Други васељенски сабор

сабор одржан од маја до јула 381. године у Цариграду

Други васељенски сабор одржан је од маја до јула 381. године у Цариграду, због чега се назива још и Први цариградски сабор. Сазвао га је цар Теодосије I. На њему је утврђено православно учење о исхођењу Светог Духа од Оца и проглашени су за јерес пневматомахијанизам (духоборство) - вера да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина, аполинаријевство, Македонијева јерес. Осим тога, установљен је статус епископа Константинопољског као епископа Новог Рима, другог по части после Римског епископа, престигавши епископа Александријског, до тада сматраног за првог на Истоку, носиоца титуле "папа". Исход тога била такозвана пентархија — петорка главних епископских катедри (помесних Цркви) хришћанског света: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Сабор у Константинопољу - минијатура из 9. века

Сабору је учествовало 186 епископа. Између осталих, учетвовали су: Мелетије Антиохијски, Тимотеј I Александријски, Кирил Јерусалимски, Геласије Кесаријско-Палестински, Асхолије Солунски, Григорије Ниски, Амфилохије Иконијски, Оптим Антиохијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски. Собором је председавао Мелетије Антиохијски, који је умро током Собора, а заменио га је Григорије Ниски.

На Сабору је допуњен симбол вере тако да гласи како је сачуван до данашњих дана, због чега се назива Никејско-цариградски символ вере.

Спомен Отаца II Всељенског Собора празнује се у Цркви 22. маја (4 јуна).

УчеснициУреди

Саборске одлукеУреди

Собор је издао Посланицу, која је доцније била раздељена на 7 правила. У Крмчији (Законоправилу или Номоканону) 7. правило је раздељено на два.

О јересима (1. правило)Уреди

Свети оци сабрани у Цариграду установише, да се не сме укидати, него мора остати у пуној снази Символ Вере, који изложише три стотине и осамнаест отаца, сакупљени у Никеји витинској и да мора бити предана анатеми свака јерес, а поименице: јевномијана или јевдоксијана, и и полуаријана или духобораца, и савелијана, и маркелијана, и фотинијана, и аполинаријана.

О аутокефалној управљању помесним Црквама (2. правило)Уреди

Сабор је увео забрану епископима једних помесних цркава да се мешају у послове других помесних цркава.

О статусу Константинопољског епископа (3. правило)Уреди

До времена Другог Васељенског Собора на Истоку се првом катедром сматрала Александријска. Стога је поредак у древној Цркви, у којем су катедре набрајане и указивана им част, био овакав: Рим, Александрија, Антиохија, Јерусалим. Пошто је Константинопољ постао пребивалиште цара и престоница - Нови Рим, углед Константинопољског архиепископа је порастао, и 3. правило Другог Васељенског Собора уздигло је Константинопољ на друго место по части, одмах после Рима.

Иако су на Сабору били присутни само источни епископи, Грци су га прогласили Васељенским. Ово правило Другог васељенског сабора римске папе нису признале. Папа Дамас I је у Риму примио Символ вере, али не и каноне (законе), барем не канон о старешинству Константинопоља после Рима. То је био почетак црквено-правне расправе и великог црквеног раскола Истока и Запада. У ствари, Рим је признао старешинство Константинопоља после Рима тек на IV Латеранском собору 1215. године, у време Латинског царства установљеног у окупираном Константинопољу, које су прогласили Латини после Четвртог крсташког похода.

О Максиму Кинику (4. правило)Уреди

О Максиму цинику и о нередима, што је он проузроковао у Цариграду, проглашујемо: Максим нити је био нити је Епископ, а тако исто нису законито рукоположени ни они, које је он поставио ма на какав степен клира; све што је с њим и од њега учињено, нема ваљаности.

О Никео-Цариградском Символу вере (5. правило)Уреди

У погледу списа западних, - примамо и ми оне из Антиохије, који исповедају једино Божанство Оца и Сина и Духа Светога.

О жалбама приватног и црквеног карактера (6. правило)Уреди

Пошто многи у намери да помуте и поруше ред у Цркви, злобно и клеветнички измишљају некакве тужбе против Православних Епископа, који Црквом управљају, у никаквој другој намери него да тиме укаљају добар глас свештенички и на побуну подигну мирне народе; ради тога наређује свети сабор Епископа, сакупљених у Цариграду, да се без разбора тужиоци не примају, те дакле не треба ни свима допустити, нити свима забранити да подносе жалбе на Црквене управитеље. Него ако ко поднесе на Епископа какву своју, то јест особну тужбу, било због повреде у иметку, било због ма које друге од Епископа учињене неправице, при оваквим оптужбама не треба узимати у обзир ни особе тужилаца, ни њихово веровање. Јер треба, свакако да је и савест Епископова чиста, и онај који сматра да му је увреда нанесена, мора наћи правице, ма каквог он веровања био.

О форми црквеног суда и примању јеретика у црквено општење (7. правило)Уреди

Који се из јереси обраћају у Православље и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо по следећем обреду и обичају: аријане, македоњане, саватијане и новатијане, и који се називају катарима и лијевима, исто тако и четрнаестодневнике или тетрадите, и аполинаријане примамо, пошто поднесу од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која учи другачије, него што учи Света, Божија, Саборна и Апостолска Црква, знаменовавши их, то јест, помазавши им светим миром чело, очи, ноздрве, уста и уши и док их знаменујемо кажемо: „печат дара Духа Светога“.[1]

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди