Абевилско оруђе

Абевилски бифацијални артефакт

Абевилско оруђе (назив је добијен по франц. Abbevillien, тј. граду Абевил у северној Француској) је назив каменог оруђа из праисторијског периода (палеолита), која су отркивена на локалитету у близини реке Соме недалеко од града Абевил. Налази су први пут публиковани 1836. године. Први пут је период назван по овом локалитету 1882. у књизи Праисторија (франц. Le Prehistorique (antiquité de l'homme)), а периодизација из овог дела се и данас користи.

Почетак истраживањаУреди

Буше де Перт, председник Природњачког друштва у Абевилу, био је по занимању шеф царине у овом месту, нашао је 1826. године оруђе од камена и глинене посуде недалеко од града у оближњем каменолому. Две године касније слични налази откривени су у самом Абевилу, а 1836. на обали реке Соме и људске кости, измешане са окресаним, украшеним артефактима. Следеће године, приликом копања канала, у песку на дубини од 7 метара, откривена су два камена сечива и неколико окресаних шиљака, које је обележио и пажљиво их нацртао.

Многи сматрају да је управо Буше де Перт допринео стварању праисторијске ахреологије на научним основама.

Приказ оруђа од кремена из АбевилаУреди

 
Оруђе од кремена из Абевила (Француска)

Девет метара је дубок просек у речноме наносу на локалитету код Сент-Ашела где су пронађена палеолитски артефакти. На првом цртежу приказано је како се оруђе држало у руци. Најстарији налази леже помешани са костима изумрлих сисара (у слојевима E, а има их и у D и C). Приказани су дубоки просеци у наносу код Шела. На њима се испод живице види слој атмосферскога црвенога дилувијума А са ћошкастим шљунком. У првоме просеку (3. цртеж) B, C и D означавају слојеве песка и шљунка, која су у C окамењени, а садрже оруђа првога века. E је терцијарни терен на коме лежи дилувијум. На супрот F и H виде се продори горњих слојева у ровине доњих. На 4. цртежу познаје се како су први дилувијални слојеви B разнети, па се по њима наслагали млађи (мустијерски) слојеви D. У слоју E је један ератичан камен.


A - црвена песковита глина изнад које је танак слој живице
B - глина са шљунком
C - слој глине
D - слој оштрог песка са ситним шкољкама.
E - низ слојева шљунка са поворкама песка
F - површина кретацејскога терена преко кога су наслагани дилувијални слојеви
H - римски гроб На 5. цртежу се познаје да су речни дилувијални наноси набрани пре него се наслагао атмосферски нанос A.[1]

Абевилска култураУреди

Оруђе и оружје овог типа спада у групу артефаката сличних онима који су пронађени у околини Париза и који се називају Шелском културом, тако да се користе оба назива. Датују се у доба старијег Палеолита (пре око 4.000.000 до 200.000 година). Слични артефакти отркивени су у Олдувају у Танзанији, тако да се у Африци оруђа овог типа називају Олдувајским.


Оруђа која је открио Де Перт су (по величини, облику и намени) камене алатке које сведоче о начину употребљавања, урасту, снази и евентуално - полу, онога ко их је употребљавао, тако да представљају веома значајан налаз и за атропогенезу, одноосно физичку антропологију.

Де Перт није наиша на признавање свог отркића, затражио је од Академије наука у Паризу да организује експертизу каменог оруђа које је откривено, али није добио одговор. Његово откриће је наилашло на отворено непријатељсво. У даљим ископавањима подметани су докази (попут мандибуле нађене у песку Мулен Кињона 1986. године за коју се испоставило да припада савременом човеку, као и лажних камених секира, које су пометали мештани и радници на терену жељни награде). У методу и тумачењу де Перт је чинио разне грешке, али га ништа није омело да настави свој рад.

Подела људског доба а камено, бронзано и гвоздено, која је начињена још у 18. веку, проширена је у 19. када је Џон Лубок раздвојио камено доба на палеолит и неолит. Ово је била сатисфакција за де Перта, као и долазак групе геолога у Абевил да би потврдили аутентичност каменог оруђа које је овде пронађено. Међутим ни доказ о аутентичности није поколебао став Академије наука, па је целокупна научна заосташтина, у којој су била необјављена дела де Перта, који је умро без заслужених признања, пропала.[2]


Упоредна открићаУреди

Упоредно са Де Пертом, и други истаживачи су наилазили на слична открића, како праисторијског човека, тако и првобитног оруђа и оружја које је користио. Француски природњак Турнол је објавио 1829. године рад о плеистоценским људским и животињским костима нађеним у пећини Бизе у јужној Француској, затим је Шмерлинг отркио остатке фосила у Лијежу у Белгији. У Енглеској, пећине Кента је истраживао Мак Емери, а палеонтолог Ригло је 1854. објавио рад о артефктима откривеним у Сел Ашелу. Едуард Ларте је 1864. у пећини Ла Мадлен открио лик мамута, који је насликао праисторијски уметник, а његов син Луи у Дордоњи у Кромањону остатке праисторијских људи.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Ј. Жујовић, Камено доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1893.
  2. ^ М. Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију дренвних популација, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд, (1995). стр. 29-33

ЛитератураУреди

  • Г. Бранко, Праисторијска археологија, Научна књига, Београд, 1979
  • М. Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију дренвних популација, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд, 1995.

Спољашње везеУреди