Отворите главни мени

Акакијева шизма је назив за први велики раскол између западне и источне хришћанске цркве који је трајао од 484. до 519. године. Повод за избијање раскола била су христолошка разилажења, односно раскол унутар хришћанства настао након Халкедонског сабора од 451. године, а један од узрока јесу и специфичне политичке околности настале након пада Западног римског царства 476. године.

РасколУреди

Пред почетак раскола, Источним римским царством је владао Зенон, непопуларни цар чије су прве године владавине обележене војничким побунама и династијским сплеткама који је због тога тражио подршку у Сирији, Палестини и Египту чије се свештенство све више дистанцирало од правоверног, односно "халкедонског" хришћанства прихватајући уместо њега монофизитизам. Да би помирио две стране, Зенон је 482. године издао Хенотикон, Указ о Јединству који је садржавао христолошку формулу која је требало да представља компромис између монофизита и халкедонаца.

Иако њиме нису били у потпуности задовољни, умерени монофизити су прихватили Указ, укључујући и александријског патријарха Петра Монгуса. За узврат је Зенон помиловао Монгуса који је осуђен на смрт као јеретик јер је деловао у илегали још од 477. године. Дотадашњег патријарха Јована Талаја је прогнао из земље.

Хенотикон, међутим, није прихватао папа Симплиције, једини хришћански патријарх чије се седиште — Рим — тада није налазило под царском влашћу. Симплиције није прихватио Указ делом због тога што се цар са њим није консултовао нити сазивао црквени синод. Његов наследник Феликс III пружио је Јовану Талаји уточиште и 484. године од Зенона и Акакија затражио да повуку Хенотикон и осуде Петра Монгуса. Када су ови то одбили, Феликс је екскомуницирао Акакија и Монгуса. Тада су по први пут у историји прекинуте везе између Константинопоља и Рима.

Након Акакијеве смрти (488), његови наследници Фравита и Еуфемије су се покушали измирити са Римом, али су ти напори остали узалудни због новог цара Анастасија I који је симпатизовао монофизите. Раскол је завршен тек 518. године уз помоћ византијског цара Јустина I и патријарха Јована Кападокијског који су склопили споразум са папом Хормиздом. Шизма је формално окончана 24. марта 519. године.

Види јошУреди

ЛитератураУреди