Русија

држава у источној Европи и северној Азији

Русија (рус. Россия), званично Руска Федерација (РФ;[г] рус. Российская Федера́ция, РФ),[д] суверена је држава у источној Европи и северној Азији. Русија је највећа држава на свијету, њена територија унутар уставних граница, са територијом Крима, чије присаједињење није међународно признато, износи 17.125.191 км². Унутар истих граница живи 147.182.123 становника.[5]

Руска Федерација
Российская Федерация  (руски)
Химна: 
Национална химна Руске Федерације
(рус. Госуда́рственный гимн Росси́йской Федера́ции)
Положај Русије
  Суверена територија Руске Федерације
  Припојене територије Украјине
Главни градМосква
55° 46′ N 37° 40′ E / 55.767° СГШ; 37.667° ИГД / 55.767; 37.667Координате: 55° 46′ N 37° 40′ E / 55.767° СГШ; 37.667° ИГД / 55.767; 37.667
Највећи градМосква
Службени језикруски[а]
Владавина
Облик државеФедерална председничко-парламентарна република[1]
 — ПредседникВладимир Путин
 — Председник ВладеМихаил Мишустин
 — Председник Савета ФедерацијеВалентина Матвијенко
 — Председник Државне думеВјачеслав Володин
 — Председник Врховног судаВјачеслав Лебедев
 — Председник Уставног судаВалериј Зоркин
Историја
 — Новгородска Рус862.[2][3]
 — Кијевска Рус882.
 — Руске кнежевине12—16. век
 — Руско царство1478.
 — Руска Империја1. (14) септембар 1917.
 — Руска Република2. октобар (2. новембар) 1721.
 — Руска СФСР25. октобар (7. новембар) 1917.
 — Руска Држава23. септембар 1918.
 — Совјетски Савез30. децембар 1922.[4]
 — Руска Федерација25. децембар 1991.
Географија
Површина
 — укупно17.125.191[б][в] km2(1)
 — вода (%)4,22
Становништво
 — 2021.[5]147.182.123[б](9)
 — густина8,59 ст./km2(181)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2022
 — укупноРаст4,79 трилиона $(6)
 — по становникуРаст32.803 $(48)
ИХР (2019)Раст0,824(52) — веома висок
Валутаруска рубља
 — код валутеRUB
Остале информације
Временска зонаUTC +2 (USZ1) до +12 (PETT)
Интернет домен.ru, .рф, .su
Позивни број+7

Главни и највећи град Русије је Москва. Државни језик у цијелој земљи је руски; одређени број субјеката Русије има своје државне и службене језике. Монетарна јединица је руска рубља.

Русија је вишенационална држава с великом етнокултурном разноликошћу. Према резултатима сверуског пописа из 2010, као и пописа становништва на Криму 2014, у земљи живи преко 190 етничких заједница, од којих Руси чине 80%, док преко 99,4% становника Русије говори руски језик. Већина становништва (око 75%) јесте православне вјероисповијести, што Русију чини највећом православном земљом на свијету.

Русија је федерална председничко-парламентарна република.[1] Од 31. децембра 1999. (с кратким прекидом 2008—2012, када је предсједник био Дмитриј Медведев) Владимир Путин је предсједник Руске Федерације. Од 16. јануара 2020. Михаил Мишустин је предсједник Владе Руске Федерације.

Русија се граничи са 18 држава (са шеснаест копненим путем, а са двије морским). Руска Федерација се састоји од 89 субјеката, од којих је 48 области, 24 републике, 9 покрајина, 3 града федералног значаја, 4 аутономна округа и 1 аутономна област.[ђ] Укупно у земљи има око 157 хиљада насеља.

Русија је нуклеарна држава и једна од водећих свемирских сила на свијету. Русија је стална чланица Савјета безбједности Уједињених нација са правом вета; једна од савремених великих сила. Такође је чланица низа међународних организација: Група 20, Евроазијски економски савез, Заједница независних држава, Организација Уговора о колективној безбједности, Свјетска трговинска организација, Организација за европску безбједност и сарадњу, Шангајска организација за сарадњу, Азијско-тихоокеанска економска сарадња, БРИКС, Међународни олимпијски комитет и других.

Након распада Совјетског Савеза крајем 1991. године, међународна заједница признала Руску Федерацију као државу насљедницу Совјетског Савеза у питањима нуклеарног потенцијала, спољног дуга и државне имовине у иностранству, као и чланства у Савјету безбједности УН. Руско законодавство сматра Русију државом насљедницом Совјетског Савеза.

Обим бруто домаћег производа по паритету куповне моћи за 2021. износио је 4,79 трилиона америчких долара, што Русију чини 6. привредом свијета (послије Кине, Сједињених Држава, Индије, Јапана и Њемачке).

Име

 
Државни назив Русија (лат. Rusia) на званичном државном печату галичко-волинских владара из прве половине 14. века.

Име Русија (рус. Россия) потиче од старог народа Руса (рус. Русь), који су основали древну Кијевску Рус (рус. Киевская Русь). Не само у изворима на руском и осталим словенским језицима, већ и у изворима који су на латинском језику настајали у домаћој средини (кнежевске исправе и печати), употребљавани су облици Rusia или Russia, тако да је хороним (земаљски назив) Русија посведочен у разним изворима из средњовековног периода. Из истог корена су изведени и разни обласни називи, као што су: Бела Русија, Мала Русија, Црвена Русија (и други слични појмови).[6][7]

Насупрот томе, у појединим латинским изворима западног порекла током времена се појавио и егзонимски (страни) назив Рутенија (лат. Ruthenia), који је првобитно био ограничен на употребу међу западним хроничарима и картографима. Тај појам је касније стекао популарност у гркокатоличким круговима, који су у називу Рутенија препознали згодно средство за сузбијање ендонимских (изворних) назива, изведених из руског имена. Такве тенденције су накнадно оснажене сужавањем појма Рутенија на западноруске (данашње украјинске и белоруске) области у циљу њиховог не само терминолошког, већ и геополитичког одвајања од источних руских земаља.[8]

 
Назив Русија (лат. Russia) на Меркаторовој карти из 1595. године.

Садашњи облик државног назива Русије, са словом „о” (Россия, уместо Руссия како би требало према изворном облику Русь и називу народа Русские) настао је накнадно, под угледу на грчки назив за Кијевску Рус (грч. Ρωσσία). Постепено прихватање грчког облика од стране руских државних власти извршено је током 16. и 17. века, а тај облик је у потпуности преовладао током 18. века. Усвајање државног назива са кореном рос- није утицало на промену руског народног имена, које је и даље остало засновано на изворном корену рус- (рус. Русские).[9]

Поменуте промене су оставиле знатне последице, пошто су придевске одреднице у каснијим државним називима биле извођене не из народног имена (Русские), већ из облика Россия. Тако је 1917. године проглашена не Русская республика, већ Российская республика, док је 1918. године озваничена не Русская СФСР, већ Российская СФСР, а потом је 1991. године проглашена не Русская Федера́ция, већ Российская Федера́ция. Те појаве су биле засноване на руском разликовању између етнонима Русские (који се односи на све етничке Русе широм света) и појма Россияне (који је демоним и означава све становнике Русије без обзира на етничку припадност).[10]

За разлику од руског језика, који прави јасну разлику између појмова који означавају етничку, односно државну припадност, та терминолошка дистинкција није препознатљива у српским преводима руских назива, пошто се у говорном српском језику не прави разлика између придевских одредница које се односе на Русе, односно Русију, већ се придеви изведени из етнонима Руси користе и за означавање појмова које се односе на Русију. Иако је у српској лексичкој баштини посведочено постојање придевских облика изведених из именице Русија (русијски и русијански) употреба таквих облика је изузетно ретка и није присутна у живом говору.[11]

Физичко-географске карактеристике

Географски положај

Територија Русије у њеним уставним границама износи 17.125.181 км²[б][в] (1. на свијету по површини), што је нешто мање од површине Јужне Америке. У потпуности се налази на сјеверној хемисфери, већина територије Русије се налази на источној хемисфери, само источни дио Чукотског аутономне округа налази се на западној хемисфери. Запљускују је воде Тихог и Сјеверног леденог океана; као и Балтичко, Црно и Азовско море Атлантског океана; има најдужу обалу на свијету (37.653 км). Русија се налази на сјеверу Евроазије, заузима скоро цијелу источну Европу и цијели сјевер Азије. Уралске и Кавкаске планине (или Кумо-маничка депресија)[е] дијеле Русију на европски (23%) и азијски (77%) дио. Чак у Европи и у Азији појединачни европски и азијски дијелови Русије су највећи по површини међу осталим државама на континенту.

Крајња сјеверна тачке Русије је рт Флигели на Рудолфовом острву Земље Франца Јосифа (81° 51’ с. г. ш.), који припадају Архангељској области; крајња сјеверна тачка копна је рт Чељускин на полуострву Тајмир (77° 43’ с. г. ш.) у Краснојарској покрајини. Крајња источна тачка је Ратмановљево острво у Беринговом мореузу (169° 0’ и. г. д.), које се налази на територији Чукотског аутономног округа; крајња источна тачка копна је рт Дежњов на Чукотки (169° 39’ з. г. д.). Крајња јужна тачка Русије налази се на граници Дагестана са Азербејџаном, југозападно од планине Базардјузју (41° 11’ с. г. ш.). Крајња западна тачка у Калињинградској области, на Балтичкој коси Гдањског залива Балтичког мора (19°38’ и. г. д.). Дужина територије Русије од запада према истоку је преко 10.000 км, од сјевера ка југу више од 4.000 км.[12]

За стални угодни живот становништва у Русији око 80% територије државе је неприкладно.[13]

Границе

Државе са којима се Русија граничи (у списку су наведене државе које нису међународно признате, али их Русија признаје):

Геолошка структура

 
Андома-гора, геолошки споменик на обали Оњешког језера, 30 км од града Витегра.

Русија се обично дели на западни европски (око 3.500.000 км²) и источни азијски део — Сибир (13.500.000 км²). Природну границу ових двеју делова чини планина Урал, која се простире у смеру север—југ у дужини од око 2.100 км од Северног леденог океана до границе са Казахстаном.

 
Елбрус, највиши врх Кавказа, Русије и Европе.

Већина предела Русије су равнице, које су на југу степе, док су на северу шумовите. На крајњем северу су предели тундри. Поред Урала, планине Русије су: Кавказ (врх Елбрус је са 5.642 м највиши врх Русије и Европе), Алтај и вулкани на Камчатки.

У Русији је највеће слатководно језеро по запремини на свету — Бајкалско језеро. Највеће реке Русије су Волга и Дон у европском делу, и Об, Иртиш, Јенисеј, Лена и Амур у азијском.

Највећи део европског дела Русије заузима Источноевропска низија, са низијским рељефом који само понегде прелази у узвишења (Валдајска и Средњоруска на западу, Приволжје уз средњи ток Волге) чији врхови не прелазе 200—400 км. Кроз ову низију протиче Волга (3.688 км), привредно и симболично најважнија река Русије. Преовладава континентална клима која на крајњем северу прелази у поларну, а у уском појасу црноморског приобаља у средоземну. Од севера према југу ређају се појасеви црногоричне шуме, мешане шуме, прелазне шумско-степске зоне, и степа покривена плодном црницом (черноземом). Уз обале Каспијског мора због јаког испаравања присутна је и полупустиња.

На крајњем југу европске Русије границу са Грузијом и Азербејџаном чини планина Кавказ са највишом тачком Русије, Елбрусом (5.642 м).

На западу Сибира простире се велика Западносибирска равница кроз коју протиче најдужа руска река Об (са Иртишем 5.568 km, 5. на свету). Између реке Јенисеј на западу и Лене на истоку налази се Средњосибирска висораван са врховима до 1.700 м. Средњојакутска равница кроз коју протиче Лена дели ову висораван од планинских ланаца источног Сибира.

На југу и истоку Сибира до обала Тихог океана превладава планински рељеф са ланцима чији су врхови углавном изнад 2.000 м (Белуха у Алтајском ланцу — 4.506 м, Кључевскаја Сопка на Камчатки — 4.750 м). Овде се налази и највеће и најдубље руско језеро — Бајкалско (31.500 км², дубина 1.637 м, најдубље на свету).

Рељеф

Више од 70% територије Русије заузимају равнице и низије. Западни дио земље се налази у оквиру простране Источноевропске низије, коју карактерише смјењивање низија (Прикаспијска и др.) и побрђа (Валдајска, Средњоруска итд.). Меридијално издужени планински систем Урала раздваја Источноевропску низију и Западносибирску низију. Источно од посљедње налази се Средњосибирска висораван са изолованим планинским масивима, који се глатко претварају у Средњојакутску низију.

Јужни и источни дијелови земље су претежно планински. На крајњем југу европског дијела простиру се сјеверни гребени Великог Кавказа, ту се налази највиши врх Русије и Европе — Елбрус (5.642 м н. в.).[14] На југу Сибира налазе се Алтај, Западни и Источни Сајани, Становојско побрђе и други планински системи. Сјевероисточни Сибир и Далеки исток — региони у којима преовлађују планински гребени средње висина, као што су Сихоте Алињ, Верхојански, Черски итд. Камчатско полуострво [овдје се налази највиши вуклан у Евроазији — Кључевскаја Сопка (4688 м н. в.)][15] и Курилска острва на крајњем истоку — територија вулкана. Овдје их има више од 200, а чека је 50 активно.

Унутрашње воде

Русија је једна од земаља са највећом количином воде на свијету. Земља има једну од највећих свјетских резерви слатке воде. Површинске воде заузимају 12,4% територије Русије, док је 84% површинских вода концентрисано источно од Урала. У структури коришћења воде преовлађују производне потребе.

Највеће слатководно језеро Бајлак налази се у источном дијелу земље (око 31.700 км²), најдубље је језеро на планети (1642 м).

Највеће ријеке

Најдуже ријеке у Русији са површином басена:[16]

Назив Дужина, км Површина басена, км²
Лена 4400 2.490.000
Иртиш 4248 1.643.000
Об 3650 2.990.000
Волга 3530 1.360.000
Јенисеј 3487 2.580.000
Доња Тунгуска 2989 473.000
Амур 2824 1.855.000
Виљуј 2650 454.000
Ишим 2450 177.000
Урал 2428 231.000

Највећа језера

 
Бајкалско језеро
Назив Површина, км² Дубина, м Надморска висина, м
Каспијско језеро 371.000 1025 −28
Бајкалско језеро 31.500 1642 456
Ладога 17.703 225 4
Оњега 9.616 124 32
Тајмир 4.560 26 6
Ханка 4.190 10 68
Чудско-псковско језеро 3.555 15 30
Чани 1.990 12 105
Бијело језеро 1.290 20 113

Клима

Огромна површина Русије и удаљеност многих области од мора као последицу има доминацију умереноконтиненталне климе, која преовладава у свим деловима државе осим у тундрама и крајњем југоистоку. Планине на југу спречавају продор топлих ваздушних маса од Индијског океана, док равнице на западу и северу чине Русију отвореном утицајима Арктика и Атлантика.[17]

Клима већег дела Сибира је врло оштра континентална која на северу прелази у поларну, а на већим надморским висинама у планинску. Превладавају густе црногоричне шуме — тајге, са зонама оскудне вегетације — тундрама — и зонама трајног леда на крајњем северу. Руски далеки исток има монсунску климу.

Плеистоцена глацијација

Током плеистоцена територија данашње Русије била је под леденим покривачем. Јужна граница ове глацијације почињала је ван граница данашње Русије, од данашњег Кракова (Пољска), пролазила је западно од данашњег Лавова (Украјина), дуж ушћа Орела (48° с. г. ш.), западног одсека Средњеруске висије до Брјанска и Туле (54° с. г. ш.), затим скретала на југ до Дона (49° 33’ с. г. ш.), прелазила Волгу и Каму у горњем току и залазила у пределе западног Сибира.

Глацијације на територији Русије, према Маркову и Герасимову, носе имена: окска, дњепровска, московска и валдајска. Дњепровска глацијација била је најјача, представљена са два џиновска ледника у долинама Дњепра и Дона (до ширине Харкова).

У источном Сибиру постојала је планинска глацијација. Главни глацијални центри били су северни Урал, Нова земља, Тајмир и северозападни део Средње-сибирског платоа. Новосибирска острва била су самостални глацијални центар.[18]

Флора и фауна

 
Санта леда код земље Фрање Јосифа у арктичком кругу.

Од севера до југа Источноевропске низије сукцесивно се смењују арктичке тундре, четинарске шуме (тајге), широколисне и мешовите шуме умерених предела, степе и полупустиње (око Каспијског језера) пратећи смену климе. Сибир прати сличан шаблон, али углавном преовлађује тајга. Русија има највеће светске шумске резерве[19] и назива се плућима Европе,[20] пошто заостају само за Амазонском прашумом по количини угљен-диоксида који апсорбује.

У Русији живи 266 врста сисара и 780 врста птица. Укупно 415 животињских врста је до 1997. уврштено у Црвену књигу Руске Федерације и заштићено. У Сибиру и у шумама широм Русије живе сибирски тигар, сибирски леопард, обични рис, вук, риђа лисица, јелен, коњ, мрки медвед, сова, орао; на самом северу код поларног круга живи морж.[21]

Историја

Континуитет руске државности

Према званичном ставу Руске Федерације, Руска држава, Руска Република, Руска СФСР, Совјетски Савез и Руска Федерација су један те исти учесник у међудржавним односима, један те исти субјект међународног права који није престао да постоји.[24][25]

Расељавање Словена

У 5. вијеку са територије данашње сјеверне Пољске преко источног Прибалтика на територију савремена Русије продиру словенска племена — преци каснијих Кривича.[26] Од тада се одвија насељавање Словена на сјевер — до језера Иљмењ — и на исток, до међуријечја Волге и Оке.[27] Као посљедица тога, до 6—8. вијека уопштено гледано развила су се сва главна племена источних Словена, позната из „Повијести минулих љета”. У периоду 7—10. вијека бројне скупине словенсих досељеника из моравског Подунавља наставиле су да се сливају у различите области Руске низије којима су Словени већ овладали, што је одиграло значајну улогу у учвршћивању словенског становништва источне Европе и довело до образовања староруске народности.[28] Словенско насељавање сјевероисточне Руси настављено је све до 14. вијека и састојало се од неколико тачака сеобе — од ране колонизације из земаља Кривича и Иљмена до касније из јужне Руси.

Староруска држава

 
Позивање Варјага, минијатура из Радзивиловског љетописа с краја 15. вијека.

Традиционално, почев од руске хронике „Повијест минулих љета” с почетка 12. вијека[29] па све до данас,[30][31] 862. се сматра годином настанка руске државе, када су, према руским љетописима, словенска и угрофинска племена позвала Варјаге на челу с Рјуриком да успоставе власт у Ладогу или Новгороду и другим градовима. Неки историчари приписују почетак руске државе некој другој години или га везују за други догађај (нпр. за 882. када је кнез Олег заузео Кијев, ујединивши два средишта Руси).

Рјурикова држава обухватала је територије јужног Приладожја (Ладога, Новгород) и горње Волге (Белоозеро, Ростов). Главнину становништва чинили су словенска племена (Иљмени и Кривичи), угрофинска племена (Вес, Мерја, Чуд), док су војну аристократију чинили Варјази.

Новгородски кнез Олег, Рјуриков насљедник, присајединио је 882. својим посједима јужно средиште источних Словена, учинивши главни град ПољанаКијев — својом пријестоницом;[32] затим је покренуо поход на Византију.[33]

У историографији се уједињење сјеверног и јужног средишта под влашћу Рјуриковича види као крај образовања староруске државе.[34]

Ширење државе на југ довело је до сукоба са моћном Хазаријом, чије се средиште налазило на доњој Волги. Кнез Свјатослав је 965. нанио Хазарима тежак пораз. Као исход војних похода и дипломатских напора кијевских владара у саставу нове државе нашле су се земљи свих источнословенских, као и неких угрофинских, балтичких, туркијских и иранских племена.[35]

Упоредо је текао поступак словенске колонизације међуријечја Волге и Оке. Стара Рус је била једна од највећих државних творевина у Европи, која је натицала за доминантан положај у источној Европи и Прицрноморју с Византијом.


Под кнезом Владимиром, Рус је примила хришћанство 998. године.[36] Кнез Јарослав је одобрио први општедржавни законик — Руску правду.[37] Послије смрти кијевског кнеза Мстислава 1132. године, почео је распад јединствене државе на низ самосталних: Новогородску земљу, Владимирско-суздаљску кнежевину, Вољинску кнежевину, Черниговску кнежевину, Рјазањску кнежевину, Полоцску кнежевину и друге. Кијев је остао предмет борбе између најмоћнијих кнежевских огранака, а Кијевска земља се сматрала колективним посједом Рјуриковича.

Староруска држава имала је за своје вријеме довољно развијен држави апарат.[38]

Раздијељеност руских земаља. Монголско-татарски јарам

 
Успењски сабор у Владимиру, изграђен у 12. вијеку.

У сјевероисточној Руси од средине 12. вијека јача Владимирско-суздаљска кнежевина, њени владари су се борили за Кијев и Новгород, али су сами увијек радије остајали у Владимиру, што је довело до успона овог града као новог сверуског средишта. Друге моћне кнежевине биле су Черниговска, Галичко-волинска и Смоленска.

 
Кнез Александар Невски, минијатура из Царског титуларника из 1672. године.

У периоду од 1237. до 1240, већина руских земаља била је изложена разорној инвазији Бату-кана. Владимир, Рјазањ, Кијев, Чернигов, Перејаслав, Галич и многи други староруски градови су уништени, а јужна и југоисточна периферија изгубиле су значајан дио становништва.[39] Руске кнежевина су постале вазали Златне хорде, а њихови кнежеви су почели стицати власт над својим земљама уз дозволу канова Златне хорде. Овај период у историји назива се Монголско-татарски јарам.[40] Новгородске земље у 12. вијеку су ступиле у низ војних сукоба са Швеђанима и крсташима ради превласти над источним Прибалтиком. По позиву Новгородског вијећа, кнез Александар је побиједио шведске трупе које су се искрцале на обалама Неве 1240, а затим је 1242. побиједио ливонске крсташе у битки на Чудском језеру.[41][42][43]

Од краја 13. вијека међу руским земљама постепено се образују нова средишта — Московске и Тверска кнежевина.[44] Московски кнежеви су успјели да побједе у борби са Владимирском кнежевином, за коју су канови Златне хорде издали јарлик. Велики кнез владимирски био је сакупљач данка и врховни владар у предјелима сјевероисточне Руси и Новогорда.[45] С почетком владавине Дмитрија Донског, који је касније нанио прве озбиљне поразе Златној хорди, од 1363. јарлик на Владимирску кнежевину додјељиван је само кнежевима московског дома.

Обједињење Руси. Руска држава

 
Први руски цар Иван IV.

Под великим кнезом Иваном III Москва је постала средиште сјевероисточне Руси, објединивши подручје у јединствену државу; двоглави орао је почео да се користи на великокнежевском печату као симбол континуитета моћи Византије.[46][47][48] Под Иваном III, након низа војних побједа, Рус је престала да плаћа данак Хорди — што је био крај хординог јарма. Као признање свог суверенитета, велики кнез Москве је почео да се назива господарем. Током овог периода усвојен је Судебник (скуп општеруских закона), изграђен је Московски кремљ и Успенски сабор. Војни порази и међусобне борбе довели су до слабљења Хорде и њеног распада средином 15. вијека на Кримски, Астрахански, Казањски и Сибирски канат. Велики кнез Василиј III наставио је с уједињењем руских земаља, водио је ратове са балто-словенском Великом кнежевином Литванијом и са Казањским канатом; под њим се активирала градња у Москви и другим градовима.

Низ реформи (државна управа, војна служба и судски систем) спровео је Иван IV, који је узео титулу цара [ru].[49] Под његовом влашћу територије руске државе се скоро удвостручила. Друга половина Иванове владавине обиљежена је низом неуспјеха у Ливонском рату и успостављањем опричнине.

Почетком 17. вијека у Русији почиње Смутно вријеме, које се завршава окупљањем свенародног ополченија, поразом пољских интервенциониста и саборним избором 21. фебруара (3. марта) 1613. цара Михаила Фјодеровоича (први из династије Романов).[50]

Руска Империја

 
Први руски император Петар I.

Цар Петар I извршио је корјените реформе у унутрашњој и спољној политици државе. Послије побједе у Сјеверном рату 1721; чији је исход био враћање израза на Балтичко море и присаједињење Ливоније, Естланда, Ингерманлада и дијела Карелије са Виборгом; Петар постаје император, а Русија постаје империја. Петар је основао Санкт Петербург, град који је 1714.[22] постао нова пријестоница државе.

Епоха дворских преврата која је услиједила послије смрти Петра I окончана је 1762. ступањем на пријесто Катарине II. Током њене владавине, познате као „просвјећени апсолутизам”, Русија је присајединила значајне територије на западу и југу, остварене су побједе на Османским царством и подијељена Жечпосполита; услијед тога су староруске земље, као и сјеверно Прицрноморје и Крим, ушли у састав Русије.

Током Наполеонове инвазије на Русију 1812, француска војска је поражена. Руске трупе су заједно са савезницима ушле у Париз 1814. године.

Прва половина 19. вијека ушла је у историју свјетске културе као златни вијек руске књижевности и руске класичне музике.

Током шездесетих и седамдесетих година 19. вијека император Александар II је спровео „велике реформе”, међу којима се истиче укидање кметства 1861. године. Од средине 19. вијека у земљи расте револуционарни покрет.

Руско-јапански рат почиње 1904, а наредне године одвија се Прва руска револуција и оснива парламентДржавна дума. У истом периоду у земљи почиње широко распрострањени тероризам. Русија 1914. ступа у Први свјетски рат. Као исход Фебруарске револуције, император Николај II се 1917. одрекао пријестола, власт је пренијета на Привремену владу, која је убрзо прогласи земљу републиком.

Совјетски период

 
Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, први руководиоци совјетске државе.

Октобарска револуција је избила 25. октобра (7. новембра) 1917. године. Власт у Русији су преузели бољшевици (и њихови савезници) под руководством Владимира Лењина. Совјетска Русија је постала прва социјалистичка држава на свијету. У јануару 1918. бољшевици су распустили Сверуску уставотворну скупштину, на чијим изборима су бољшевици (према непотпуним подацима) добили само 22,5% гласова (тада су на изборима есери добили око 60% гласова).[51]

Брест-литовски мир којим је Русија изашла из Првог свјетског рата закључен је 3. марта 1918. године. Бољшевици су признали независност Финске, Пољске, Естоније, Летоније, Литваније и Украјине и обавезали су се да неће тражити дио Бјелорусије.[52] Главни град државе је 12. марта премјештен у Москву.

Након револуције у Русији, избио је грађански рат између бољшевика и њихових присталица на једној страни и противбољшевичких скупина (Бијели покрет) на другој, као и „треће силе” (анархисти, басмачи, есери и др.). У рат су се укључиле и друге државе. Грађански рат је завршен 1921—1922. побједом бољшевика и успостављањем совјетске власти на већем дијелу територије бивше Руске Империје.

Руска СФСР, Украјинска ССР, Бјелоруска ССР и Закавкаска СФСР образовале су 30. децембра 1922. Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР).[53] Спољна политика нове државе била је усмјерена на превазилажење међународне изолације и признање СССР, што је постигнуто до тридесетих година 20. вијека.

Бољшевици су покренули нејасне друштвене реформе, оштро ограничавајући права представника друштвених скупина нелојалних бољшевицима који су преживјели грађански рат: племство, свештенство, трговци, имућни сељаци, представници старе политичке, војне и научне елите, а такође је, с друге стране, дозвољено да се смањи ниво друштвене неједнакости и укуне приступ само привилегованим слојевима квалитетном образовању, медицини, становању и највишим државним дужностима.[54][55][56][57][58][59][60][61][62]

Послије Лењинове смрти, унутарпатријска борбе се појачала, усљед чега је врховна власт концентрисана у рукама Јосифа Стаљина, чија је владавина била тоталитарна по природи и обиљежена значајним повећањем репресије. Стаљин је поставио курс ка убрзаној индустријализацији и потпуној колективизацији сеоских домаћинстава како би у најкраћем могућем року извршио прелазак из традиционалног аграрног друштва у индустријско друштво свестраном мобилизацијом унутрашњих ресурса, прекомјерном централизацијом привредног живота и образовањем холистичког административно-командног система у СССР.

Ако је предратни обим индустријске производње Руске Империје 1913. био 50% од њемачке и француске, 20% од енглеске и по различитим оцјенама 10—15% од америчке,[63][64] до 1941. је изграђено 9000 фабрика, до краја Друге петољетке, 14 година након завршетка грађанског рата, Совјетски Савез је дошао на друго мјесто у свијету по индустријског производњи, одмах иза Сједињених Држава, достижући 10% укупне свјетске индустријске производње.[65][66]

У Совјетском Савезу се од 1937. до 1938. одвијала кампања великих политичких репресија, коју су спроводили вансудски органи против различитих друштвених слојева и скупина становништва (бивши племићи, свештеници, официри императорске војске, припадници Бијелог покрета, званичници Руске Империје, раскулачени сељаци итд.) познат као „Велики терор”. У овом периоду вршене су и масовне чистке у партији, у Црвеној армији и органима државне безбједности, међу руководиоцима индустријских предузећа и научних института. Истовремено, покренута је репресија по националном признаку.[67]

Совјетски Савез је 1939. закључио пакт о ненападању са нацистичком Њемачком са тајним додатним протоколом о подјели зона утицаја у источној Европи према коме је 1939—1940. припојио источни дио Пољске, Прибалтик, Бесарабију, сјеверну Буковину, дио Карелије, помјерајући државну границу на запад.

Изненадним нападом нацистичке Њемачке и њених сателита 22. јуна 1941.[68] на Совјетски Савез почео је Велики отаџбински рат. Њемачка војска, иако инфериорна у односа на совјетску по броју војне технике,[69] али за разлику од Црвене армије ушла је у рат потпуно мобилисана са распоређеном логистиком и успјела је да оствари одлучујућу предност на правцима свог главног напада.[70]

 
Совјетски командир позива војнике у напад.

До јесени 1941. њемачке трупе су успјеле да напредују дубоко у територију Совјетског Савеза. Током офанзиве на московском правцу,[71] Вермахт је концентрисао главнину својих снага пред совјетском пријестоницом,[72] а у сјеверозападном правцу је стигао у предграђе Москве. Међутим, отпор совјетских трупа нагло је порастао,[73] док су њемачке трупе исцрпиле своје офанзивне могућности,[74] након чега је почела совјетске контраофанзива. Током борби за Москву коначно је осујећен план за муњевито заузимање Совјетског Савеза, њемачке војске је први пут у Другом свјетском рату претрпјела стратешки пораз, рат је попримио дуготрајан карактер.[75][76]

Непосредно након почетка рата многе земље свијета су изразиле подршку Совјетском Савезу, створена је и Антихитлеровска коалиција. Савезници Совјетског Савеза у рату против Њемачке били су Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, које су пружале војно-техничку помоћ СССР.[77][78]

 
Подизање Заставе побједе над Рајхстагом 1. маја 1945. године.

Током преломних битака код Стаљинграда и Курска, совјетске трупе су покренуле стратешку офанзиву. У походу 1944—1945. поразили су њемачку војску, ослободили територију Совјетског Савеза, учествовале у потпуности или дјелимично у ослобађању Пољске, Румуније, Мађарске, Бугарске, Чехословачке, Југославије, дијела Аустрије, дајући одлучујући допринос побједи над нацизмом.[ј][80] Губици њемачких трупа на совјетско-њемачком фронту износили су око 75% свих ненадокнадивих борбених губитака Њемачке,[к] Вермахт и његови савезници изгубили су око 80% свих борбено спремних јединица, 607 дивизија је поражено.[82][83][84] Побједоносно напредовање Црвене армије, њено ослобађање земаља средње и источне Европе од нацизма,[85][86] приморало је руководство Њемачке да потпише Акт о безусловној капитулацији 9. маја 1945. године.[87][88][84]

Као исход Другог свјетског рата, Совјетски Савез је заједно са Сједињеним Државама постао суперсила, једна од земаља оснивача Уједињених нација, чланица Савјета безбједности УН са правом вета; у државама источне Европе успостављени су просовјетски комунистички режими. Савјет за узајамну економску помоћ и Организација Варшавског споразума створени су као супарници Европске економске заједнице и Организације Сјевероатлантског споразума.[89][90]

Глобална конфронтација капиталистичког и социјалистичког система у борби за свјетски утицај названа је „хладни рат”. Напори Сједињених Држава и Совјетског Савеза били су усмјерени, прије свега, на доминацију у политичкој сфери. Иако двије државе званично нису улазиле у непосредни војни сукоб, биле су укључене у трку у наоружању, а њихово супарништво за утицај довело је до избијања мјесних оружаних сукоба у разним земљама трећег свијета, који су се обично одвијали као посредни ратови између двије суперсиле.

Са доласком на власт Никите Хрушчова је повезано „одмрзавање” у друштвено-политичком животу земље и разоткривање Стаљиновог култа личности. Ипак, Совјетски Савез је са становишта западних политиколога,[91] наставио да буде тоталитарна држава (види људска права у Совјетском Савезу). За вријеме Хрушчове владавине, остварено је совјетског вођство у нуклеарној и свемирској сфери:[92] Совјетски Савез је први у свијету лансирао први вјештачки сателит Земље, првог човјека у свемир, први свјетски апарат за проучавање Мјесеца и Венере и први излазак човјека у отворени свемир.

Леонид Брежњев је 1964. фактички постао шеф Совјетског Савеза, чији је период руковођења (1964—1982) познат као „период застоја”. По цијену значајних напора, Совјетски Савез је успио да постигне војно-стратешки паритет са Сједињеним Државама до средине седамдесетих година, што је послужило као један од темеља за смиривање међународних тензија. У вези са растом свјетских цијена нафте и откривањем нафтних поља у западном Сибиру, развој Совјетског Савеза постао је зависан од прихода од нафте, што је довело до отказивања неопходних економских реформи. Совјетски Савез је знатно заостајао за западним земљама у погледу развија лаке индустрије, економско стање карактерисали су све већи редови за оскудну робу. Умјесто тога, развила се тешка индустрија, углавном војно-индустријски комплекс, што није довело до повећања животног стандарда становништва.

Михаил Горбачов је дошао на власт у Совјетском Савезу 1985. са програмом за убрзање друштвено-економског развија, који се 1987. развио у веће реформе зване „перестројка”, усмјерене на демократизацију друштвено-политичког и економског система и слабљење идеолошке контроле над друштвом. Они су довели до губитка водеће улоге Комунистичке партије, великих промјена у идеологији и распада Совјетског Савеза. Од 1989. до 1991. у Совјетском Савезу је наступила тешка економска криза, након које је у независној Русији извршен прелазак са социјалистичког модела привреде на тржишни. „Парада суверенитета” савезних република почела је 1988, која је до 1991. довела до ликвидације Совјетског Савеза и независности бивших савезних република. Савјет за узајамну економску помоћ и Организација Варшавског споразума су распуштени 1989. године. У децембру 1989. на Малтешком самиту Горбачов и Џорџ В. Буш су званично објавили крај хладног рата.[93][94]

У Москви се од 19. до 21. августа 1991. одвио „Августовски пуч”, који је изазвао сукоб између власти СССР и РСФСР, што је довело до масовних демонстрација недалеко од Бијелог дома у знак подршке предсједнику РСФСР Борису Јељцину. Општа неодлучност руководства Државног комитета за ванредно стање довела је до његовог пораза и самосталног распада. Бјеловјешки споразум о престанку постојања Совјетског Савеза и стварању Заједнице независних држава је потписан 8. децембра 1991. године.[95]

Совјет република Врховног совјета Совјетског Савеза усвојио је 26. децембра 1991. декларацију у којој је навео преображење Совјетског Савеза у Заједницу независних држава и потребу да нове независне државе спроводе међународне споразуме СССР.[93][96][97] Руска Федерација[и] је призната као држава насљедница Совјетског Савеза у међународно-правним односима[л] и заузела је њено мјеста у Савјету безбједности Уједињених нација.[љ]

Руска Федерација

 
Први предсједник Русије Борис Јељцин.

Од децембра 1991. Руска Федерације је постала потпуно независна и суверена држава.

У јануару 1992. у Русији су почеле корјените економске реформе. Влада Јељцин — Гајдар је спровела либерализацију малопродајних цијена и спољне трговине, реорганизацију пореског система и друге реформе које су из коријена промијениле економско стање у земљи. Исход реформи означио је прелазак Русије на тржишну привреду.[100] Руски модел тржишне привреде изазвао је различите оцјене међу руским и страним истраживачима, укључујући и нобеловце за привреду.[101][102][103][104] Државна регулација цијена је укинута 2. јануара 1992. и проглашена је слободна трговина. Период „дивљег” капитализма и почетне акумулације капитала, повезан са одбацивањем централизоване планске привреде и катастрофалном девалвацијом социјалних обавеза државе, карактерише ликвидација дефицита потрошачких добара, али истовремено експлозивним растом цијена (хиперинфлација), пропаст штедње становништва, масовно осиромашење, нагли пораст криминала, бартеризација и криминализација привреде, масовна незапосленост, неисплаћивање плата, пензија и социјалних давања, радикално повећање друштвене неједнакости, криза у социјалној сфери, катастрофални пад наталитета, нагли пораст морталитета и значајно смањење животног вијека. Економске реформе 1990-их такође су довеле до оштрог пада привреде земље:[105][106][107][108] индустријска производња опала је на 60%, а у лакој и прехрамбеној индустрији производња је пала на 70%, што износи 30% од дореформског нивоа.[109]

У Москви је од 3. до 4. октобра 1993. насилно распуштен Конгрес народних депутата и Врховни совјет, што је исходовало људским жртвама. Предсједник 9. октобра укида овлашћења совјета народних депутата на свим нивоима, а у децембру ступа на снагу нови устав, којим је коначно довршена промјена друштвено-политичког система у Русији.

Први рат на територији Чеченске Републике између федералног центра и чеченских сепаратиста избио је 1994. године. Исходи овог сукоба били су повлачење руских трупа, огромна разарања и жртве, фактичка независност Чеченије прије борбених дејстава у Дагестану и другог рата, као и таласа терора који је захватио Русију.

Предсједнички избори 1996. били су једини у руској историји када је био потребан други круг избора да би се одредио побједник, усљед чега је Јељцин, који је значајно заостајао за својим противником на почетку изборне трке, претекао лидера Комунистичке партије РФ Генадија Зјуганова, док су изборе обиљежиле значајне нерегуларности.

У првој половини деведесетих година, велики број предузећа је приватизован путем ваучерске приватизације, као и путем аукција кредита за дионице. Међутим, то није било довољно да се покрије огроман спољни државни дуг. Руска влада је 17. августа 1998. објавила дефолт.

Борис Јељцин је 31. децембра 1999. објавио оставку на дужност предсједник, именовавши предсједника Владе Владимира Путина за вршиоца дужности.[110]

Путин је у марту 2000. побиједио на изборима и постао други предсједник Руске Федерације. Током прве деценије 21. вијека у Русији, влада Михаила Касјанова је спровела низ социјално-економских реформи: пореске, земљишне, пензионе, банкарске, монетизацију бенефиција и друге.[111][112] У периоду 2000—2008, Русија је доживјела раст привреде, инвестиција и прихода становништва, чему су допринијеле спроведене реформе, политичке стабилност и повећање цијена руске извозне робе (посебно минерално-сировинске групе). Увођење материнског капитала 2007. као вида стимулисања наталитета и подршке великим породицама одиграло је значајну улогу у стабилизацији демографије сфере у Русији, преласку на проширену репродукцију становништва.[113] Дошло је до јачања вертикалне извршне власти у земљи и образовања владајуће странке — Јединствене Русије, која је настала као посљедица спајања политичких блокова. Ова странка је, након резултата избора 2003, 2007, 2011, 2016. и 2021. заузела већину мјеста у Државној думи и подржала кључне одлуке предсједника и владе.

Стварање система федералних округа 2000, као и реформа Савјета Федерације, додатно су ојачали вертикалу власти, повећавши ниво управљивости руског административног система.

Актива фаза рата у Чеченији је завршена 2000, успостављањем државне контроле над републиком. На територији Чеченије је 2009. званично укинут режим противтерористичке операције.[114]

Дмитриј Медведев је 2008. изабран на дужност предсједника Русије, а Путин је постао предсједник Владе.

Оружани сукоб у Грузији је почео 8. августа 2008, након чега је Русија званично признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе.

 
Путин и Медведев на конгресу Уједињене Русије, 2011.

На изборима за Државну думу одржани 4. децембра 2011. Јединствена Русија је задржала парламентарну већину, али је изгубила уставну. Путин је 4. марта 2012. побиједио на предсједничким изборима у првом кругу.[115] Дужност је преузео 7. маја.[116] Државна дума је 8. маја дала сагласност Владимиру Путину да именује Медведева за предсједника Владе.[117]

Послије избора за Државну думу почеле су масовне политичке демонстрације. Десиле су се и током предсједничке изборне кампање и послије предсједничких избора одржаних 4. маја 2012. на којима је Путин однио побједу. Учесници демонстрација су констатовали да су избори били праћени кршењем закона и масовним фалсификатима.[118]

У периоду фебруар—март 2014. Русија је заузела и припојила Крим. У саставу Русије су образовани нови субјекти: Република Крим и Град федералног значаја Севастопољ. Припајање Крима допринијело је почетку рата у Донбасу, у којем је Русија подржала самопроглашене Доњецку и Лугањску Народну Републику.[119] Украјина и већина држава чланица УН нису признале припајање Крима Русији. Западне земље су увеле санкције Русији због припајања Крима и рата у Донбасу; као одговор, Русија је такође примијенила политику санкција против ових земаља.

Русија је 30. септембра 2015. покренула војну операцију против терористичких скупина и опозиције у Сирији.[120]

Амандмани на Устав усвојени су 2020, који су омогућили Путину да буде предложен за шефа државе још два пута и да, ако побједи на сљедећим изборима — 2024. и 2030. — води земљу до 2036. године.[121][122][123][124]

Русија је 21. фебруара 2022. признала независност ДНР и ЛНР, а 24. фебруара је започела инвазију на Украјину. Инвазија је довела до нових међународних санкција.

Демографија и социјална сфера

Грађанска нација

По мишљењу једно броја истраживача, у Русији се развила историјска и друштвено-политичка заједница, политичка или грађанска нација, која је консолидована на основу историјске руске државности.[125] Ова заједнице се зове Русијани (рус. Россияне) или русијски народ.[126][125]

Једна број стручњака, политичара и јавних личности негира схватање становника Русије као друштвено-политичке и историјско-културне цјелине у облику грађанске нације. Међутим, истраживања становништва показују да је русијки идентитет („ми — Русијани”) на првом мјесту међу осталим облицима колективног идентитета.[125]

Русијани имају сложен етнички и религијски састав. Обухватају више од 190 етничких заједница, од којих преко 80% чине Руси (подаци из пописа 2010. године). Руски језик говоре 99,7% Русијана. Око 70% Русијана себе сматра православцима. У Русији су такође заступљени ислам, будизам, јудаизма и друге религије.[126]

Облик россияне настао је од назива Росија — грчко-византијско назива за Руси, а први га је забиљежио Максим Грк 1524. године.[127][128]

Национални састав

 
Постотак Руса према субјектима Руске Федерација 2010. године:
  •   >80%
  •   70—79%
  •   50—69%
  •   20—49%
  •   <20%
Националности Попис
2002.[129]
Попис
2010.[129]
Руси 80,64% 80,90%
Татари 3,87% 3,87%
Украјинци 2,05% 1,41%
Башкири 1,16% 1,15%
Чуваши 1,14% 1,05%
Чечени 0,95% 1,04%
Јермени 0,79% 0,86%
Авари 0,57% 0,66%
Мордвини 0,59% 0,54%
Казаси 0,46% 0,47%
Азери 0,43% 0,44%
Даргинци 0,35% 0,43%
Удмурти 0,44% 0,40%
Маријци 0,42% 0,40%
Осети 0,36% 0,39%
Бјелоруси 0,56% 0,38%
Кабардинци 0,36% 0,38%
Кумици 0,29% 0,37%
Јакути 0,31% 0,35%
Лезгини 0,29% 0,35%
Бурјати 0,31% 0,34%
Ингуши 0,29% 0,32%
остали 3,40% 3,51%
без назначене националности
и лица о којима су информације добијене
из административних извора, млн људ.
1,46 5,63

Према Сверуском попису становништва 2010, у Русији живе представници више од 200 националности и етничких скупина.[130] Важност ове чињенице огледа се у преамбули Устава Руске Федерације. Преко 80% становника Русије су Руси. Истовремено, Руси су неједнако насељени широм земље: у неким регионима, попут Чеченије, они чине мање од 2% становништва.[131]

Језик

 
  •   Земље у којима руски језик има државни или званични статус.
  •   Земље у којима значајан дио становништва говори руски језик.

Народи Русије говоре више од 100 језика и дијалеката који припадају индоевропској, алтајској и уралској језичкој породици, кавкавској и палеоазијског језичкој групи. Најчешћи језици су руски, татарски, чеченски, башкирски, украјински и чувашки.

Најраспрострањенији језик у Русији је руски. Матерњи је за око 130 милиона грађана Русије (92% становништва Русије). Истовремено, руски језик, према ставу 68. Устава Руске Федерације, државни је језик Русије.

Руски језик је језик од свјетског значаја, један од шест службених и радних језика Уједињених нација, Унеска и других међународних организација.

Број говорника још осам језика у Русији премашује милион људи. Руске републике имају право да успоставе своје државне језике и, по правилу, остварују то право: нпр. у Карачајево-Черкеској Република, поред руског, статус државног језика имају абазински, карачајски, ногајски и черкески језик.

Унеско је 2009. прогласио 136 језика на територији Русије угроженим.[132]

Сви државни језици субјеката федерације морају бити писани на графичкој основи ћирилице.[133]

Од страних језика најпознатији је енглески, а у мањој мјери њемачки, француски и шпански. Популарност кинеског и јапанског језика расте од 2021. године.[134][135]

Религија

Русија је дејуре секуларна држава. Устав гарантује „слободу савјести, слободу вјероисповијести, укључујући право исповиједања индивидуално или заједно са другима било које религије или не исповиједања ниједне, слободно бирати, имати и ширити религиозна и друга увјерења и дјеловати у складу са њима.”[136] Кривични законик Руске Федерације предвиђа кривичну одговорност за „незаконито ометање дјеловања религиозних организација или вршења религиозних обреда.”[137] Федерални закон од 11. јула 2001. № 95-ФЗ „О политичким странкама” забрањује стварање странака, између осталог, „на основу религиозне припадности.”[138]

У Русији живе хришћани (углавном православни), муслимани, будисти, Јевреји, као и представници других религиозних конфесија.

Не постоји званична статистика о пропорцији становника Русије који исповиједају различите религије (посљедњи пут је питање вјероисповијести покренуто на попису становништва 1937. године); међутим, према ВЦИОМ у периоду август—септембар 2007. половина грађана Русије себе сматра вјерницима, међу њима 10% редовно иде у цркву, поштује све обреде и ритуале, а 43% иде у цркву само на празнике и не поштује све обреде и ритуале. Трећи испитаника (31%) признаје постојање Бога, али се мало интересује за црквени живот. Изјашњени атеисти чине само 6% испитаника. Осим тога, 8% испитаника није размишљало о теми односа према религији.[139]

Према истраживању ВЦИОМ спроведеном у јануару 2010, удио руских грађана који себе сматрају православцима порастао је 2009. са 70% на 75%.[140]

 
Московска хорска синагога.

Нешто раније, према анкетама 2007—2008, 66—67% испитаника сматрало се приврженицима православља, 5—6% се сматрало муслиманима. Не више 1—2% испитаника се изјаснило да припада некој другој религији.[141][142][143][144]

Такође, према анкети ВЦИОМ спроведеној 25—26. августа 2007, више од половине грађана Русије (55%) сматра да будући предсједник Русије из било које религиозне организације треба да да предност Руској православној цркви. Истовремено, 45% сматра да није неопходно да сам буде религиозан, већ да треба да полаже поштовање према Руској цркви, да јој помогне и присуствује празничним богослужењима.[145]

Од касних деведесетих година у јавности се води расправа о прихватљивости увођења „Основа православне културе” у програме државних школа.[146] Предмет је уведен од 1. априла 2010. у 19 субјеката федерације у експерименталном режиму.

Највећи градови

Државно устројство

Државна симболика

Застава Русије је правоугаона табла са три једнаке хоризонталне траке: горња је бијела, средња је плава и доња је црвена. Однос ширине и дужине заставе је 2:3.

Грб Русије је четвороугаони, са заобљеним доњим угловима, црвеним хералдичким штитом упереним на врху са златним двоглавим орлом, који подиже своја раширена крила нагоре. Орао је овјенчан са двије мале круне и — изнад њих — једном великом круном, повезане траком. У десној канџи орла је скиптар, у лијевој је кугла. На грудима орла, у црвеном штиту, сребрни јахач у плавом огртачу на сребрном коњу који удара сребрним копљем црног змаја, преврнутог којег гази коњ.

Основе државног уређења

Према уставу, који је основни закон државе, Русија је демократска федерална правна[160] држава са републичким обликом владавине.[161]

Савремени устав, усвојен 1993, на снази је са низом амандмана, од којих су главни усвојени 2008. и 2020. године. Ови амандмани су добили значајну међународну пажњу. У основи државно уређење Русије, према уставу, заснива се на сљедећим основним принципима: власт народа, федерализам, социјална држава, подјела власти, секуларна држава, приоритет људских права и слобода, мјесна самоуправа,[162] вишестраначки систем, идеолошка и политичка разноликост, владавина права, разноликост облика својине, облик владавине и државног устројства, државни суверенитет.[163] Према неким истраживачима,[164] јавно-правна одговорност носилаца јавних овлашћења треба да буде супсидијарног карактера и њени темељи треба да буду садржани у уставу; неопходна је детаљна студија и унапрјеђење правног механизма за заштиту темеља уставног поретка Руске Федерације.[163]

Федерално устројство

 
„Руска Федрација се састоји из република, покрајина, области, градова федералног значаја, аутономних области, аутономних округа — равноправних субјеката Руске Федерације.” — тачка 1. став 5. Устава Руске Федерације.[165]

Русија је држава са федералном структуром. Руска Федерација се састоји од 89 равноправних субјеката федерације, укључујући 24 републике, 9 покрајина, 48 области, 3 града федералног значаја, 1 аутономне области и 4 аутономна округа[ђ] (поред тога постоји једна федерална територија).

Систем органа државне власти субјеката федерације одређен је општим принципима које је успоставила федерација. Сваки регион има законодавни (представнички) орган (законодавна скупштина, дума) и извршни орган (влада). У свим субјектима постоји положај највишег званичника (шеф, гувернер), који се бира на период не дужи од 5 година и не може да замијени наведену дужност дуже од два узастопна мандата.

Руска Федерација је такође подијељена на 8 федералних округа, од којих сваки ма опуномоћеног представника предсједника Русије.

Субјекти федерација имају своје административно-територијално устројство. По правилу, основне административно-територијалне јединице у саставу субјеката федерације су окрузи и градови обласног (републичког, покрајинског, окружног) значаја.

Предсједник

 
Радни кабинет предсједника у Сенатском дворцу Московског кремља (фотографија из 2003).

Шеф државе је предсједник Руске Федерације, тренутно Владимир Путин. У обављању дужности шефа државе предсједнику помаже предсједник Владе Руске Федерације, тренутно Михаил Мишустин. Предсједник Владе преузима функцију предсједника у случају смрти или оставке овог другог.

Предсједник се бира на шест година тајним гласањем на општим непосредним изборима, а исто лице не може обављати дужност предсједника дуже од два мандата. Уставне норме које предвиђају шестогодишњи предсједнички мандат уведене су 2008,[м] раније се шеф државе бирао сваке четири године.

Предсједник има низ важних овлашћења: руководи спољном политиком земље, он је Врховни главнокомандујући Оружаним снагама, именује предсједника Владе уз сагласност Државне думе и одлучује о оставци владе. На приједлог предсједника Владе поставља потпредсједника Владе и федералних министарстава, а такође их ослобађа дужности. Предсједник предсједава Савјетом безбједности, именује и разрјешава команду Оружаних снага. Има право да предложи кандидата за дужност предсједника Централне банке (не улази у састав владе) на разматрање Државне думе. У случају агресије или непосредне пријетње агресијом, предсједник има право да прогласи ванредно стање у цијелој земљи или на одређеним територијама, али је истовремено дужан да о својој одлуци одмах обавијести Федералну скупштину. Има право да издаје указе, обавезујуће на цијелој територији Русије (укази не смије бити у супротности са федералним законима). Такође има низ других овлашћења.

Предсједника може дужности разријешити Савјет Федерације, под условом да га Државна дума оптужи за велеиздају или да почини друго тешко кривично дјело и ако постоје позитивни закључци Врховог и Уставног суда.

Законодавна власт

Према уставу, законодавну власт врши Федерална скупштина — парламент који се састоји од два дома: Савјета Федерацијегорњи дом — и Државне думедоњи дом.[167]

Савјет Федерације чине по два представника из сваког субјекта федерације и представници које именује предсједник, чије број није већи од 30 (од којих највише седам може бити именовано доживотно). У Савјету Федерацију могу бити и бивши предсједници Русије.[168] Чланови Савјета Федерације 1993. бирани су на изборима, а њихова мјеста су 1995. непосредно преузимали гувернери (предсједници) и предсједници законодавних органа федералних субјеката, а од 2000. именовани и бирани представници извршне и законодавне власти субјеката федерације.[169]

Државна дума се састоји од 450 депутата: 225 депутата се бира у једномандатним изборним окрузима (један округ — један депутат), а осталих 225 депутата по федералним изборном округу сразмјерно броју гласова датих за федералне спискове кандидата.[169]

Извршна власт

Највиши извршни орган државне власти је Влада Руске Федерације. Одговорна је предсједнику Руске Федерације и под контролом Државне думе. Влада укључује предсједника Владе, замјеника предсједника Владе (надгледа више министарства и ресора), федералне министре (глава министарства или надгледа разне државне програме или извршава посебне задатке) и шефови ресора који немају министарску дужност, али су по статусу званично изједначени са министрима. Квантитативни састав и структура владе нису регулисани законом и утврђује их предсједник.

Судска власт

Судску власт врше искључиво судови: Уставни суд, судови опште надлежности на челу са Врховним судом и арбитражни судови на челу са Високим арбитражним судом. У неколико субјеката Руске Федерације постоји уставни судови, а део судског система су и мировни судови.

Контролу поштовања људских права и слобода у раду државних органа и службеника врши повјереник за људска права (омбудсман). Ова институција је први пут у руску праксу уведена уставом из 1993,[170] који прописује да повјереника за људска права именује Државна дума и да дјелује у складу са федералним уставним законом.

Спољна политика

У међународним односима, Русија дјелује као држава насљедница Совјетског Савеза,[171][172][173] међутим тај статус оспоравају поједине државе и то остаје предмет дискусије[174] у научним круговима.

Традиционално се сврстава међу велике силе.[175] Русија је један од кључних учесника у међународној комуникацији, једна је од пет сталних чланица Савјета безбједности УН и један од представника „Велике двадесетке” (Г20); Русија преузима посебну одговорност за одржавање међународног мира и безбједности. Од 1996. до 2022. земља је била чланица Савјета Европе, а од 1997. до 2014. била је и чланица Велике осморке (Г8), неформалне асоцијације економски развијених држава. Члан је значајног броја других међународних организација, међу којима посебно мјесто заузимају оне које су настале у бившем СССР, углавном уз водећу улогу саме Русије: Заједница независних држава, Организација Уговора о колективној безбједности и Шангајска организација за сарадњу. Русија заједно са Бјелорусијом чини Савезну Државу.

Русија је, заједно са Бјелорусијом и Казахстаном, била једна од земаља оснивача Евроазијског економског савеза (ЕЕС), међународног интеграционог економског удружења створеног на основу Царинског савеза Евроазијске економске заједнице. ЕЕС дјелује од 1. јануара 2015. године.

Спољну политику Русије одређује предсједник земље, а спроводи је Министарство спољних послова. Русија одржава дипломатске односе са 188 држава чланица УН, двије дјелимично признате и три посматрача УН; има дипломатске представништва у 144 земље. Русија нема дипломатске односе са Грузијом (од 2008), Украјином (од 2022), Микронезијом (од 2022), Бутаном и Соломонским Острвима.

Са руским иностраним пасошем могу се посјетити 76 земаља свијет без визе, у 32 земље визу можете добити аутоматски по доласку. У другим земљама, укључујући чланице Европске уније, Сједињене Државе, Канаду, Уједињено Краљевство, Кину, Јапан и друге земље, улазна виза се мора добити унапријед. Русија успоставља визни режим са државама свијета на основу реципроцитета.[176]

Оружане снаге

Историја и улога

Оружане снаге Руске Федерације (ОС РФ) државна су војна организација која чини основу одбране Руске Федерације. У складу са федералним законом № 61-ФЗ од 31. маја 1996. „О одбрани”, ОС РФ су дизајниране да одбију агресију усмјерену против Руске Федерације, ради оружане заштите интегритета и неповредивости територије Руске Федерације, као и да врши послове у складу са федералним законима и међународним уговорима Руске Федерације.[177]

Структура, број, опрема и финансирање

Предсједник Руске Федерације је Врхови главнокомандујући Оружаних снага.[178] Од 5. марта 2010. у ОС РФ имале су милион припадника (5. у свијету).[179]

ОС РФ су подијељене на три вида војске: Копнене снаге, Ваздушно-космичке снаге, Војно-поморска флота, као и два независна рода војске: ракетна војска стратешке намјене и ваздушно-десантна војска. Поред тога, укључују и Материјално-техничко обезбјеђење и војску, војне формације и органе, која обезбјеђују војну службу који нису укључени у видове и самосталне родове војске Оружаних снага:

 
Стратешки нуклеарни ракетни комплекс РС-24 „Јарс”.

Попуњавање оружаних снага врши се на мјешовити начин: регрутацијом грађана на војну службу према екстериторијалном принципу и путем добровољног приступања грађана Руске Федерације и страних грађана у војну службу.

Позив грађана у војну службу врши се на основу федералног закона № 53-ФЗ од 28. марта 1998. „О војној обавези и војној служби”. Позивом су обухваћени грађани мушког пола старости од 18 до 27 година. Рок службе од 1. јануара 2008. је 12 мјесеци.[180]

Грађани Руске Федерације од 18 до 40 година и страни грађани старости од 18 до 30 година примају се у војну службу по уговору од 1992. до 2022. године. Рок трајања уговора је три, пет или десет година. Русија је 2022. промијенила старосну границу за први уговор о војној служби, по којој је одређена старосна граница од 18 до 50 година за све грађане.[181]

Нуклеарно оружје

Нуклеарне снаге Руске Федерације имају копнену, поморску и ваздухопловну компоненту и главни су гарант одвраћања од напада страних држава на Руску Федерацију. Према војној доктрини, Руска Федерација задржава право да употријеби нуклеарно оружје као одговор на агресију употребом оружја за масовно уништење, као и на агресију употребом обичног оружја, када је угрожено само постојање државе.[182]

Од 2017. број нуклеарних бојевих глава које Русија посједује краће се у распону од 1400 до 1600 јединица (према Споразуму о смањењу и ограничавању стратешког офанзивног оружја из 2010). По овом показатељу Русија је приближно у рангу са Сједињеним Државама, обје земље у томе знатно надмашују друге државе — Кина, која је на трећем мјесту у свијету по броју нуклеарних бојевих глава, има око 500 јединица.[183]

Привреда

 
Москва, пословна зона
 
Руска нафта
 
Докови у Мурманску

Петнаест година након пропасти комунизма, тачније након распада Совјетског Савеза 1990. године, руска економија се 2005. године приближила економијама средње развијених земаља слободног тржишта. Данас она има високу стопу раста БДП-а (у 2004. 7,2%; 2005. 6,4%; 2006. 8,2%; 2007. 8,5%; 2008. 5,2% годишње) и релативно високу инфлацију (око 8,8%). Ипак, и данас су у Русији уочљиви остаци старог, комунистичког система. Економија Русије 2017. године је 11. највећа економија на свету по бруто домаћем производу, а могла би да се нађе у првих десет економија на свету, испред Канаде. Русија је по бруто домаћем производу, већа економија од Индонезије , Мексика и Аустралије, као и од Шпаније и Турске .

На данашњу слику економије је утицала и брза приватизација неких уноснијих државних предузећа почетком деведесетих. Њих је преузела неколицина предузетника повезана са тадашњом политичком елитом (олигарси). У последње време неки су тајкуни били присиљени одрећи се контроле над својим фабрикама, а неки су и затворени или су емигрирали. Велики концерни и даље доминирају руском привредом, а држава најављује мере за подстицање малог и средњег предузетништва. Претежно хладна сурова клима, јаке оштре зиме које трају и до шест месеци, онемогућавају или отежавају гајење воћа и поврћа, па зато многа домаћинства у Русији имају стакленике у којима гаје воће и поврће. И поред хладне руске климе и јаке руске зиме , Русија је ипак пољопривредна земља, јер интензивна пољопривреда и хортикултура, су неопходни да би се нахранило преко 100 милиона становника. Значајни су усеви пшенице , сунцокрета и шећерне репе, као и чаја и ђумбира . Русија је значајан извозник рибе и кавијара, јер је богата рекама и језерима. Русија је позната и по алкохолним пићима као што су виски и руска вотка. Земља је нарочито богата шумама, па је зато поред Бразила, Канаде и Индонезије, највећи извозник дрвне грађе и производа од дрвета.

Данас се руска економија углавном темељи на двема стубовима: извозу енергената (нафте и земног плина), где се посебно издвајају компаније Гаспром и Лукоил, и сировина и растућој домаћој потрошњи. Традиционална совјетска металургија и са њом повезана производња машина, аутомобила као што је Лада и авиона преживљавају захваљујући високим царинама које спречавају увоз јефтинијих и квалитетнијих иностраних производа. Многе фабрике преоријентисале су се на сарадњу са западним компанијама и лиценцирану производњу страних производа (иномарке).

Пропаст совјетског централног планирања довела је и до превелике неравнотеже у развоју појединих регија. Највише страних инвестиција и најбржи привредни раст имају Москва и Петербург. Разлике у просечном дохотку становника престонице и провинција су и до десет пута.

Саобраћај

Велике удаљености и често сурови климатски услови веома су утицали на развој транспортне инфраструктуре у Русији. У превозу робе, а и путника још увек доминантну улогу има железница. Железничка мрежа има 87.000 km пруга у јавној употреби и 63.000 km индустријских пруга. Удео железнице у укупном превозу робе је 83,2%, а путника 40,9%. У Русији се налази и најдужа светска железничка пруга, 9.289 km дуга Транссибирска железница која повезује Москву и Владивосток на Тихом океану.

Иако је путна инфраструктура у прилично лошем стању, без савремених ауто-путева, путни превоз је у успону. Аутомобил је данас у Русији све мање статусни симбол, посебно у великим градовима што доводи до великих гужви и једне од највећих стопа смртности у друмским саобраћајним несрећама у Европи.

Ваздушни превоз је у сталном порасту па има доминантну улогу у путничком превозу на релацијама већим од 1.500 km. Највеће авионске компаније су Аерофлот, затим С7 ерлајнс, Пулково и КрасЕр.

Култура

Русија има огромну културну баштину. Нарочито у 19. и 20. веку постигнути су велики успеси у: балету, музици, драми, књижевности и филму. Средњовековни руски уметници су мање познати или анонимни, а изузетак је сликар Андреј Рубљов.

 
Најстарије руско црквенословенско јеванђеље — Остромирово, XI век

Многи руски писци спадају у врх светске књижевности: Фјодор Достојевски, Максим Горки, Борис Пастернак, Александар Солжењицин, Лав Толстој, Антон Чехов и Иван Тургењев. Ту су и песници: Александар Пушкин, Михаил Љермонтов, Ана Ахматова и Сергеј Јесењин.

Књиге се у Русији доста штампају и пуно читају. Године 1990. у Русији је произведено 1,6 милијарди књига. Године 2004. производња је пала на 562 милиона књига.

Током 19. века, у Русији се формирала јака група националних композитора, међу којима се истичу Александар Бородин, Модест Мусоргски, Николај Римски-Корсаков и Петар Чајковски. Они су створили руску национални стил класичне музике компонујући симфоније, опере, балете и камерну музику. Њихову традицију је својим клавирским концертима и симфонијама наставио Сергеј Рахмањинов. Музику експресионизма и модерног доба у Русији репрезентују Игор Стравински, Сергеј Прокофјев и Дмитриј Шостакович.

Балет има дугу традицију у Русији и омиљен је међу публиком. Из балетске трупе основане 1773. настао је данашњи Балет театра Баљшој. Русија је дала великане балетске уметности, попут: Ане Павлове, Галине Уљанове, Вацлава Нижинског, Рудолфа Нурејева, Михаила Баришњикова, Сергеја Дјагиљева, Михаила Фокина и Маје Плисецкаје.

У области сликарства руски уметници су имали значајно место. Најпознатији сликар природе и пејзажа је био Иван Иванович Шишкин. У модерним уметничким покретима, експресионизму, кубизму и руској авангарди учествовали су Василиј Кандински, Казимир Маљевич, Алексеј фон Јавленски и Наталија Гончарова. Међу истакнуте руске сликаре такође спадају Иља Рјепин и Марк Шагал.

Најзнаменитији руски филмски уметници су Сергеј Ајзенштајн и Андреј Тарковски.

Музеји

Музеј Ермитаж у Санкт Петербургу поседује 3 милиона предмета, и по томе је међу највећим у свету, а први је по опсегу колекције уметничких слика. Део колекција Ермитажа (руска уметност) је 1895. издвојен у Руски музеј. Природњачки музеј Кунсткамера, отворен 1719. по замисли Петра Великог, био је први музеј у Русији. У и око Санкт Петербурга постоје многобројне царске палате и друге знаменитости (Петерхоф, Царско Село, Ћилибарска соба).

У Москви су Третјаковска галерија и Пушкинов музеј, као и Московски кремљ са својим уметничко-историјским збиркама.

Спорт

Спорт у Русији има високи друштвени углед, што је традиција из времена Совјетског Савеза. Русија редовно осваја велики број медаља на Летњим олимпијским играма (међу прве три нације од 1952), а доминира у пар спортова и на Зимским олимпијадама. У Москви су одржане Летње олимпијске игре 1980. док је Сочи био домаћин Зимске олимпијаде 2014. Спортови у којима је Русија најуспешнија су: гимнастика, ритмичка гимнастика, атлетика, дизање тегова, рвање, синхроно пливање, одбојка, скијашко трчање, биатлон, клизање на леду, хокеј на леду.

Најомиљенији спортови у Русији су фудбал и хокеј на леду, али и одбојка, кошарка, и у новије време тенис. Шах је омиљена разонода у Русији. Руски велемајстори већ деценијама доминирају у овом спорту.

Године 2018. Русија ће бити домаћин Светског првенства у фудбалу.

Галерија

Види још

Напомене

  1. ^ У 24 субјекта Руске Федерације, поред руског у употреби је још 68 државних језика.
  2. ^ а б в Укључујући Републику Крим и Град федералног значаја Севастопоља, чије приступање Русији није међународно признато.
  3. ^ а б Без Републике Крим и Града федералног значаја Севастопоља, површина Руске Федерације износи 17.098.246 км².
  4. ^ Скраћеница РФ није нормативно утврђена, али се широко користи, укључујући подзаконске акте, судске одлуке и службену документацију.
  5. ^ „Називи Руска Федерација и Русија су равноправни” (ст. 1, члан 2. Устава РФ).[1]
  6. ^ а б Русија има пуну контролу над Републиком Крим и градом федералног значаја Севастопољ, који су анектирани 2014. године. Територије Доњецке, Луганске, Запорошке, Херсонске и дијела Николајевске области Украјине, које је Русија анектирала 2022. (и које она сматра Доњецком и Луганском Народном Републиком, Запорошком и Херсонском области), поприште су војних дејстава и нису под потпуном контролом Русије. Анексије и из 2014. и 2022. нису међународно признате.
  7. ^ Постоји неколико опција за одређивање граница између Европе и Азије.
  8. ^ Унутар међународно признатих граница, фактичке поморске границе Русије и Грузије контролише дјелимично призната Абхазија.
  9. ^ а б Суверенитет ових територија је споран, али га Русија признаје.
  10. ^ а б Врховни совјет РСФСР је 25. децембра 1991. усвојио закон № 2094-I „О промјени назива државе Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република.”[23]
  11. ^ Према критеријумима броја јединица Вермахта које су учествовале у рату против Совјетског Савеза и губитака које су претрпјели, Велики отаџбински рат је гладио дио Другог свјетског рата: око 80% свих јединица Вермахта борило се на Источном фронту.[79]
  12. ^ Макс Хејстинг вјерује да је Вермахт претрпио 90% својих ненадокнадивих губитака на Источном фронту.[81]
  13. ^ Израз „држава-насљедница СССР” у односу на Руску Федерацију садржан је у ставу 3. члана 1. и ставу 7. члана 37. федералног закона „О међународним уговорима Руске Федерације” од 15. јула 1995. № 101-ФЗ (усвојила Државна дума Русије 16. јуна 1995).[98]
  14. ^ Министарство спољних послова Русије упутило је 13. јануара 1992. ноту шефовима дипломатских мисија у Москви у којој се наводи да Руска Федерација наставља да остварује права и испуњава обавезе по свим уговорима које је закључио Совјетски Савез. На основу ове биљешке, свјетска заједница Руској Федерацији је признала статус државе насљеднице Совјетског Савеза.[99]
  15. ^ Федерални уставни закон Руске Федерације № 6-ФКЗ од 30. децембра 2008.[166] ступио је на снагу на дан званичног објављивања, али се односи само на предсједника и Државну думу, изабране након ступања закона на снагу.

Референце

  1. ^ а б в Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  2. ^ Пчелов, Евгений Владимирович (2001). Рюриковичи. История династии (на језику: руски). ОЛМА Медиа Групп. стр. 4—5. ISBN 978-5-224-03160-3. Приступљено 25. 9. 2022. 
  3. ^ Петров, Юрий Александрович (2013). Российская государственность: опыт 1150-летней истории : Материалы Международной научной конференции (Москва, 4-5 декабря 2012 г.) (на језику: руски). Institut rossiĭskoĭ istorii RAN. стр. 591. ISBN 978-5-8055-0255-3. Приступљено 25. 9. 2022. 
  4. ^ „1922–1940 • Большая российская энциклопедия - электронная версия”. bigenc.ru. Приступљено 25. 9. 2022. 
  5. ^ а б „Росстат — Всероссийская перепись населения 2020”. rosstat.gov.ru. 
  6. ^ Соловьев 1947, стр. 24—38.
  7. ^ Soloviev 1959, стр. 1—33.
  8. ^ Мыльников 1996.
  9. ^ Трубачев 1994, стр. 67—70.
  10. ^ Остапчук 2012, стр. 97—104.
  11. ^ Živanov 2002, стр. 80.
  12. ^ гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „Общие сведения”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. ^ „Цифра дня: 80 % территории страны непригодны для нормальной жизни”. newizv.ru (на језику: руски). 21. 7. 2021. Приступљено 6. 10. 2022. 
  14. ^ гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „Эльбрус”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  15. ^ гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „Ключевская сопка”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  16. ^ „Самые крупные реки России в таблице — Наша Планета Земля” (на језику: руски). Приступљено 26. 10. 2022. 
  17. ^ „Climate”. Library of Congress. Приступљено 26. 12. 2007. 
  18. ^ Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 447—448. ISBN 978-86-82657-32-3. 
  19. ^ „FAO. 2010. Global Forest Resources Assesment 2010. Main Report. FAO Forestry Working Paper 163, Rome, Italy” (PDF). Приступљено 4. 5. 2013. 
  20. ^ Walsh, N. P. (19. 9. 2003). „It's Europe's lungs and home to many rare species. But to Russia it's £100bn of wood”. London: Guardian (UK). Приступљено 26. 12. 2007. 
  21. ^ Merzliakova, I. A. (1. 11. 1997). „List of animals of the Red Data Book of Russian Federation”. UNEP/GRID–Arendal. Архивирано из оригинала на датум 28. 04. 2016. Приступљено 27. 4. 2010. 
  22. ^ а б гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „Санкт-Петербург”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  23. ^ Закон РСФСР от 25.12.1991 № 2094-I (на језику: руски). Москва. 1991 — преко Викизворника. 
  24. ^ „Постановление Государственной думы России от 23 октября 1998 года № 3158-II ГД «О заявлении Государственной Думы Федерального Собрания Российской Федерации „В связи с закреплением в Конституции Автономной Республики Крым украинского языка как единственного государственного языка на территории Автономной Республики Крым“»” (на језику: руски). 23. 10. 1998. Архивирано из оригинала на датум 5. 8. 2021. Приступљено 27. 9. 2022. 
  25. ^ „О государственной политике Российской Федерации в отношении соотечественников за рубежом” (на језику: руски). 24. 5. 1999. Архивирано из оригинала на датум 13. 5. 2022. Приступљено 27. 9. 2022. 
  26. ^ Валентин, Седов (2003). „Этногенез ранних славян”. Вестник Российской академии наук : журнал. 73 (7): 594—605. ISSN 1857-2685. 
  27. ^ Румянцев, В. (2012). „I. Проблема славянского расселения в Восточной Европе и становления древнерусской народности в работах В.В. Седова. | Русское поле”. Международный исторический журнал «Русин» (на језику: руски). Кишинёв. 4 (30): 131—165. Приступљено 28. 9. 2022. 
  28. ^ Седов, Валентин Васильевич (1999). Древнерусская народность: историко-археологическое исследование (на језику: руски). Языки русской культуры. ISBN 978-5-7859-0086-8. Приступљено 28. 9. 2022. 
  29. ^ Петрухин, Владимир Яковлевич (2014). Русь в IX—X веках: от призвания варягов до выбора веры (на језику: руски). ФОРУМ. стр. 213. ISBN 978-5-91134-886-1. Приступљено 28. 9. 2022. »…князья принесли с собой варяжское имя Русь, и „от тех варяг прозвася Русская земля“ — так отвечает летопись на главный вопрос ПВЛ „откуду есть пошла Русская земля“ под 862 г.… Началом Руси для него [летописца] было призвание варяжских князей (862 г.), а не поход на Царьград языческой русской дружины« 
  30. ^ „1150-летие российской государственности” (на језику: руски). 24. 9. 2012. Приступљено 28. 9. 2022. 
  31. ^ Петров, Юрий Александрович (2013). Российская государственность: опыт 1150-летней истории : Материалы Международной научной конференции (Москва, 4-5 декабря 2012 г.) (PDF) (на језику: руски). Институт российской истории РАН. ISBN 978-5-8055-0255-3. Приступљено 28. 9. 2022. 
  32. ^ Тимонин, Анатолий Николаевич (1997). „Исторический генезис древнерусского государства: Теоретико-методологический аспект” (на језику: руски). 
  33. ^ Потапов, Александр Евгеньевич (2001). „Реконструкция исторического процесса становления древнерусской государственности IX века” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  34. ^ Цукерман, Константин (2003). „Два этапа формирования древнерусского государства // Археологія.- 2003.- №1.”. Археология (на језику: руски). Інститут археології HAH України. 1. Приступљено 28. 9. 2022. 
  35. ^ Беляев, Михаил Иванович (2004). „Особенности взаимоотношений древнерусского государства со странами Причерноморья в IX-XI вв.” (на језику: руски). 
  36. ^ Руденко, Лада Валерьевна (2008). „Социальная миссия православного христианства в Древней Руси IX-XI вв.” (на језику: руски). 
  37. ^ Федорова, Анна Николаевна (2005). „Правонарушение и юридическая ответственность по Русской Правде” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  38. ^ Маркелов, Сергей Иванович (2010). „Возникновение и становление государственности и проблемы развития форм государственного устройства Древней руси в VII-X веках: историко-правовой аспект” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  39. ^ Гартман, Алена Валерьевна (2010). „Хронология похода Батыя на Северную Русь” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  40. ^ Мухаметов, Фарит Федорович (2007). „Отечественная историография монгольского завоевания Руси” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  41. ^ Д. Г. Хрусталёв (2004—2017). „Невская битва 1240”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  42. ^ А. Е. Петров (2004—2017). „Ледовое Побоище 1242”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  43. ^ Соколов, Роман Александрович (2013). „Александр Невский в отечественной культуре и исторической памяти” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  44. ^ Валерьевна, Талина Галина (2015). „Московская Русь от удельного княжества к царству: эволюция государственности сквозь призму представлений современников”. Знание. Понимание. Умение (2): 142—151. ISSN 1998-9873. Приступљено 28. 9. 2022. 
  45. ^ Суэтин, Алексей Владимирович (1999). „Междукняжеская борьба в Северо-Восточной Руси, середина XIII - первая четверть XIV веков” (на језику: руски). Приступљено 28. 9. 2022. 
  46. ^ Соболева, Надежда Александровна; Артамонов, Владимир Алексеевич (1993). Символы России (на језику: руски). Панорама. стр. 23. ISBN 978-5-85220-155-3. Приступљено 29. 9. 2022. 
  47. ^ Магдолна, Агоштон (2005). „Печать 1497 г. Ивана III: к проблеме происхождения российской государственной символики” (на језику: руски). Приступљено 29. 9. 2022. 
  48. ^ „Государственный герб России: история и значение”. РИА Новости (на језику: руски). 30. 11. 2008. Приступљено 29. 9. 2022. 
  49. ^ Бычкова, Маргарита Евгеньевна (1998). „Русское государство и Великое княжество Литовское с конца XV в. до 1569 г.: Опыт сравнительно-исторического изучения политического строя” (на језику: руски). 
  50. ^ В. Н. Козляков (2004—2017). „Михаил Фёдорович”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  51. ^ В. Н. Козляков (2004—2017). „Учредительное собрание”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  52. ^ гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „Брестский мир 1918”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  53. ^ гл. ред. Ю. С. Осипов, ур. (2004—2017). „1922–1940”. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  54. ^ Ильюхов, Александр Антонович (1999). „Политика Советской власти в сфере труда, 1917-1929 гг.” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  55. ^ Новосельцева, Татьяна Ивановна (2004). „Выдвиженчество в кадровой политике Советского Государства в 1920-1930-е годы: На материалах Смоленской области” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  56. ^ „Item AC/137-D/40 - SCIENTIFIC AND TECHNOLOGICAL TRAINING AND MANPOWER IN THE USSR” (на језику: енглески). NATO Science Committee. 13. 5. 1959. Приступљено 30. 9. 2022. 
  57. ^ Вахрушева, Д.; Староверова, Е.; Гончарова, Е. (2. 4. 2010). „Труд в России больше, чем работа”. www.demoscope.ru (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  58. ^ „Социальное обеспечение в СССР”. www.medical-enc.ru. Приступљено 30. 9. 2022. 
  59. ^ Сорокина, Т. С. „СТАНОВЛЕНИЕ СОВЕТСКОГО ЗДРАВООХРАНЕНИЯ И МЕДИЦИНЫ первые годы советской власти. Новейшее время”. www.bibliotekar.ru. Приступљено 30. 9. 2022. 
  60. ^ Буторина, Е. (26. 5. 2015). „Блеск и нищета советских здравниц: как развивалось санаторно-курортное лечение в СССР”. Рустория (на језику: руски). Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2016. 
  61. ^ „История развития системы внешкольного образования: XVIII – XXI века.” (на језику: руски). Внешкольное образование, Дискуссионный клуб Минобрнауки РФ. 1. 12. 2011. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2016. Приступљено 30. 9. 2022. 
  62. ^ Мясников, А. Н. „История жилищного строительства СССР”. БЕСТ-СТРОЙ.РУ (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  63. ^ Grossman, G. (1973). „Russia and The Soviet Union”. Ур.: Cipolla, Carlo M. Fontana Economic History of Europe. Vol. 4: The Emergence of Industrial Societies. Part 2 (на језику: енглески). Fontana. стр. 490. Приступљено 30. 9. 2022. 
  64. ^ Грегори, Пол (2003). Экономический рост Российской империи (конец XIX - начало XX в.) Новые подсчеты и оценки. Новые подсчёты и оценки. стр. 21. Приступљено 30. 9. 2022. 
  65. ^ Moorsteen, Richard Harris (1962). Prices and Production of Machinery in the Soviet Union, 1928-1958 (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-70450-3. Приступљено 30. 9. 2022. 
  66. ^ Harrison, Mark (1. 3. 2000). „Soviet Industrial Production, 1928 to 1955: Real Growth and Hidden Inflation”. Journal of Comparative Economics (на језику: енглески). 28 (1): 134—155. ISSN 0147-5967. doi:10.1006/jcec.1999.1626. 
  67. ^ В. Н. Хаустов (2004—2017). „Большой террор”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  68. ^ Березин, Александр (22. 6. 2016). „Держались там Мифы и архивные тайны о нападении нацистской Германии на СССР”. Lenta.RU (на језику: руски). 
  69. ^ Иогансен, Нильс (22. 6. 2013). „«Мы завалили немцев не трупами, а железом»”. portal-kultura.ru (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  70. ^ Мельтюхов, Михаил (16. 6. 2016). „У врага было больше живой силы, у нас - пушек, танков, самолетов”. Родина (на језику: руски). 6 (616): 108—111. Приступљено 30. 9. 2022. 
  71. ^ Максимов, Игорь Валентинович (2001). „Оборонительные бои Красной Армии на юго-западных подступах к Москве в октябре-декабре 1941 года” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  72. ^ Мягков, Михаил Юрьевич (1999). „1, &2”. Вермахт у ворот Москвы: 1941-1942 (на језику: руски). Российская академия наук, Ин-т всеобщей истории. ISBN 978-5-201-00528-3. Приступљено 30. 9. 2022. 
  73. ^ Боффа, Джузеппе. „Битва под Москвой // Джузеппе Боффа”. scepsis.net. 
  74. ^ „Miroslav Pořízek: Bitva o Moskvu a krach plánů na bleskovou válku”. parlamentnilisty.cz (на језику: cz). 29. 9. 2016. Приступљено 30. 9. 2022. 
  75. ^ „Московская битва в ходе Великой Отечественной войны (1941-1942)”. РИА Новости (на језику: руски). 20. 4. 2015. Приступљено 30. 9. 2022. 
  76. ^ Филипенок, Артем (6. 12. 2011). „Битва под Москвой: первая Великая победа Великой войны”. РБК (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  77. ^ Евдокимова, Анна Валериевна (2010). „Британо-американское экономическое сотрудничество с СССР во время Второй мировой войны” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  78. ^ „Помощь союзников СССР во Второй мировой войне”. РИА Новости (на језику: руски). 27. 4. 2010. Приступљено 30. 9. 2022. 
  79. ^ Glantz, David M.; House, Jonathan Mallory (2015). When Titans Clashed: How the Red Army Stopped Hitler (на језику: енглески). University Press of Kansas. стр. 301—303. ISBN 978-0-7006-2121-7. Приступљено 30. 9. 2022. 
  80. ^ Самсоненко, Георгий Григорьевич (2002). „Отечественная и немецкая историография о роли СССР в победе над Германией в годы второй мировой войны, 1941 - 1945 гг.” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  81. ^ Evans, Richard J. (17. 11. 2011). „World War II, From the Ground Up”. The New York Times. Приступљено 30. 9. 2022. 
  82. ^ Binder, Gerhart (1969). Deutschland seit 1945: eine dokumentierte gesamtdeutsche Geschichte in der Zeit der Teilung (на језику: немачки). Seewald. Приступљено 30. 9. 2022. 
  83. ^ „Великая Отечественная война”. Военная энциклопедия: в восьми томах (на језику: руски). Воен. изд-во. 1994. ISBN 978-5-203-00299-0. Приступљено 30. 9. 2022. 
  84. ^ а б Tharoor, Ishaan (8. 5. 2015). „Don’t forget how the Soviet Union saved the world from Hitler”. Washington Post (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  85. ^ Бочарников, И. В. (27. 9. 2014). „Освободительная миссия Красной армии в Европе в 1944-1945 годах – Научно-исследовательский центр проблем национальной безопасности” (на језику: руски). 
  86. ^ Боффа, Джузеппе. „Освобождение Восточной Европы // Джузеппе Боффа”. scepsis.net. 
  87. ^ Самсоненко, Георгий Григорьевич (2002). „Отечественная и немецкая историография о роли СССР в победе над Германией в годы второй мировой войны, 1941 - 1945 гг.” (на језику: руски). Приступљено 30. 9. 2022. 
  88. ^ Hastings, Max (2012). All Hell Let Loose: The World at War 1939-45 (на језику: енглески). HarperPress. ISBN 978-0-00-745072-5. Приступљено 30. 9. 2022. 
  89. ^ Некипелов, Александр Дмитриевич (2000). „Становление «реального социализма». 1945—1965.”. Центрально-Восточная Европа во второй половине XX века (на језику: руски). Наука. ISBN 978-5-02-008422-3. Приступљено 30. 9. 2022. 
  90. ^ „Центрально-Восточная Европа: от СЭВ до Евросоюза”. www.perspektivy.info. Перспективы. Приступљено 30. 9. 2022. 
  91. ^ Арендт, Ханна (1996). Истоки тоталитаризма (на језику: руски). Центрком. ISBN 978-5-87129-006-4. Приступљено 1. 10. 2022. 
  92. ^ Черток, Борис (2010). „Первый искусственный спутник Земли”. phys.msu.ru (на језику: руски). Газета "Советский физик". 
  93. ^ а б Шубин, Александр Владленович. „ХОЛОДНАЯ ВОЙНА | Энциклопедия Кругосвет”. www.krugosvet.ru (на језику: руски). Приступљено 1. 10. 2022. 
  94. ^ „Холодная война это”. interpretive.ru (на језику: руски). Приступљено 1. 10. 2022. 
  95. ^ Соглашение о создании Содружества Независимых Государств (на језику: руски). 1991 — преко Викизворника. 
  96. ^ Декларация Совета Республик ВС СССР от 26.12.1991 № 142-Н (на језику: руски). 1991 — преко Викизворника. 
  97. ^ Н. И. Егорова (2004—2017). „Холодная война”. Ур.: гл. ред. Ю. С. Осипов. Большая российская энциклопедия : [в 35 т.]. М.: Большая российская энциклопедия. стр. /.  Непознати параметар |серия ответственный= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  98. ^ „Федеральный закон от 15 июля 1995 г. N 101-ФЗ "О международных договорах Российской Федерации". constitution.garant.ru (на језику: руски). 15. 6. 1995. Приступљено 1. 10. 2022. 
  99. ^ „Международные договоры в правовой системе Российской Федерации (Бояршинов Б.Г., "Законодательство", 1997, N 4)”. constitution.garant.ru (на језику: руски). Приступљено 1. 10. 2022. 
  100. ^ Кох, Альфред; Авен, Петр (2013). Революция Гайдара: История реформ 90-х из первых рук (на језику: руски). Альпина Паблишер. ISBN 978-5-9614-2911-4. Приступљено 1. 10. 2022. 
  101. ^ „Открытое письмо Президенту СССР - - ЗЕМЕЛЬНАЯ РЕНТА КАК ИСТОЧНИК ГОСДОХОДОВ”. land-question.narod.ru. Приступљено 1. 10. 2022. 
  102. ^ Горшков, А. В. (2001). Российские реформы и западные экономисты (PDF) (на језику: руски). Челябинск. стр. 4. ISBN 5727105250. Приступљено 1. 10. 2022. 
  103. ^ „Заявление о намерениях Группы экономических преобразований”. Институт развития социально-экономических проектов и инициатив (на језику: руски). 4. 1994. Приступљено 1. 10. 2022. 
  104. ^ Якунин, В.; Сулакшин, С.; Макаров, В.; Симонов, В., ур. (2008). Государственная экономическая политика и экономическая доктрина России: к умной и нравственной экономике (на језику: руски). Науч. эксперт. ISBN 978-5-91290-022-8. Приступљено 1. 10. 2022. 
  105. ^ В, Кувалдин (2007). „ПРЕЗИДЕНТСТВО В КОНТЕКСТЕ РОССИЙСКОЙ ТРАНСФОРМАЦИИ”. Политические отношения и политический процесс в современной России (1): 130—142. Приступљено 1. 10. 2022. 
  106. ^ „Критика российских реформ”. www.r-reforms.ru. Приступљено 1. 10. 2022. 
  107. ^ Некипелов, А. Д. (2000). „Рецензируется книга Путь в XXI век (стратегические проблемы и перспективы российской экономики)”. Вестник РАН. 70 (1): 87—89. Приступљено 1. 10. 2022. 
  108. ^ „Russian Science News” (на језику: руски). 1. 8. 2003. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2011. Приступљено 1. 10. 2022. 
  109. ^ „ШОКОВЫЕ ТЕРАПЕВТЫ РОССИИСКОЙ ЭКОНОМИКИ — ОТ ГАЙДАРА ДО…”. Новая газета (на језику: руски). 1. 10. 2000. Приступљено 1. 10. 2022. 
  110. ^ „Отставка Ельцина: мужественный поступок или запоздалый шаг”. РИА Новости (на језику: руски). 26. 12. 2014. Приступљено 2. 10. 2022. 
  111. ^ Барсенков, Александр Сергеевич; Вдовин, Александр Иванович (2008). История России, 1917-2007: [учеб. пособие для вузов по специальности 020700 История] (на језику: руски). Аспект Пресс. ISBN 978-5-7567-0491-4. Приступљено 2. 10. 2022. 
  112. ^ „Налоги для богатых? Экономику не пустили в "тень". ПРАЙМ (на језику: руски). 13. 5. 2010. Приступљено 2. 10. 2022. 
  113. ^ Вадимовна, Соболевская Ольга (11. 3. 2016). „Материнский капитал приблизил рождение вторых детей”. Научно-образовательный портал IQ (на језику: енглески). Приступљено 2. 10. 2022. 
  114. ^ „Вторая чеченская война официально завершена”. РИА Новости (на језику: руски). 16. 4. 2009. Приступљено 2. 10. 2022. 
  115. ^ „5 марта 2012 года. В 10:00 по московскому времени в Информационном центре ЦИК России «Выборы-2012» выступил Председатель Центральной избирательной комиссии Российской Федерации Владимир Евгеньевич Чуров: «ПРЕДВАРИТЕЛЬНЫЕ ИТОГИ ГОЛОСОВАНИЯ НА ВЫБОРАХ ПРЕЗИДЕНТА РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ»” (на језику: руски). Центральная избирательная комиссия Российской Федерации. 5. 3. 2012. Архивирано из оригинала на датум 7. 6. 2012. Приступљено 2. 10. 2022. 
  116. ^ „Владимир Путин вступил в должность Президента России”. kremlin.ru (на језику: руски). 7. 5. 2012. Приступљено 2. 10. 2022. 
  117. ^ „Госдума поддержала назначение Медведева премьер-министром России”. РИА Новости (на језику: руски). 8. 5. 2012. Приступљено 2. 10. 2022. 
  118. ^ Милов, Владимир (5. 3. 2012). „Как Путин оппозицию перехитрил”. Газета.ру (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  119. ^ Grossman, Erik (1. 6. 2018). „Russia's Frozen Conflicts and the Donbas”. The US Army War College Quarterly: Parameters. 48 (2). ISSN 0031-1723. doi:10.55540/0031-1723.2944. 
  120. ^ Бордачев, Тимофей (29. 9. 2017). „Для себя и для мира”. Известия (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  121. ^ „Поправки в Конституцию были «дымовой завесой» ради «пятого срока» — мнение”. ИА REGNUM (на језику: руски). 10. 3. 2020. Приступљено 2. 10. 2022. 
  122. ^ „Рашкин о голосовании по Конституции: Все ради обнуления сроков Путина”. www.19rus.info (на језику: руски). 3. 6. 2020. Приступљено 2. 10. 2022. 
  123. ^ Якушова, Алена; Корня, Анастасия (16. 3. 2020). „Конституционный суд признал легитимным обнуление сроков Путина”. Ведомости (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  124. ^ „«У Путина начался настоящий обвал рейтингов» 300 депутатов выступили против поправок к Конституции и «обнуления». Мы поговорили с одним из инициаторов обращения — Юлией Галяминой”. Meduza (на језику: руски). 4. 6. 2020. Приступљено 2. 10. 2022. 
  125. ^ а б в Крецул, Роман (20. 4. 2017). „Российской нации дали определение”. Известия (на језику: руски). Приступљено 5. 10. 2022. 
  126. ^ а б Тишков 2015, стр. 685—686.
  127. ^ Гайда, Федор (11. 9. 2013). „Русские и россияне / Православие.Ru”. pravoslavie.ru (на језику: руски). Приступљено 5. 10. 2022. 
  128. ^ Клосс, Борис Михайлович (2012). „Глава 5. «Россияне» в русской литературе XVI-XVIII веков”. О происхождении названия "Россия" (на језику: руски). Рукописные памятники Древней Руси. ISBN 978-5-9551-0527-7. Приступљено 5. 10. 2022. 
  129. ^ а б „РГ + Россия 24: Росстат об итогах Всероссийской переписи населения 2010 года”. Российская газета (на језику: руски). 22. 12. 2011. Приступљено 5. 10. 2022. 
  130. ^ „Том 4. Национальный состав и владение языками, гражданство” (на језику: руски). Федеральная служба государственной статистики. 2010. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2021. 
  131. ^ „НАЦИОНАЛЬНЫЙ СОСТАВ НАСЕЛЕНИЯ ПО СУБЪЕКТАМ РОССИЙСКОЙ ФЕДЕРАЦИИ” (на језику: руски). Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2012. Приступљено 5. 10. 2022. 
  132. ^ „ЮНЕСКО: 136 языков в России находятся на грани исчезновения - Новая Политика”. Новая политика (на језику: руски). 20. 2. 2009. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2015. Приступљено 5. 10. 2022. 
  133. ^ Статья 3. Пункт 6. Закон Российской Федерации от 25 октября 1991 года № 1807-I «О языках народов Российской Федерации» (на језику: руски). Москва. 1991 — преко Викизворника. 
  134. ^ Miller, Robin (4. 7. 2017). „Sharp Drop in World Views of US, UK: Global Poll”. GlobeScan | Know your world. Lead the future. (на језику: енглески). 
  135. ^ „Japanese Public’s Mood Rebounding, Abe Highly Popular”. Pew Research Center's Global Attitudes Project. 11. 7. 2013. Приступљено 6. 10. 2022. 
  136. ^ Статьи 28, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  137. ^ Статьи 148, Уголовный кодекс Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1996 — преко Викизворника. 
  138. ^ Статья 9, пункт 3, Федеральный закон Российской Федерации от 11 июля 2001 г. № 95-ФЗ «О политических партиях» (на језику: руски). Москва. 2001 — преко Викизворника. 
  139. ^ „РЕЛИГИЯ В НАШЕЙ ЖИЗНИ”. ВЦИОМ. Новости (на језику: руски). 11. 10. 2007. Приступљено 6. 10. 2022. 
  140. ^ „ВЦИОМ: Православными себя считают 75% россиян.”. РБК (на језику: руски). 30. 3. 2010. Приступљено 6. 10. 2022. 
  141. ^ „Россияне и религия” (на језику: руски). Левада-центр. 13. 8. 2007. Приступљено 7. 10. 2022. 
  142. ^ „ФОМ: Великий пост соблюдают 7% православных, регулярно ходят в храм - 10%”. SOVA Center for Information and Analysis (на језику: руски). 25. 4. 2008. 
  143. ^ „Интерфакс-Религия: Около двух третей россиян относят себя к православию - опрос ФОМ”. www.interfax-religion.ru. 25. 4. 2008. Приступљено 7. 10. 2022. 
  144. ^ „Опрос: Всего 25% россиян высказались за придание православию статуса государственной религии”. ИА REGNUM (на језику: руски). 25. 4. 2008. Приступљено 7. 10. 2022. 
  145. ^ „Опрос ВЦИОМ: большинство россиян ждут от нового президента поддержки РПЦ”. NEWSru.com (на језику: руски). 17. 1. 2008. Приступљено 7. 10. 2022. 
  146. ^ „План введения ОПК”. www.orthodoxopk.ru. Приступљено 7. 10. 2022. 
  147. ^ Surinov, A.; et al., ур. (2016). „5. Population: Cities with population size of 1 million persons and over”. Russia in Figures (PDF) (Извештај) (на језику: енглески). Moscow: Federal State Statistics Service (Rosstat). стр. 82. ISBN 978-5-89476-420-7. Приступљено 12. 6. 2017. 
  148. ^ Оксенойт, Г. К. (2016). „31. Численность населения городов и поселков городского типа по федеральным округам и субъектам Российской Федерации”. Ур.: Рахманинов, М. В. Численность населения Российской Федерации: По муниципальным образованиям (Извештај) (на језику: руски). Москва: Федеральная служба государственной статистики (Росстат). Приступљено 12. 6. 2017. 
  149. ^ а б „Оценка численности постоянного населения на 1 января 2017 года и в среднем за 2016 год”. gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  150. ^ „Предварительная оценка численности постоянного населения на 1 января 2017 года и в среднем за 2016 год по городским округам и муниципальным районам Красноярского края”. krasstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  151. ^ „Численность населения по муниципальным районам и городским округам Новосибирской области на 1 января 2017 года и в среднем за 2016 год”. novosibstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  152. ^ „Предварительная оценка численности населения на 1 января 2017 года и в среднем за 2016 год”. sverdl.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  153. ^ „Численность населения муниципальных образований Республики Татарстан на начало 2017 года”. tatstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  154. ^ „Оценка численности населения на 1 января 2017 года по муниципальным образованиям Краснодарского края”. krsdstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  155. ^ „Численность постоянного населения Челябинской области в разрезе городских округов, муниципальных районов, городских и сельских поселений на 1 января 2017 года”. chelstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  156. ^ „База данных показателей муниципальных образований Омской области (Население)”. gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  157. ^ а б „Утвержденная численность постоянного населения Самарской области (на 1. 1. 2017. г. и среднегодовая за 2016. г.)”. samarastat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  158. ^ „Численность постоянного населения Удмуртской Республики /Утверждено Росстатом (письмо от 3. 3. 2017. г., № 08-08-4/891-ТО)/”. udmstat.gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  159. ^ „Оценка численности постоянного населения Республики Башкортостан на 1 января 2017 года по муниципальным образованиям”. gks.ru. Приступљено 12. 6. 2017.
  160. ^ Богатырев, Валерий Викторович (1998). „Политическая система современного российского общества” (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  161. ^ Статьи 1, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  162. ^ Воронкова, Марина Леонидовна (2006). „Конституционные основы светского государства в Российской Федерации” (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  163. ^ а б Дурнова, Ирина Александровна (2013). „Правовой механизм защиты основ конституционного строя Российской Федерации” (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  164. ^ Пономарев, Владимир Алексеевич (2003). „Конституционные основы государственной власти и местного самоуправления в субъекте Российской Федерации” (на језику: руски). Приступљено 2. 10. 2022. 
  165. ^ пункт 1 статьи 5, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  166. ^ Закон Российской Федерации о поправке к Конституции Российской Федерации от 30.12.2008 № 6-ФКЗ (на језику: руски). Москва. 2008 — преко Викизворника. 
  167. ^ „Глава 5. Федеральное собрание / Комментарий к Конституции Российской Федерации (под общ. ред. Л.В. Лазарева). - ООО "Новая правовая культура", 2009. / Глава 5. Федеральное собрание (ст.ст. 94 - 109)”. constitution.garant.ru. Приступљено 3. 10. 2022. 
  168. ^ Статья 95, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  169. ^ а б Федеральный закон Российской Федерации от 22 февраля 2014 г. № 20-ФЗ «О выборах депутатов Государственной Думы Федерального Собрания Российской Федерации» (на језику: руски). Москва. 2014 — преко Викизворника. 
  170. ^ пунктом «е» ч. 1 ст. 103, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  171. ^ „The Russian Federation”. www.fco.gov.uk (на језику: енглески). Foreign & Commonwealth Office Country Profiles. Архивирано из оригинала на датум 31. 7. 2003. Приступљено 3. 10. 2022. 
  172. ^ „Договор между Россией и Францией, Международный договор от 07 февраля 1992 года”. docs.cntd.ru (на језику: руски). 7. 2. 1992. Архивирано из оригинала на датум 18. 2. 2020. Приступљено 3. 10. 2022. 
  173. ^ „Договор между Российской Федерацией и Королевством Бельгия о согласии и сотрудничестве, Международный договор от 08 декабря 1993 года,”. docs.cntd.ru (на језику: руски). 3. 3. 2005. Архивирано из оригинала на датум 14. 8. 2020. Приступљено 3. 10. 2022. 
  174. ^ Аман, Элен (1999). „Взгляд европейских юристов на распад СССР - История государства и права РФ - Каталог статей - Все статьи”. Правоведение (на језику: руски). 2: 220 — 230. Приступљено 3. 10. 2022. 
  175. ^ „Great Powers”. encarta.msn.com (на језику: енглески). MSN Encarta. 2009. Архивирано из оригинала на датум 31. 10. 2009. Приступљено 3. 10. 2022. »Today’s great powers—the United States, Britain, France, Russia, and China—all have large military forces and substantial nuclear weapons capabilities.« 
  176. ^ Калюков, Евгений (25. 10. 2017). „Названы самые удобные для безвизовых путешествий по миру паспорта”. РБК (на језику: руски). Приступљено 3. 10. 2022. 
  177. ^ Федеральный закон от 31.05.1996 № 61-ФЗ (на језику: руски). Москва. 1996 — преко Викизворника. 
  178. ^ Статья 87, Конституция Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 1993 — преко Викизворника. 
  179. ^ „Численность Вооруженных сил РФ сокращена до 1 миллиона”. BFM.ru - деловой портал (на језику: руски). 5. 3. 2010. Приступљено 5. 10. 2022. 
  180. ^ Федеральный закон от 28.03.1998 № 53-ФЗ (на језику: руски). Москва. 1998 — преко Викизворника. 
  181. ^ „В России отменили возрастной предел для первого контракта на военную службу”. РИА Новости (на језику: руски). 28. 5. 2022. Приступљено 5. 10. 2022. 
  182. ^ Статья 27, Военная доктрина Российской Федерации (на језику: руски). Москва. 2014 — преко Викизворника. 
  183. ^ „Russian Strategic Nuclear Forces Under New START | Arms Control Association”. www.armscontrol.org (на језику: енглески). април 2022. Приступљено 5. 10. 2022. 

Литература

Спољашње везе