Silikagel je amorfni oblik silicijum dioksida SiO2 i ima veoma poroznu strukturu.[1] Dobija se zakiseljavanjem vodenog rastvora natrijum silikata. Nastaje želatinozni talog, koji se ispira da bi se odstranio višak elektrolita, i zatim suši da se odstrani voda. Osobine nastalog proizvoda zavise od načina pripreme, ali tipični preparati imaju veličinu pora 2200 – 2600 pm i aktivnu površinu 750 – 800 m²/g. Koristi se kao sredstvo za upijanje vode, katalizator, izolator, u hromatografiji za punjenje kolona, itd. Silikagel može da primi količinu vode veću od 40% svoje mase. Hemijski je inertan i netoksičan.[2]

Silikagel

Dodavanjem kiseline u rastvor natrijum silikata nastaje želatinozni talog, čijom dehidratacijom nastaje silikagel. Ako će se silikagel upotrebljavati kao indikator za sadržaj vlage, dodaje mu se amonijum tetrakobaltat(II) ili kobalt(II) hlorid (NH4)2CoCl4. Boja će u tom slučaju biti plava kada je suv, a ružičasta u prisustvu vlage.

Reference

уреди
  1. ^ Jolly, William L. (1991). Modern Inorganic Chemistry (2nd изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-032768-8. 
  2. ^ Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2. изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4. 

Literatura

уреди
  • Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements (2. изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0-7506-3365-4.