Цариградска патријаршија

Цариградска патријаршија (грч. Οικουμενικό Πατριαρχείο Κωνσταντινουπόλεως, тур. Rum Ortodoks Patrikhanesi)[1] јесте помјесна и аутокефална црква. Налази се на првом мјесту у диптиху.

Грб на Цариградској патријаршији у Цариграду

На њеном челу налази се васељенски патријарх.

ИсторијаУреди

 
Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године
 
Фанариотски патријарх Самуил Цариградски (1763—1768), главни виновник укидања Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767)

Византион је у почетку био епископија потчињена митрополији Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306—337), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност.

Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци Византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и румунских земаља. У то време Цариградска патријаршија имала је 600 епископских тронова.[2] Латински Крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године.

Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Цариградске патријаршије. Васељенска Патријаршија постоји и живи у тешким околностима. Први Патријарх под Турцима био је Генадије II (1453-1456; 1458-1463). Турска власт је Васељенске патријархе поставила да буду духовни поглавари свих Хришћана у Отоманском царству, без обзира на њихову народност (Грци, Срби, Бугари, Грузијци..). Поред тога, Васељенски Патријарх је на себе преузео неке прерогативе које су некада имали византијски цареви. Седиште Патријарха било је у храму Светих Апостола. Од 1599. године, седиште Патријарха је у цариградском предграђу Фанар (грч: Φανάρι). Међу најистакнутије Патријархе спада Патријарх Јеремија II и Кирил Лукарис. Јеремија (1536—1595) је био три пута Патријарх и хиротонисао је првог руског Патријарха Јова (1589) у Москви. Кирил Лукарис је своје образовање стекао на Западу, а основао је прву штампарију у Цариграду 1627. године.[3] Исто и формирањем помесних аутокефалних цркава, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој православној цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Цариграду, епархије у Турској, неколико додеканијских епархија, као и Света гора.

Сједиште Цариградске патријаршије је Црква Светог Ђорђа грађена крајем 19. вијека. Смјештена је у некада грчком кварту Цариграда, Фанару, где је опасана високим зидом и бодљикавом жицом (због турских напада, део зграде још данас има видне трагове подметнута пожара). Тренутни цариградски патријарх је Вартоломеј I (од 1991).

УстројствоУреди

Врховна власт у Цариградској патријаршији припада 12-чланом Светом синоду на челу са васељенским патријархом. Мандат синодских чланова траје годину дана. За разлику од других помјесних цркава у којима највиша јерархијска власт припада помјесном или архијерејском сабору, у Цариградској патријаршији постоји тек савјетодавно архијерејско сабрање (Синаксис) које се састаје сваке три године.

Цариградска патријаршија има сложену административну структуру и њене епархије се налазе на свим континентима изузев Африке (која припада јурисдикцији Александријске патријаршије). У саставу Цариградске патријаршије се налази 6 архиепископија, 8 цркава и 18 митрополија непосредно потчињених васељенском патријарху. Двије цркве у саставу Цариградске патријаршије имају статус аутономије: Финска православна црква и Естонска апостолска православна црква. Статус полуаутономне цркве има Критска архиепископија.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Назива се још и Константинопољска патријаршија, а некада и Васељенска патријаршија или Екуменска патријаршија
  2. ^ „Цариградска патријаршија”. Архивирано из оригинала 09. 07. 2022. г. Приступљено 07. 07. 2022. 
  3. ^ Православље

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди