Отворите главни мени

Иван Тургењев

руски књижевник и аутор драма

Иван Сергејевич Тургењев (рус. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Орел, 9. новембра 1818Буживал, 3. септембра 1883) је био руски књижевник и аутор драма.

Иван Тургењев
IvanTurgenev.jpeg
Иван Тургењев, фотографија Надара
Пуно имеИван Сергејевич Тургењев
Датум рођења(1818-11-09)9. новембар 1818.
Место рођењаОрел
 Руска Империја
Датум смрти3. септембар 1883.(1883-09-03) (64 год.)
Место смртиБуживал
 Француска
ШколаМосковски државни универзитет Ломоносов, Државни универзитет у Санкт Петербургу, Хумболтов универзитет у Берлину
Најважнија дела

Потпис

Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја”. Осим тога познат је и по збирки припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.

Садржај

БиографијаУреди

Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. године.[1][2] Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији.[3] Богати родитељи су му обезбедили добро образовање.[4] Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петербургу (1834 — 1837) и Берлину (1838 — 1841).[5] После повратка у Русију 1841, почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петербургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио литерарном раду.

Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја I. Активно је исказивао своје противљење кметству, што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу, којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861, прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти.[5] У Русију се враћао повремено у посебним приликама.

Љубавни животУреди

Писац је имао љубавну везу са Авдотјом Јермолајевом, која је радила као шваља на имању Спаско и из те везе ванбрачну ћерку Пелагију, што је у време пишчевог живота било велико оптерећење за девојку, па је ћерку сместио у један пансион у Паризу.

У јесен 1843, у Петрограду је гостовала Италијанска опера, а међу чланицама и певачица шпанског порекла Полина Гарсија Виардо, са којом се писац упознао и у коју се заљубио, толико, да кад је опера завршила гостовање, писац је напустио државну службу и отишао са примадоном у иностранство, са којом је живео до њене смрти.

Књижевни радУреди

Иако је писао још као студент, прво објављено дело Тургењева је Параша. Једна од битних карактеристика прозе Тургењева је да је руско село померио са периферије дешавања у сам центар збивања. Он први ствара бројну галерију руских ликова сељака. То нарочито долази до изражаја у Ловчевим записима.

Тургењев се у књижевности афирмисао пре свега као романописац иако је писао и драме, бројне збирке приповедака и песме. Најпознатији романи су Руђин, Племићко гнездо, Очеви и деца, Уочи нових дана итд. Карактеристика његових романа је да третира најактуелније проблеме свога времена. Лик сувишног човека постајао је у делима руских писаца и пре Тургењева (Александар Пушкин, Михаил Љермонтов итд.), али он је први увео тај назив у књижевност својом приповетком Дневник сувишног човека.

Од осталих приповедака, значајна је прича Пролећне воде, која носи готово све карактеристике Тургењевљевог мотива љубави. Написао ју је када се враћао преко Италије и Швајцарске у Немачку, па је доживео занимљив сусрет у Франкфурту на Мајни. И приповетка Прва љубав има аутобиографске елементе. То је прича о односу његовог оца и мајке испричана кроз лик шеснаестогодишњг Владимира Петровича, који представља самог писца. Карактеристике Тургењевљевог типа руске жене приказане су кроз три лика: Наталије из романа Руђин, Асје из истоимене приповетке и Марјане у роману Новина.

РеференцеУреди

  1. ^ Turgenev coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 4, December 7, 1799 (in Russian)
  2. ^ Richard Pipes, U.S.–Soviet Relations in the Era of Détente: a Tragedy of Errors, Westview Press (1981), p. 17.
  3. ^ Lutovinov coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 8, January 25, 1807 (in Russian)
  4. ^ Yuri Lebedev (1990). Turgenev. — Moscow: Molodaya Gvardiya, 608 pages. ISBN 978-5-235-00789-5. стр. 8-103.
  5. 5,0 5,1 Тургењев, Иван Сергејевич. Изабрана дела. [Књ. ]2. Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2014. стр. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2. 

ЛитератураУреди

  • Тургењев, Иван Сергејевич. Изабрана дела. [Књ. ]2. Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2014. стр. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2. 
  • Милосав Бабовић: Руска књижевност XIX века, Научна Књига, Београд, 1971; Напомене приређивача изараних дела Тургењева, Матица српска, Нови Сад, 1977.
  • Cecil, David. 1949. "Turgenev," in David Cecil, Poets and Story-tellers: A Book of Critical Essays. New York: Macmillan Co.: 123-138.
  • Freeborn, Richard. 1960. Turgenev: the Novelist's Novelist, a Study. London: Oxford University Press.
  • Magarshack, David. 1954. Turgenev: a Life. London: Faber and Faber.
  • Sokolowska, Katarzyna. 2011. Conrad and Turgenev: Towards the Real. Boulder: Eastern European Monographs.
  • Troyat, Henri. 1988. Turgenev. New York: Dutton.
  • Yarmolinsky, Avrahm. 1959. Turgenev, the Man, his Art and his Age. New York: Orion Press.

Спољашње везеУреди