.[3]
Тако је под снажним утицајем хришћанства, током 6. века, зачета самостанска/манастирска медицина у Европи, на простору Калабрији и Сицилије, или јужној Италији где је још из доба Римског царства било највише лекара у Европи, много грчких колонија и честих путника са Истока и Северне Африке.[8] Центар новонастале манастирске (монашке) медицине, био је један од најстаријих манастира (самостана) у Италији, на планини Монте Касино (Monte Cassino), у коме је њен оснивач и заповедник Свети Бенедикт (480–543), 529. године, заједно са монасима Бенедиктинског монашког редом, основао западњачку самостанску (манстирску) медицину.[9]
Ма колико је то било добро и од значаја за даљи развој медицине на простору Европе ипак је хришћанска црква својим догматским ставом стављала у први план лечење душе над лечењем тела, што је оставило последице на развој и напредак медицине. Таквим ставом црква је кочила напредак науке, тражећи од монахе разних редова да чувају традицију и негују тековина античке медицине и заговарала искључиво куративни приступ оболелом, потискујући и несвесно превентивни значај медицине. Све то имало је јак одраз на каснији развој медицине као науке, и организовање медицинских установа (сиротишта, хоспиталијума, лепрозоријума, карантина итд.).[10]
Међутим, највећу штету самостанско/манастирској медицини на западу донео је раскол хришћанске цркве. [а] Овај раскол у западном делу хришћанске цркве довео је до развоја читавог покрета за обнављање црквене моћи, већу дисциплину и поштовање целибата.[11]
Монах Хилдербранд (касније папа Гргур VII), који је водио све послове Папске столице, организовао је сабор у Латерану (папској палати у Риму) 1059. на коме је црква прогласила себе неприкосновеном и недодирљивом. Сукоб који је потом уследио између папске и световне власти окончан је 1122. договором и споразумом у Вормсу. Из сукоба црква је изашла неупоредиво снажнија и спремна да одлучује о свему, па ио манастирској (самостанској) медицини, о чему говори овај цитат:[12]
| „ | На црквеним саборима у Клермону, 1130. (Забрана манастирске медицине) иу Латерану, 1139. и 1213, истиче се начело: "Црква се гнуша крви"! ( лат Eccelesia abhorret a sanguine) и забрањује се духовним лицима бављење хирургијом и свакојаким лечењем којим се пролива људска крв. Папа Хонориус III организује строге контроле болница чији рад замире између 1216 - 1227, а на епископском сабору у Вирцбургу, 1228, Доноси се и одлука о строгом кажњавању непослушних. На овај начин, нанет је тежак ударац самим зачецима медицинског напретка. За опоравак је требало неколико векова. [13] | ” |
У расколу хришћанске цркве,Православна средњoвековна црква и њена медицина развијале су се једним делом под утицајем медицине неговане у византијској цркви, а другим делом под утицајем италијанске, тј. салернске медицине. У преношењу медицине из Византије, најважнију улогу одиграли су калуђери из византијских монашких редова, док су у преношењу тадашње западноевропске медицине главну улогу одиграли лекари италијанског порекла који су стално живели и радили на простору Балканског полуострва.[1]
Први помен о постојању манастирске медицине код Срба потиче из периода када је српско-политичко средиште постало стабилно, а хришћанство постало призната вера међу Србима, што је било од великог значаја за развој српске културе, а пре свега писмености и науке. У новоствореним условима српски владари су убрзо схватили значај медицине и почели да оснивају болнице, како у држави тако и у њеним манастирима.[12] У томе је свакако велики значај имао допринос хришћанства европској медицини, без које не би био могућ ни развој манастирске медицине на простору западног Балкана.[1]
Историја
уредиСамостанска или манстирска медицина настала је и развијала се у почетку у самостанима и манастирима, у којима су се граде прве болнице које су у почетку служиле за лечењем свештенства, а касаније и народа.
Такође прве школе и први универзитети оснивани су у оквиру самостана. Медицина је у њима заузима битно место поред права, филозофије и теологије. Она се у почетку проучавала, као теоријска наука, али се касније уводе и практична настава на лешевима. Универзитети су били потпуно потчињени цркви, што значи да је црква морала одобрити наставни план, а сама диплома била је додељивана од стране бискупа у цркви на свечан начин.
Самостанска/манстирска медицина зачета је у шестом веку у јужној Италији (Калабрија и Сицилија), у којој су још из римског периода било највише лекара, безброј грчких колонија и честих медицински образованих путника са Истока. Један од првих оснивача самостанске медицине био је Свети Бенедикт (480–543), [б] у једном од најстаријих самостана Монте Касину основаном 529. године.[8]
| „ | Овај самостан био је копија римског логора, опасаног високим зидинама, далеко од света, а монаси су у њему имали све што им је било потребно. Уз манастирску цркву биле су капелице за молитве, ћелије за редовнике, госте и сиромахе, радионице за разне занате, спаваонице, библиотека, писарница за преписивање старих текстова и за украшавање књига. Манастир је био окружен воћњацима, баштама са поврћем, као и вртовима лековитог биља. Поседовањем сопствене апотеке, млина и њива, била је обезбеђена економска самосталност самостана. | ” |
Другим истовременим оснивачем средњовековне самостанске медицине био је Касиодор (Aurelius Kasiodorus, 480–573), Римљанин, рођен у Сирији, и први доглавник готског краља Теодорика. Свестрано образован, Касиодор је рано напустио световни живот, ступио у бенедиктински монашки ред и основао манастир на јужној обали Италије, у близини града Катанцаро, у чијој околини су била многобројна грчка насеља. Након што је у самостану окупио већи број калуђера који су говорили грчки, започео је са преписивањем и превођењем многих грчких мееицинских и других књига (Хипократа, Галена, Орибазија и Целијуса Ауреланијуса) Касиодор је 511. године написао своје прво понајвише медицинско дело „Институције божанских и световних наука“ (лат. „Institutiones divinarium et saecularium litteram“). Ово Касидорово дело било је јако цењено, и служило је у многим другим смостанима (више векова) као уџбеник за медицинску наставу.[7] Нешто касније, протерани грчки лекар из Византије и лични лекар краља Теодорика, Антимус објавио је друго, под насловом лат. „De observatione ciborum“ , из области дијететике. И овај уџбеник масовно је коришћен у самостанима за едукацију и често је преписива.[14]
У манастирима се по први пут оснивају прибежишта и склоништа за убоге несретнике и путнике намернике, више као неке странопријемнице, неголи као болнице, назване „hospitali“, у којима је био одређен посебан монах за бригу убогих и болесних. Сваки манастир је био обавезан да обезбеди сопствено гајење лековитог биља. Медицинско знање су се преносило преписивањем грубих латинских превода фрагмената грчких текстова у којима су доминирале збирке рецепата и кратка упутства о лечењу. У манстирима је веома мало пажње придавано теорији медицине и физиолошким проблемима. У том период, све до појаве папира и штампарије, сматрало се да је неки манастир био „духовно богат“ и „интелектуално снажан“ ако је у манстиркој библотеци имао 5 до 10 књига[8].
На црквеном сабору у Ахену (817) усвојен је нови план за устројство манастира Светог Гала, који више нема изгле бенедиктинског или римског каструма и уређује затворен манастирски град. Од почетка 9. века форсира се изградња каролиншког тип царског манастира: централна црква, клаузура, коначиште за ходочаснике, трпезарије, спаваонице за редовнике, просторије за занатлије и раднике, библиотека, школа, неки вид болнице, просторије за смештај путника и значајнијег племства, и купатила.[15]
Самостанске/манастирске болница у почетку су имала само шест до осам постеља, апотеку, засебан стан за лекаре и списак лековитог биља, утврђен 820. године.[16] Како се предвиђао стални боравак већег броја људи, манстирским планом обавезно је одређено и: снабдевање медицинском опремом и лековима, постојање пољопривредних зграда и опреме, држање стоке, неговање пољопривреде (виноградарства, вртларства и сопствене баште лековитог биља).[16] Оваква организација у манстирима у касније средњовековном периоду, утицала је на више слојева друштва у целини: књижевност, школство, занатство, алхемију, филозофију, лингвистику, биологију, ботанику, и наравно, медицину.[7]
Напомене
уреди- ^ Миланским едиктом из 313. године, цар Константин (306-337) признао је хришћанство као религију, а од 394. она постаје државна вера, обавезна за све житеље Римског царства. Сукоб између римског папе Лава IX и цариградског патријарха Михаила Керуларија завршен је 1054. годИНЕ међусобним проклињањем и коначним расцепом хришћанске цркве.
- ^ Свети Бенедикт је уједно и оснивач једног од најстаријих манастира у Италији, на планини „Monte Cassino“ 529. године, као и Бенедиктинског монашког реда
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ а б в Илић-Тасић С, Раванић Д, Пантовић М, Бојанић В. Услови развоја медицине и духовне културе у доба великог жупана Стефана Немање. Срп Арх Целок Лек 2012; 140 (3-4): 250-4.
- ^ „Srednjovekovna medicina”. www.svetmedicine.com. Архивирано из оригинала 29. 05. 2017. г. Приступљено 2021-02-05.
- ^ а б Радошевић М, Монашка цивилизација, Центар за геопоетику, Београд, 1994.
- ^ Lehrer S. Explorers of the body. Dramatic breakthroughs in medicine from ancient times to moderne science. Garden City (NY): Doubleday; 1979
- ^ „Istorija Medicine”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-05.
- ^ Hadžiomeragić M. From the medicine 1000 years ago. Ibn Sina – Avicen and his work. Acta Hist Med Pharm Vet 1986; 26(1−2): 123−9. (Serbian)
- ^ а б в Рељин И, Преглед историје средњевековне медицине, Литостудио, Нови Сад 2008.
- ^ а б в Удаљцов А. Д, Историја средњег века, Научна књига, Београд, 1950.
- ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: St. Isidore of Seville”. www.newadvent.org. Приступљено 2021-02-05.
- ^ Senfelder L. History of medicine. The Catholic Encyclopedia, Volume X. Online Edition Copyright © 2003 by K. Knight
- ^ Острогорски Г. Историја Византије. Београд: Просвета; 1996.
- ^ а б Stanojević V. History of medicine. Beograd: Medicinska knjiga; 1962. (Serbian)
- ^ Ignjatović M. Historical review of the development of military medical corps − Part 1 Vojnosanit Pregl 2006; 63(4): 415–423.
- ^ Кербул И. М. К, Константин и крај античког света, Светови, Нови Сад, 1998.
- ^ Станојевић В, Историја Медицине, Медицинска књига, Београд-Загреб, 1953.
- ^ а б Daremberg CV. History of medicine. 2 vol. Paris: Baillière; 1870. (French)