Јужни ветар

За друге употребе, погледајте Јужни ветар (вишезначна одредница).

Јужни ветар је некадашња југословенска — данас српска — музичка издавачка кућа, са седиштем у Београду основана 1980. године. Под њеним окриљем прославили су се Драгана Мирковић, Миле Китић, Синан Сакић, Шемса Суљаковић, Кемал Маловчић и други. Током осамдесетих и деведесетих година важила је за једну од најпопуларнијих и најтиражнијих музичких кућа на простору бивше Југославије.

Јужни ветар
Делатностдискографија
Основано1980.
Београд, Србија
ОснивачиМиодраг М. Илић
Сава Бојић
Перица Здравковић
СедиштеИндире Ганди 2, Београд, Србија
Руководиоци
Миодраг М. Илић
Производиграмофонске плоче, касете, VHS
Услугемузичка индустрија
Веб-сајтwww.studiommi.com

ПремисаУреди

Јужни ветар је основао Миодраг М. Илић, познат као Миле „Бас“. Миодраг је најчешће и био композитор, аранжер и текстописац певача испод којих се потписивао Јужни ветар. Највећи успех кућа је достигла осамдесетих и почетком деведесетих година, захваљујући групи од пет певача који су промовисани и ишли заједно на турнеје под слоганом Велика петорка Јужног ветра, а коју су чинили Драгана Мирковић, Миле Китић, Синан Сакић, Шемса Суљаковић и Кемал Маловчић уз пратњу Миодрага М. Илића за бас-гитаром, Саве Бојића за гитаром и Перице Здравковића за хармоником. Из тог периода потичу и неки од највећих хитова продукције: Кад би знао како чезнем, Сто ћу чуда учинити, Спаси ме самоће, Мило моје, што те нема и Јелени кошуте љубе Драгане Мирковић, Еј, откад сам се родио, Реци све жеље, Изађи на пет минута, Све је постало пепео и дим и Заљубљен у тебе Синана Сакића, Пристајем на све, Зар за мене нема среће, Јави се отерај тугу, Ми се волимо и Што ме питаш Шемсе Суљаковић, Хеј животе, хеј судбино, Ја нећу љепшу, Чаша љубави, Ми смо били један живот, Могао сам бити цар и Хеј, ви хитри дани Милета Китића, Дошао сам само да те видим, Цветају липе, Окреће се коло среће, Ко губи и Лажеш да си срећна Кемала Маловчића и друге.

Историјат Јужног ветраУреди

Миодраг М. Илић је рођен у Лесковцу и од раног детињства је показивао таленат и слух за музику како за народну, изворну тако и за рокенрол. У Београд долази 1977. године и стиче пуну афирмацију као музичар свирајући пуне четири године бас-гитару у оркестру Аце Степића. Поред свирања бас-гитаре, истовремено је био композитор, текстописац и аранжер многобројних народних хитова крајем 70-их година прошлог века, а та сарадња се нарочито показала успешном са певачима Душаном Костићем и Меримом Његомир.

У оркестру Аце Степића упознаје гитаристу Саву Бојића са којим 1979. године одлучује да оснује студијски ансамбл "Кошутњак" који се делимично може сматрати претечом Јужног ветра. Снимају се синглови са Горданом Руњајић и Душаном Костићем. Године 1980, Миодраг М. Илић објављује своја прва два сингла на ЛП плочи на којој по први пут стоји име ансамбла Јужни ветар: "Припала си мени" и "Не иди аго". Након тога следе први синглови, ЛП плоче познатих певача као што су Душан Костић, Тома Здравковић, Драган Шаулић, Љубиша Стојановић Луис, Гордана Стојићевић, Рале Ћајић и други. Велики компилацијски албум Ја оставих мому крај Вардара из 1981. године широм отвара врата успеху новог звука и оркестра. Поред Миодрага М. Илића и Саве Бојића остали инструменталисти Јужног ветра који су се у почетном периоду 1979-1984 дуже или краће задржали у оркестру били су и Божидар Боки Милошевић (кларинет), Драган Стојковић Босанац (хармоника), Драган Александрић (хармоника), Зоран Миленковић (виолина), Момчило Моша Јовановић (удараљке, тарабука, бубњеви), Лазар Панајотовић (хармоника), Слободан Бода Николић (клавијатуре), Миодраг Бељаковић (бубњеви), Вериша Милорадовић (кларинет), Добросав Васић (виолина), Драгољуб Китић (гитара), Момчило Савић ( соло гитара), Борислав Мартић (strings- клавијатуре које опонашају виолински оркестар), Слободан Вукашиновић ( соло гитара), Александар Крњевац (хармоника), Гаврило Гаша Николовски (ритам гитара), Лаза Ристовски (клавијатура), док је најмлађи Перица Здравковић у почетку био друга хармоника, аранжер и повремени члан оркестра на неким албумима и сингловима а након одласка Драгана Стојковића Босанца из оркестра 1982. године, постаје прва хармоника и стални члан оркестра. Сава Бојић ће такође један део 1981. и 1982. године паузирати у раду са Јужним ветром и наставити са радом у иностранству са оркестром Златне струне и прављењем песама за домаћу серију и филм Врућ ветар.

Несумњиво су прве године Јужног ветра обележиле песме у духу оријентала, двојки, шумадинки, босанског севдаха али на много другачији и јединственији начин него што су тадашње велике продукцијске куће попут Дискоса и Југодиска издавале, што је публици било привлачно и занимљиво, што је на неки начин наговестило револуцију и нови талас у народној музици. Почетак великих успеха и популарности Јужног ветра сматра се 1982. година када у Јужни ветар долазе Синан Сакић и Шемса Суљаковић. Први албум Синана Сакића "Још увек те чекам" који је касније имао два велика хита ("Јаничар" и "Мико, друже мој") био је намењен његовом колеги Драгану Шаулићу који је због болести морао да одустане од снимања што је пружило прилику Синану коју он није пропустио. Иако је албум у почетку био продат у само 2.000 примерака и већ се седам месеци након издавања албума назирао неуспех, продуцентска кућа из Тузле је наручила око 6.000 примерака чиме је ситуација донекле била поправљена. У исто време у Јужни ветар као стални члан музичког триа, који полако почиње да се кристалише стиже и хармоникаш и клавијатуриста, земљак Миодрага М. Илића, Лесковчанин Перица Здравковић након одласка из групе Драгана Стојковића Босанца са позиције првог хармоникаша. На кратко у студијском раду у Јужном ветру током 1983. гостује и најпознатији клавијатуриста у Југославији и члан Бијелог Дугмета и СмакаЛаза Ристовски. До 1985. године на скоро свим албумима спорадично, поред Миодрага М. Илића, као композитори једне или две песме на албуму или целих албума где је Јужни Ветар деловао као услужни оркестар ће се најчешће појављивати Мирсад Ибрић, Василије Покрајчић, Марко Милан, Изет Дурић, Ратко Рале Ћајић, Звонко Демировић, Назиф Гљива, Драган Живановић Троша, Љубо Кешељ, Милутин Поповић Захар, Драган Александрић, Радослав Грајић, Ефтим Петров, Хасан Дудић, Илија Спасојевић, Милован Прокић, Лепа Лукић, Бора Вишњички, Аца Степић, Мирољуб Брзаковић Брзи, Бобан Здравковић, Горан Куртовић, Нешад Есадовић, и многи други.

Следећа битна година у историји и развоју звука Јужног ветра је 1984. када долази Миле Китић и снима први албум "Чаша љубави" који је првобитно намењен Синану Сакићу. Исте године оркестар напушта и бубњар Момчило "Моша" Јовановић пошто Миодраг М. Илић купује ритам-машину и од тада се кристалише музичка тројка Миодраг М. Илић — Сава Бојић — Перица Здравковић. Већ наредне 1985. године у Јужни ветар долази већ доказано име народне музике, Кемал Маловчић, а наредне 1986. године тада веома млада и популарна звезда Драгана Мирковић чиме се завршава формирање "прве велике петорке" певача.

Међу публиком на позитиван пријем наилазе и албуми певача ван прве петорке као што су на пример албуми Мустафе Шабановића (чија се песма са тог албума на ромском језику "Ото девел адава мангљан"- Од бога си то тражила, појављује у филму Емира Кустурице Дом за вешање (1988)), Шерифа Коњевића и Ханке Палдум из 1985. године, као и албуми Љубише Стојановића Луиса из 1988. и 1990. године који су дефинитивно предњачили испред свог времена по аранжману и квалитету звука што доказује квалитет и музичку ширину оркестра и његову способност да се прилагоди сваком певачу и његовим гласовним способностима. Због мањих несугласица и рада ван Јужног ветра гитариста Сава Бојић крајем 1985. накратко напушта оркестар а уместо њега на албуму Синана Сакића "Пусти ме да живим" из 1986. године гитаре свира Јосип Бочек, бивши гитариста Корни групе. Исте године Јужни ветар са петорком одлази на своју велику и испоставиће се, своју једину турнеју широм Југославије. Сава Бојић се поново враћа за турнеју, а као испомоћ стандардној свирачкој тројци долазе млади Звонко Демировић који ће на турнеји свирати клавијатуре, а бубњеве, бивши бубњар Корни група, Владимир Фурдуј — Фурда. Незаборавни концерти су били на многобројним стадионима широм Југославије, а нарочито Босне и Херцеговине где је Јужни ветар био најпопуларнији, а посебно се памте онај на стадиону Грбавици, у Тузли, Скопљу, Вучковцима код Градачца, као и на Ташмајдану пред више десетина хиљада људи.

Оно што је тада разликовало Јужни ветар од свих оркестара и музичких група у Југославији је убацивање и фузија елемената рокенрол музике у народну изворну музику помешану са оријенталом, шумадијом и топлим грчким, медитеранским мелосом за шта су свакако заслужни Миодраг М. Илић, Сава Бојић и Јосип Бочек који су у Јужни ветар и дошли из рок света, затим хорско певање, стари српски јужњачки мелос карактеристичан за градове као што су Лесковац и Врање, препознатљив брз ритам песама са јединственом и израженом бојом бубњева и баса, неизоставне фуш чинеле обогаћене гитарским солажама и магичним, јединственим форшпилима Перице Здравковића на хармоници и клавијатури као и доминацијом вокала прве петорке, што је до тада било незамисливо и за многе одбојно па је Јужни ветар имао доста проблема са цензуром све до пред крај 80-их година до када је сматран за кич и шунд, па су готово скоро све радио и ТВ станице бојкотовале и вешто избегавале да пуштају његов репертоар.

Велике заслуге за карактеристичан звук и аранжмане које су предњачили у времену, поред умећа и виртуозности чланова оркестра носе и најсавременији музички инструменти, миксете, ритам машине и један од најопремљенијих и најсавременијих музичких студија у то време. Ту се посебно истичу клавијатуре Roland-Juno 60 i Casio CZ-230s, ELKA, Korg M1, Korg T3, Casio CZ101, Roland JV1080, Roland JV2080, Roland JV80, Roland XV3080, Yamaha TX81Z и хармонике Dallape Organtone, Guerrini Superrior 3 i Scandalli које су користили Перица Здравковић и Бане Васић, оригинални ручни рад Fender Jazz Bass, бас гитара из 1969. године са специјалним еквилајзером који је користио Миодраг М Илић, Ibanez, Charwell, Fender Stratocaster i Telecaster електричне гитаре које је користио Сава Бојић уз класичне жичане инструменте као што су акустична гитара, бузуки, шаргија и саз. Јосип Бочек је користио Gibson електричну гитару, миксета у студију је била Soundtrack CP6800, а од ритам-машина су се највише користиле EMU SP-12, Drumulator, Oberheim DMX, Casio RZ-1. Звучна опрема, микрофони и слушалице су били углавном Yamaha производње.

Након турнеје, Сава Бојић после одрађеног Синановог албума из 1987. године поново напушта групу, овог пута на мало дуже време па га у оркестру поново мења Јосип Бочек до средине 1988. године. Кемалов албум из 1988. године раде сами Миодраг М. Илић и Перица Здравковић након чега се Сава Бојић поново враћа за рад на Драганином, Луисовом и Китићевом албуму и остаје у групи све до распада 1991. године. Јужни ветар је свакако у историји једна од најтиражнијих музичких група у Југославији а највише захваљујући петорци која је сваке године издавала по пет албума који су имали тираж најчешће око пола милиона продатих примерака, често и више а остаће упамћен и рекордан албум Шемсе Суљаковић из 1986. године, Пристајем на све, који ће добацити и преко милион продатих плоча што је тираж на коме ће позавидети и најпопуларнији рок бендови тог доба као што су Бијело дугме, Смак, Прљаво казалиште и сл. Астрономски успех и популарност код слушалаца прекинуће рат и распад Југославије као и међусобне несугласице и засићење међу члановима. Прво 1990. године групу напушта Драгана Мирковић због утицаја менаџера као и жеље за изградњом соло каријере, а због рата ће то учинити и Синан Сакић, Шемса Суљаковић и Кемал Маловчић 1991. године. Због свађе и несугласица групу поново напушта Сава Бојић, а заувек Перица Здравковић. Њих двојица ће формирати групу Жар која ће накратко пратити Драгану Мирковић почетком 90-их година. Уместо њих двојице Миодраг М. Илић у оркестар 1991. године доводи гитаристу из Луисовог оркестра Драгана Адамовића — Кајгу и хармоникаша Бранислава Банета Васића.

Драган Адамовић ће се задржати врло кратко, само на Кемаловом и Китићевом албуму 1991. године, а након тога Јужни ветар ће све до 1999. године наставити свој рад као двојац Миодраг М. Илић и млади Бранислав Васић који ће такође оставити врло позитиван траг у оркестру својом виртуозношћу на хармоници и шумадијским стилом свирања. Појављују се нове певачке звезде попут Анице Миленковић, Марте Савић, Индире Радић, Сузане Јовановић, Снежане Бабић Снеки, Светлане Јунгић и Нехруа, а то прати и долазак у Јужни ветар већ афирмисаних успешних певача попут Јашара Ахмедовског, Срећка Шушића и Ивана Кукоља Кукија који су имали пуно успешних и незаборавних хитова. Опоравак и боље дане по Јужни ветар наслутиће и повратак Синана Сакића у Јужни ветар 1994. године као и оснивање продуцентске куће Јувекомерц за коју ће албуме и синглове издавати највећи естрадни уметници тог доба.

Миле Китић који је једини остао у групи и након великог разлаза чланова 1991. године, напустиће групу након свог последњег албума 1995. године и отпочеће соло каријеру. Приметна ће бити и велика разлика у аранжманима и стилу Јужног ветра током 90-их година, заокрет од оријентала ка шумадији, пре свега због напретка технологије, губљења живих инструмената, програмирања и компјутеризације музике и баса, као и јаког утицаја турбофолка на све сфере живота. Сава Бојић се поново враћа у Јужни ветар 1999. године на албуму Ацка Незировића па тако опет имамо музички тројац који ће поново кратко трајати јер Бранислав Васић напушта оркестар 2000. године након претпоследњег Синановог албума, па Јужни ветар наставља као двојац до 2009. године када и Сава Бојић дефинитивно по последњи пут напушта Јужни ветар, а Миодраг М. Илић остаје сам уз повремена гостовања Бранислава Васића и клавијатуристе Сејка Пашковског и од тада се бави искључиво програмирањем музике у духу модерног времена али не напуштајући основне постулате Јужног ветра. Он уместо Јувекомерца, 2011. године оснива Студио ММИ који се поред аудио бави и видео продукцијом и дизајном. Нове звезде Јужног ветра у овом периоду су Неша Марковић, Адела Шечић, Свето Тодоровић, Осман Зуљи, Јасмина, Севаха и други. Популарне емисије међу гледаоцима које се баве тематиком и промоцијом Јужног ветра су Махалуша и Цврчак на сат који се емитује сваке недеље од 1996. године. Већину аранжмана, као и текстова песама урадио је творац оркестра Миодраг М. Илић, аранжмане су такође радили и остали чланови оркестра Сава Бојић, Перица Здравковић, Јосип Бочек и Бранислав Васић. Неки од најпознатијих и најуспешнијих текстописаца са којима је Јужни ветар сарађивао су Миодраг Радомировић, Стевица Спасић, Миленко Јакшић, Никола Грбић, Весна Петковић, Суада Демировић, Звонко Демировић, Мила Јанковић, Драган Ћосић, Богдан Костадиновић, Тешо Мркоњић, Мирсад Ибрић, Демир Јетула, Шекиб Калаба, Миодраг Ж. Илић и многи други.

Чланови Јужног ветраУреди

Велику петорку чинили су: Драгана Мирковић, Миле Китић, Синан Сакић, Шемса Суљаковић и Кемал Маловчић.

Остали познати представници Јужног ветра били су: Индира Радић, Марта Савић, Јашар Ахмедовски, Иван Кукољ Куки и Срећко Шушић.

Сарадњу са кућом остварили су и Снежана Бабић Снеки, Шабан Бајрамовић, Мина Костић, Весна Вукелић Венди, Љубиша Стојановић Луис, Аница Миленковић, Шериф Коњевић, Звонко Демировић, Весна Ривас, Бобан Здравковић, Ханка Палдум, Сузана Јовановић, Адела Шечић и други.

Спољашње везеУреди

ЛитератураУреди

РеференцеУреди