Иван Тургењев

руски књижевник и аутор драма

Иван Сергејевич Тургењев (рус. Ива́н Серге́евич Турге́нев; Орел, 9. новембра 1818Буживал, 3. септембра 1883) је био руски књижевник и драматург.

Иван Тургењев
Иван Тургењев, фотографија Надара
Лични подаци
Пуно имеИван Сергејевич Тургењев
Датум рођења(1818-11-09)9. новембар 1818.
Место рођењаОрел, Руска Империја
Датум смрти3. септембар 1883.(1883-09-03) (64 год.)
Место смртиБуживал, Француска
ОбразовањеМосковски државни универзитет Ломоносов, Државни универзитет у Санкт Петербургу, Хумболтов универзитет у Берлину
Књижевни рад
Најважнија делаОчеви и деца

Потпис

Његово дело Очеви и деца сматра се једним од најважнијих романа у 19. веку. У њему је први пут дефинисао појам нихилизам коме је супротставио „позитивног хероја”. Осим тога познат је и по збирци припиведака Ловчеви записи која је први пут штампана 1852.

Биографија уреди

Иван Тургењев је рођен у богатој земљопоседничкој породици 1818. године.[1][2] Првих 9 година живота провео је на имању своје мајке Спаскоје-Лутовиново у Орелској губернији.[3] Богати родитељи су му обезбедили добро образовање.[4] Школовао се код куће, а касније у интернату у Москви. Почео је да студира филологију 1833. на Универзитету у Москви, студије је наставио у Санкт Петербургу (1834—1837) и Берлину (1838—1841).[5] После повратка у Русију 1841, почео је да ради као чиновник у министарству спољних послова у Санкт Петербургу. Тај посао је напустио после две године да би се посветио књижевном раду.

Тургењев је одбацивао политички радикализам који су подједнако исказивали критичари и поборници царског режима, али је био разочаран репресивном унутрашњом политиком цара Николаја I. Активно је исказивао своје противљење кметству што је показао и када је наследио родитељско имање 1850. Тада је ослободио све кметове, а после званичног укидања кметства 1861, помогао је еманципацију и економски положај кметова на своме имању. Државна власт није са симпатијама гледала на његове отворено изнете ставове. Ухапшен је у мају 1852. и провео је две године заточен на породичном имању. Разлог је био чланак посвећен преминулом Гогољу којим је заобишао званичне цензоре. Одбојност ка преовладавајућем политичком стању у Русији била је разлог што је много година провео у иностранству. Коначно је емигрирао 1861. прво у Баден-Баден (до 1870), а касније у Париз, где је живео до смрти.[5] У Русију се враћао повремено у посебним приликама.

Љубавни живот уреди

Писац је имао љубавну везу са Авдотјом Јермолајевом, која је радила као шваља на имању Спаско и из те везе ванбрачну ћерку Пелагију, што је у време пишчевог живота било велико оптерећење за девојку, па је ћерку сместио у један пансион у Паризу.

У јесен 1843, у Петрограду је гостовала Италијанска опера, а међу чланицама и певачица шпанског порекла Полина Гарсија Виардо, са којом се писац упознао и у коју се заљубио толико да кад је опера завршила гостовање, писац је напустио државну службу да би отишао у иностранство са примадоном са којом је живео до њене смрти.

Књижевни рад уреди

Иако је писао још као студент, прво објављено дело Тургењева је Параша. Једна од битних особина прозе Тургењева је да је руско село померио са периферије дешавања у сам центар збивања. Он први ствара бројну галерију руских ликова сељака. То нарочито долази до изражаја у Ловчевим записима.

Тургењев се у књижевности афирмисао пре свега као романописац иако је писао и драме, бројне збирке приповедака и песме. Најпознатији романи су Руђин, Племићко гнездо, Очеви и деца, Уочи нових дана итд. Особина његових романа је да пише o најактуелнијим проблемимa свог времена. Лик сувишног човека постoјао је у делима руских писаца и пре Тургењева (Александар Пушкин, Михаил Љермонтов итд.), али он је први увео тај назив у књижевност приповетком Дневник сувишног човека.

Од осталих приповедака значајна је прича Пролећне воде, која носи готово све особинe Тургењевљевог мотива љубави. Написао ју је када се враћао преко Италије и Швајцарске у Немачку па је доживео занимљив сусрет у Франкфурту на Мајни. И приповетка Прва љубав има аутобиографске елементе. То је прича о односу његовог оца и мајке испричана кроз лик шеснаестогодишњег Владимира Петровича, који представља самог писца. Особинe Тургењевљевог типа руске жене приказане су кроз три лика: Наталије из романа Руђин, Асје из истоимене приповетке и Марјане у роману Новина.

Наслеђе уреди

 
Програм вечери посвећене педесетогодишњици смрти Ивана Тургењева у Коларцу 1933. године.

Уметничка чистоћа Тургењева учинила га је миљеником истомишљеника писаца следеће генерације попут Хенрија Џејмса и Џозефа Конрада, који су обојицa више волели Тургењева него Толстоја и Достојевског. Џејмс, који је написао не мање од пет критичких есеја о Тургењевљевом делу, тврдио је да је "његова заслуга форме првог реда" (1873) и похвалио је његову "изузетну деликатност" због које се чини да нас превише његових ривала држи, за поређење насилним средствима, и упознајте нас, за поређење са вулгарним стварима “(1896). Владимир Набоков, познат по лежерном отпуштању многих великих писаца, похвалио је Тургењевљеву „пластичну музичку прозу“ али је критиковао његове „напорне епилоге“ и „банално руковање заплетима“. Набоков је изјавио да Тургењев "није велики писац, иако пријатан" и сврстао га је на четврто место међу руским прозним писцима 19. века, иза Толстоја, Гогоља и Чехова, a испред Достојевског. Његове идеалистичке идеје о љубави, посебно оданост коју жена треба да покаже мужу, цинично су помињали ликови у Чеховљевој „Анонимној причи“. Исаиja Берлин похвалио је Тургењевљеву посвећеност хуманизму, плурализму и постепеним реформама над насилном револуцијом као најбоље аспекте руског либерализма.

Библиографија уреди

Одабрани романи уреди

  • 1857 - Рудин
  • 1859 - Дворианскоие гнездо
  • 1860 - Накануне
  • 1862 - Оттси и дети
  • 1867 - Дим
  • 1872 - Весне води
  • 1877 - Новембар

Одабрана краћа белетристика уреди

  • 1850 - Дневник сувишне особе
  • 1852 - Белешке једног ловца
  • 1854 - Муму
  • 1855 - Јаков Пасинков
  • 1855 - Фауст
  • 1858 - Асја
  • 1860 - Прва љубав
  • 1870 - Степски краљ Лир
  • 1881 - Песма победничке љубави
  • 1883. - Цлара Милицх

Референце уреди

  1. ^ Turgenev coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 4, December 7, 1799 (in Russian)
  2. ^ Richard Pipes, U.S.–Soviet Relations in the Era of Détente: a Tragedy of Errors, Westview Press (1981), p. 17.
  3. ^ Lutovinov coat of arms by All-Russian Armorials of Noble Houses of the Russian Empire. Part 8, January 25, 1807 (in Russian)
  4. ^ Yuri Lebedev (1990). Turgenev. — Moscow: Molodaya Gvardiya, 608 pages. ISBN 978-5-235-00789-5. стр. 8-103.
  5. ^ а б Тургењев, Иван Сергејевич. Изабрана дела. [Књ. ]2. Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2014. стр. 392—394. ISBN 978-86-7543-298-2. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди