Филологија

изучавање језика писаних извора

Филологија (грч. Φιλος (филос - „љубав“) и λογος (логос - „реч“) - „љубав према речи“) је наука која се бави проучавањем језика и књижевности на том одређеном језику као и историјски и културолошки контекст који су неопходни за правилно разумевање књижевних дела и других културолошки значајних текстова на датом језику.[1][2][3] Филологија подразумева проучавање граматике, реторике, историје, као и интерпретацију аутора и традиција везаних за дати језик.

У старијој употреби, посебно британској, филологија је општија и обухвата упоредну и историјску лингвистику.[4][5]

Класична филологија проучава класичне језике. Класична филологија је углавном настала из Пергамске библиотеке и Александријске библиотеке[6] око четвртог века пре нове ере, коју су наставили Грци и Римљани широм Римског и Византијског царства. На крају су је обновили европски научници ренесансе, где су joj се убрзо придружиле филологије других европских (германски, келтски), евроазијских (славистика итд.), азијских (арапски, персијски, санскрит, кинески итд.) и aфричкиh (египатски, нубијски итд.) језиka. Индоевропске студије обухватају упоредну филологију свих индоевропских језика.

Етимологија

уреди

Термин филологија потиче од грчког φιλολογία (philología),[7] од изразаφίλος (phílos) „љубав, наклоност, вољен, драги, пријатељ“ и λόγος (lógos) „реч, артикулација, разум“, што описује љубав према учењу, књижевности, као и аргументацији и расуђивању, што одражава низ активности обухваћених појмом λόγος. Термин се мало променио са латинском philologia, а касније је ушао у енглески језик у 16. веку, из средњефранцуске речи philologie, у смислу 'љубави према књижевности'.

Значење „љубав према учењу и књижевности“ сужено је на „проучавање историјског развоја језика“ (историјска лингвистика) у употреби тог термина у 19. веку. Због брзог напретка у разумевању звучних закона и промене језика, „златно доба филологије“ трајало је током целог 19. века, односно „од Ђакома Леопардија и Фридриха Шлегела до Ничеа“.[8]

Огранци

уреди

Упоредни

уреди
 
Насловна страна дела Индоевропска филологија: историјска и компаративна, Вилијам Барли Локвуд (1969)

Упоредна лингвистичка грана филологије проучава односе међу језицима. Сличности између санскрита и европских језика су први пут примећене почетком 16. века[9] и довеле су до спекулација о заједничком језику предака од кога су сви они потекли. Сада се зове прото-индоевропски. Интересовање филологије за древне језике довело је до проучавања онога што су у 18. веку били „егзотични“ језици, ради светла које су могли да баце на проблеме у разумевању и дешифровању порекла старијих текстова.

Текстуални

уреди

Филологија такође обухвата проучавање текстова и њихове историје. То укључује елементе текстуалне критике, покушавајући да реконструише ауторов оригинални текст на основу варијантних копија рукописа. Ова грана истраживања настала је међу античким научницима на грчком говорном подручју у 4. веку пре нове ере, који су желели да успоставе стандардни текст популарних аутора у циљу звучне интерпретације и безбедног преноса. Од тог времена, оригинални принципи текстуалне критике су побољшани и примењени на друге широко распрострањене текстове као што је Библија. Научници су покушали да реконструишу оригинална читања Библије из варијанти рукописа. Овај метод је примењен на класичне студије и на средњовековне текстове као начин да се реконструише оригинално дело аутора. Метод је произвео такозвана „критичка издања“, која су давала реконструисани текст праћен „критичком апаратуром“, односно фуснотама у којима су наведене различите доступне варијанте рукописа, омогућавајући научницима да стекну увид у целокупну традицију рукописа и расправљају о варијантама.[10]

Неслагања

уреди

У англосаксонском свету, употреба термина „филологија“ за опис рада на језицима и књижевностима, који је постао синоним за праксу немачких научника, напуштена је као последица антинемачких осећања после Првог светског рата.[11] Већина земаља континенталне Европе и даље има тај израз за означавање одељења, колеџа, назива позиција и часописа. Џ. Р. Р. Толкин се супротставио националистичкој реакцији против филолошких пракси, тврдећи да је „филолошки инстинкт“ „универзалан као и употреба језика“.[12][13] У употреби британског енглеског, и у британској академији, филологија остаје у великој мери синоним за „историјску лингвистику“, док је у америчком енглеском и америчкој академији шире значење „проучавања граматике, историје и књижевне традиције језика“ и даље распрострањеније.[14][15] На основу оштре критике Фридриха Ничеа, неки амерички научници од 1980-их сматрају филологију одговорном за уско научно проучавање језика и књижевности.[11]

Данашња неслагања ове гране студија праћена су начином на који се метод третира међу другим научницима, као што су приметили и филолози Р. Д. Фалк и Леонард Најдорф који су цитирани да су рекли: „Посвећеност ове области филологије фалсификовању узрокује да је она „у супротности са оним што верују многи књижевници, јер је сврха филологије да сузи опсег могућих тумачења, а не да сва разумна третира као једнака“.[16] Ова употреба фалсификовања може се видети у расправи око етимологије староенглеског лика Унферта из херојске епске песме Беовулф.

Џејмс Тарнер се даље не слаже са начином на који се употреба термина одбацује у академском свету, наводећи да је због његовог брендирања као „једноставног приступа њиховом предмету“[17] тај термин постао непознат студентима са факултетским образовањем, што је унапредило стереотипe о „прегледу старогрчких или римских текстова дражесног класициста“ и само о „техничком истраживању језика и породица“.[18]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ SAUSSURE, Ferdinand de (2006). Writings in general linguistics. Oxford University Press. стр. 118. ISBN 9780199261444. Приступљено 21. 3. 2020. 
  2. ^ SAUSSURE, Ferdinand de (2002). Ecrits de linguistique generale. Paris: Gallimard. ISBN 9782070761166. 
  3. ^ Peile, John (1880). Philology. Macmillan and Co. стр. 5. Приступљено 2011-07-16. 
  4. ^ „philology”. dictionary.com. 
  5. ^ „philology”. oxforddictionaries.com. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. 
  6. ^ Hall, F. W. (1968). A Companion to Classical Texts. Oxford, England: Clarendon Press. стр. 22—52. 
  7. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert. „φιλολογία”. A Greek-English Lexicon. Perseus.tufts.edu. Приступљено 2017-05-23. 
  8. ^ „Nikolaus Wegmann, Princeton University Department of German”. Scholar.princeton.edu. Приступљено 2013-12-04. 
  9. ^ This is noted in Juan Mascaro's introduction to his translation of the Bhagavad Gita, in which he dates the first Gita translation to 1785 (by Charles Williams). Mascaro claims the linguist Alexander Hamilton stopped in Paris in 1802 after returning from India, and taught Sanskrit to the German critic Friedrich von Schlegel. Mascaro says this is the beginning of modern study of the roots of the Indo-European languages.
  10. ^ Greetham, D. C. (1994). Textual Scholarship: An Introduction. Garland Publishing. ISBN 9780815317913. Приступљено 2011-07-16. 
  11. ^ а б Utz, Richard. "Them Philologists: Philological Practices and Their Discontents from Nietzsche to Cerquiglini." The Year's Work in Medievalism. 26  4–12.
  12. ^ Tolkien, J. R. R. (1923). „Philology: General Works”. The Year's Work in English Studies. 4 (1): 36—37. doi:10.1093/ywes/IV.1.20. 
  13. ^ Utz, Richard. "Englische Philologie vs. English Studies: A Foundational Conflict", in Das Potential europäischer Philologien: Geschichte, Leistung, Funktion, ed. Christoph König (Göttingen: Wallstein, 2009), pp. 34–44.
  14. ^ A. Morpurgo Davies (1998). History of Linguistics. стр. 4. I. 22.
  15. ^ M. M. Bravmann, Studies in Semitic Philology. (1977) p. 457.
  16. ^ Neidorf 2016, стр. 3
  17. ^ Turner, James (2015). Philology: The Forgotten Origins of the Modern Humanities (The William G. Bowen Book 70) (на језику: енглески). Princeton University: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-16858-6. 
  18. ^ Turner, James (2015). Philology: The Forgotten Origins of the Modern Humanities (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-16858-6. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди