Старорумунски језик

Старорумунски језик (влашки језик[тражи се извор]) је говорни језик Влаха на подручју данашње Румуније од 16. до 18. века пре него што је постао књижевни румунски 1860-их година.[1] Од краја 16. века влашки језик добија књижевну формализацију у румунском делу Трансилваније и Влашке и од тада постаје општи књижевни језик.[2] [3]

Старорумунски, а потом и румунски језик, све до 1860-их година, користили су писмо засновано на старословенској ћирилици (валашко-молдавско писмо).

Први писани румунски споменик је писмо из Брашова из 1521. године. Главни извор за писање овог издања су влашко-словенске повеље, које као историјски писани споменик откривају посебности у историјском развоју старословенског језика у периоду пре дамаскина.

Језик је латинизован у 17. столећу захваљујући светим писмима такозване Кантакузинове Библије.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Лухт Л. И., Нарумов Б. П. Румынский язык // Языки мира. Романские языки. — Москва: Academia, 2001. — С. 574—626. — 722 с. — ISBN 5-87444-016-X
  2. ^ Сергиевский М. В. Румынский язык // Литературная энциклопедия : в 11 т. Том 10 — Москва: Художественная литература, 1937.
  3. ^ Cihac Alexandru Dictionnaire d’étymologie daco-romane. Éléments slaves, magyars, turcs, grecs-moderne et albanais — Francfort s/M. : L. St-Goar, 1879