Библија

колекција светих књига у јудаизму и хришћанству

Библија или Свето писмо (Коине (грчки), τὰ βιβλία, [tà biblía], у преводу „књиге“[1]) је назив колекције религијских текстова који се сматрају светим у јудаизму, самаритизму, хришћанству итд. У својој форми, Библија се сматра Антологијом, скупу списа различитог облика које везују веровање да су део божанског откривења људима. Ови списи укључују историјске списе, химне, молитве, пословице, поучна писма, параболе, есеје, поезију и пророчанства.

Библија Старог и Новог Завета.

Списи који сачињавају Библију се традиционално зову "канон" Светог Писма. Канон означава да одређени спис традиција или група верника види као истинско заступање "Божије речи" или божије воље. Текстови који говоре о божијој вољи, а не спадају у одређени канон, традиционално називамо апокрифним текстовима. Током историје развијено је више врста Библијског канона, неки канони деле одређене списе док неки у свом садржају имају списе које се не налазе у другим канонима.[2]

Библија, такође, има дубок утицај на књижевност и историју, наручито у Европској култури. Прва књига која је одштапана на Гутенберговој машини била је Библија с тим и носи назив Гутенбергова Библија.[3][4] Према чланку из марта 2007. године Time часописa, Библија "је обликовала књижевност, историју, забаву и културу више него иједна друга књига икада написана. Њен утицај на светску историју је без премца и нема назнаке да ће њен утицај ослабити."[3]

Библија се сматра најпревођенијом и најпродаванијом књигом на свету. По подацима из октобра 2020. године комплетна Библија је преведена на 704 језика, док су неки делови Библије преведени на 2711 језика.[5]По проценама неких светских организација, од 1815. до 2015. године продато је више од 5 милијарди примерака Библије, што је чини далеко најпродаванијом књигом.[6][7]

ЕтимологијаУреди

Реч Библија води порекло од Коине Грчког: τὰ βιβλία (ta biblia) што у преводу значи "књиге". Једнина истоимене речи је βιβλίον (biblion) која изворно значи "свитак", а касније је реч постала синоним за реч "књига". Biblion је деминутив од речи βύβλος (byblos) што у преводу значи "Египатски папирус", ова реч је највероватније добила назив по фенчанском граду Библосу одакле је египатски папирус био извожен у Грчку.[1]

Израз ta biblia (бук. мале књиге од папируса)[8] се изворно користио од стране Јевреја, са грчког говорног подручја, како би описали свете списе тј. Септуагинту. Док прва употреба у хришћанском друштву може да се прати до 226. г.н.е. Према речима библисте Бруса Фредерика први хришћански писац који је употребио овај израз да опише све свете списе био је Јован Златоусти у свом делу "Опрост Матеју" који је састављен између 386. и 388. г.н.е.[9]

Још један израз који се користи је Свето Писмо. До 2. века п.н.е. међу Јеврејима је установљен израз "списи"(писма) о којима се говорило да су "свети" на Хебрејском כִּתְבֵי הַקֹּדֶשׁ (Kitvei hakkodesh). Док и сама Библија у хришћанском Новом Завету користи грчку реч Γραφή (Graphḗ), која се преводи као "писмо", како би указала на хебрејски део библије.[10] Из овог израза у реном хришћанству настали су изрази "Свето Писмо" (η Αγία Γραφή, e Agía Graphḗ) и "Света Библија" (τὰ βιβλία τὰ ἅγια, tà biblía tà ágia).[11] Латинска верзија овог израза у средњем веку је гласила biblia sacra или "Света Књига".[12] Данас су у употреби сви изрази, у неким културама су неки изрази учесталији од других.

НастанакУреди

Библија није једна књига већ збир више књига, чији сложен настанак није комплетно разумљив до дан-данас. По истраживањима историчара и библиста настанак Билибје је трајо више од 1000 година. Писали су је и састављали многи људи, који су живели у различитим раздобљима, културама, социјалним и економским статусима.[13] О настанку библијских текстова библиста Џон Ричес је рекао: [14]

"Библијски текстови су настали током периода у којем су животни услови писца, политички, културно, економски и еколошки, веома били нестабилни. Ови текстови одражавају номадски начин живота, постоје списи људи које живе у утврђеној монархији и култури храма, списи из изгнанства, списи који су настали под жестоком опресијом окупације страног владара, текстови са дворова, текстови [...] харазматичних проповедника, [...]. [Писање Библије] је настало у временском периоду које је обухватало дела Хомера, Платона, Аристотела, Тукидида, Софоклеа, Цезара, Цицерона и Катона. То је време које обухвата успон и пад Асирског царства (12.–7. век [п.н.е]), Персијског царства (6.–4. век [п.н.е.]), Александрове кампање (336.–326. [п.н.е.]), успон Рима и његова доминација Медитерана[...], протезање Римске власти до делова Шкотске (84. н.е.)."

Библијске књиге су у почетку биле преписиване ручно на свитке од папируса. Данас не постоји ниједан преживели оригинални текст, а најстарији преписи који су данас доступни су вековима старији од оригинала. Постајли су индивидуални сакупљачи који су спајали више свитака у један, често они нису имали редослед који је нама препознатљив. У 3. веку п.н.е. почео је да се уводи нови начин очувања текстова, одређене странице су повезиване и коричене у кодексе. У наредним вековима библијске књиге су добијале нови облик које је лакши за употребу. Библија се преписивала у облику кодекса све до 15. века н.е. кад по први пут Јохан Гутенберг на својој машини штампа Библију.[15]

 
Свитак књиге пророка Исаије (Исаијин свитак). Овај свитак је део свитака са Мртвог мора и датиран је на 2 век п.н.е.

Иако је свака књига традиционално приписана неком писцу данас немамо ни један поуздан археолошки доказ који би повезао текст библијских књига са традиционалним писцем.[15]

Најстарији препис књига Библије су свици са Мртвог мора који су 1947 пронађени у Кумрану. Пронађено је 972 манускрипата у 12 пећина који су били у облику свитака или фрагмената свитака. У дрогој пећини један свитак је био подељен на 15 000 фрагмената.[16] Консензус између научника за датирање ових свитака је период од 3. века п.н.е. до 1. века н.е.[17] Поред свитака са Мртвог мора главни манускрипти за хебрејску Библију су Септуагинта, Масоретски текстови и Самарићански пентатеух. Данас постоје комплетни преписи Септуагинте, грчког превода Хебрејске Библије, из периода 3. до 5. века н.е. и фрагменти који се датирају до 2. века п.н.е. Масоретски текстови су стандардизова верзија Хебрејске Библије која први пут настаје у 1. веку н.е. и која је очувана од стране Масорета од 6. до 10. века н.е. Најстарији комплетан препис масоретског текста је Лењинградски кодекс који је датиран на 1008 или 1009 годину н.е. Самарићански пентатеух је верзија Торе коју су очували Самарићани од времена антике и коју су научни у 17. веку н.е. поново открили. Најстарији препис овог пентатеуха је датиран око 1100 године н.е.[18]

Пронађени су такође око 3000 манускрипата Хришћанског Новог завета који датирају од 2. до 17. века н.е., а већина је из периода 2. до 9. века. Велики део манускрипата је пронађен у Египату и остатку Медитерана који су исписани разним стиловима писања и украшавања текста.[19]

Хебрејска Библија - Стари ЗаветУреди

Хебрејска Библија (хебр. תַּנַ"ךְТанах) је канонизована на сабору у Јамнији око 90. п. н. е. и чине је 24 књиге подељене у три основне групе:

Све књиге су написане на хебрејском језику, осим делова Јездре и Данила, те неколико речи у Књизи постања и у Јеремији писаних арамејским. Ова хебрејска Библија је касније названа Масоретски текст, по учењацима масоретима који су се бавили преписивањем и редиговањем ових светих списа у периоду између 900. и 600. п. н. е. Очување библијског текста био је задатак преписивача (хебрејски софер: писац) који су установили предају читања Библије. Будући да хебрејски језик изворно не пише самогласнике, у препису су после додавани знакови за самогласнике (масоретски текст).

Јеврејско предање сматра јеврејске (свете) списе објављеном „речју Божјом“ и учење о путу послушности Богу свог народа, Израиља. Главни ауторитет се приписује Тори (науку, учењу, закону), други ауторитет збирци Неви'им (Пророци), а трећи ауторитет збирци познатој као Кетувим (Списи). Прва два дела јеврејских светих списа вероватно су се јавила у данашњем облику до позног 4. века п. н. е., али је њихов садржај остао променљив све до краја 1. века п. н. е.

Грчки превод јеврејских светих списа познат као (Септуагинта), сачињен за потребе јеврејске заједнице у Александрији у. 3. веку п. н. е., садржао је додатне списе, један број апокрифних списа, које су рабини из Јамније на крају искључили из свог канона, а које је првобитна хришћанска црква, која је користила грчки језик, укључила као део Старог завета. Према јеврејском предању, пророчанства су престала око 400. п. н. е., тако да после тог времена више не може бити нових списа.

Насупрот томе, хришћани су тврдили да су се пророчанства наставила и да су списи, који ће коначно постати Нови завет, такође Богом надахнути. Утицај јеврејске Библије осећа се не само у јеврејској традицији него је он исто тако незаобилазан историјски, културни и идејни оквир Новог завета и хришћанске традиције. Библијски поглед на свет прожима како западну тако и источну, православну културу. У оквиру јудаизма тврди се да је Тора откривење Божије свом народу. Јеврејско Свето писмо ставља давање Торе, образовање Израиља као народа који је у савезу с Богом, задобијање обећане земље и историју Израиљског царства у контекст стварања света и контекст свеопште људске историје.

Верује се да су заповести Торе, усменим предањем протумачене и примењене на измењене услове, откривена норма покоравања савезу и да су замишљене да посвете целокупно постојање јединке и заједнице. Етички и религиозни прописи су исто толико брига појединца и породице колико и заједнице сакупљене у синагоги за Шабат или за празнике литургијске године. Богослужење у синагоги је усредсређено на Свето писмо или изводе из Светог писма и углавном се састоји од тога. Тора и Пророци се читају и тумаче. Избори из Списа се читају као пригодни за празнике. Шема и благослови су узети из Библије. Псалми се читају и певају, а индивидуалне и здружене молитве изведене су из библијских текстова. Псалми, који изазивају читав спектар религиозних емоција, сачињавају основни молитвеник.

Хришћанска БиблијаУреди

Идеја о хришћанској Библији као Новом завету проистекла је из ранохришћанских текстова који су у Христу видели посредника у новом савезу са Богом. Хришћанска Библија, односно Нови завет, садржи 27 списа. Ти списи се могу поделити на 4 врсте религијских текстова:

  • четири јеванђеља,
  • једна рана црквена повест,
  • двадесет и једна посланица,
  • једна апокалипса

Библија, или Свето писмо, код хришћана означава збирку светих списа који се деле на књиге Старог завета и Новог завета.

Православна црква уврстила је у Стари завет 39 књига. Према канону Римокатоличке цркве, Стари завет садржи 46 књига, јер обухвата, поред 39 протоканонских, и седам девтероканонских књига (протестанти их називају апокрифним):

  • Јудита,
  • Товија,
  • Варух,
  • Премудрости Соломонове,
  • Премудрости Сирахове,
  • 1. и 2. Макавејска.

Свети Атанасије Велики у 39. ускршњој посланици (Пидалион, стр. 768-770), дели старозаветне књиге у две групе: канонске, 22 књиге по јеврејским словима азбуке, али у стварности 39, и анагиноскомене, дакле корисне и добре за читање, њих десет.

Канонске старозаветне књиге су: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Поновљени Закон, Исуса Навина, Судије, Рута, 1. и 2. Књига Самуилова, 1. и 2. Књига о царевима, 1. и 2. Књига Дневника, Јездра, Јестира, Јов, Псалми, Приче Соломонове, Проповедник, Песма над песмама, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило, Плач Јеремијин, Осија, Јоил, Амос, Авдије, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софоније, Агеј, Захарија и Малахија.

Књиге „анагиноскомене“ - добре за читање (назване у XVI веку на Западу девтероканонским, зато што је њихово уношење у канон Западне цркве, поред „протоканонских књига“, било стављено на дискусију), укључене су у библијски канон од најстаријих времена (канон Светог Атанасија Великог), и то су следеће; Јудита, Товија, 3. Јездрина (Јездра у Септуагинти), Варух, Посланица Јеремијина, Премудрости Соломонове, Премудрости Сирахове, 1, 2, и 3. Макавејска.

 
Једна хришћанска Библија

У првим вековима кружиле су многе књиге - било апокрифне, било аутентичне, веома цењене од хришћана - које Црква на крају није унела у новозаветни канон. Откривење Јованово је прихваћено у канон са извесним избегавањем. Осамдесет пети Апостолски канон не помиње Откривење, али заузврат препоручује две Посланице Коринћанима од Климента Римског и Учење Дванаесторице Апостола (одбачено на Шестом васељенском сабору, канон 2, на основу тога што су га користили неки јеретици); то исто чини и Лаодикијски сабор (60. канон) и Свети Кирило Јерусалимски. Прихвата га Свети Атанасије Велики, који спомиње и Јермин Пастир (као и Свети Максим Исповедник), а такође и Картагински сабор (канон 30), који у исто време препоручује Житија Светих (канон 54) и, на крају, Дионисије Ареопагит. Под утицајем катихетских школа у Сирији и Палестини, Откривење се није употребљавало у литургијској пракси, мада га је ипак на крају александријска школа ставила у канон.

Римокатоличка црква је тек 1546. године, на противреформаторском сабору у Тренту, укључила у канон свих 27 књига Новог завета. Том приликом је Јеронимов латински превод Библије, познатији као Вулгата прихваћен као званична, пуноправна верзија католичког Светог писма.

Библија је (нарочито) почела да се шири светом у 16. веку, и данас је, у целини или делимично, преведена на преко хиљаду пет стотина језика. Библија је изазвала дивљење, мање или веће, релативно признање или прихватање припадника других верских традиција, али уопште узев, она је као и други свети списи света по свом сопственом традиционалном карактеру једино за припаднике одговарајуће вере.

Преводи Библије код Јужних СловенаУреди

 
Издање Стефана Новаковића из позног 18. века, део колекције Адлигата

Тзв. „Изборно јеванђеље“ и Апостол превели су са грчког на црквенословенски браћа Ћирило и Методије, у 9. веку, пред полазак у Моравску на проповедање хришћанства, a друге делове Новог завета и Стари завет биће да су превели они и њихови ученици. Књиге Старог завета превео је на српски језик Ђуро Даничић (1865), a Новог завета Вук Караџић (1847). Вук је свој превод ревидирао 1857, a у Даничићевој редакцији изашао је 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. И пре Вука било је превода Новог завета, као Атанасија Стојковића (1830. и 1834). У новије време треба споменути превод целог Светог писма Луја Бакотића 1933. (штампан латиницом), a Новог завета др. Димитрија Стефановића (1934), др. Емилијана Чарнића (1973), док је Синодална комисија објавила превод Новог завета, који је Свети архијерејски синод издао у сарадњи са Библијским друштвом као званични превод 1984. године. Исправљени превод штампан је 1990. године. Библијско друштво је објавило Четворојеванђеље у „динамичном“ преводу Александра Бирвиша 1986. г. a II издање 1987. године. У богослужбеној употреби Српске цркве је Јеванђелистар, у издању Браничевске епархије (1975. и 1977). Године 2006. објављено је излажење савременог превода Нови Свет на српском језику који су превели и издали Јеховини сведоци. Овај превод је од свог првог издања на енглеском језику добио многе позитивне критике.

Код Хрвата, поред првог сачуваног превода целе Библије Бартола Кашића (1622—37) који је остао у рукопису, и превода Матије Петра Катанчића (1831), целу Библију су превели И. М. Шкарић (Беч 1858−61), И. Е. Шарић (Сарајево 1941−42). Нови завет су превели Ј. Штадлер (Сарајево 1895−1904), др. Ф. Загода (1925), Љ. Рупчић (Сарајево 1961), Б. Дуда (Загреб 1962). Врхунски подвиг је издање издавачке куће „Стварност“ 1968. године који је и са језичке тачке беспрекоран, а у његовој изради суделовали су најпознатији хрватски библичари, писци и лингвисти, као што су Јуре Каштелан, Бонавентура Дуда, Јерко Фућак и Томислав Ладан. Ту су затим преводи Новог завета Б. Дуда - Ј. Фућак (Загреб 1973), Грацијан Распудић (Мостар 1987).

Први словеначки превод Новог завета дао је Примож Трубар (1557—1582). Такође је протестантски теолог Јуриј Далматин штампао целу Библију у Витенбергу 1584. Овим преводом је поправио језик првих словеначких писаца и поставио узор књижевног превода. Његов превод Библије је најзначајнији књижевни догађај пре појаве Прешернових дела. Ј. Јапељ и Б. Кумердеј издају Нови завет (1784—86). Целу Библију штампа A. Волф (Љубљана 1885−59). Нови завет превели су и Ј. Зиданшек (1918), фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1926—29). Цело Свето писмо издали су М. Славич и Фр. Јере (1960—66), a Нови завет Фр. Јере, Гр. Печјак и A. Сној (1961). Франце Розман превео је четири јеванђеља (Љубљана, 1979). Нови завет − јубиларни превод поводом 400-годишњице Далматинове Библије (1984) (увод и примедбе преузете са француског екуменског издања) издао је Надбискупски ординаријат у Љубљани у сарадњи са Библијским друштвом, као и екуменско издање целе Библије (1975). Стеван Кузмич дао је Нови завет, a Шандор Терплан Псалме 1528. г. (јубиларно издање 1928. г.) на прекомурском дијалекту.

Македонци су добили Нови завет 1967. a цело Свето писмо (са девтероканонским књигама) 1990. године, a такође у издању Библијског друштва. Стручна анализа овог превода још није урађена да би се установило у коликој мери се овај превод ослања на српски превод Светог писма.

У скорије време начињено је још превода на језике словенских народа, укључујући и српски, хрватски, словеначки и македонски. Нпр. на српском и хрватском језику већ неколико деценија је доступан превод др Лује Бакотића. Ово је превод који је много разумљивији за савременог читаоца јер се служи савременим речником. Осим тога, садржи корисне референце за проучавање и упоређивање библијског текста.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Bandstra (2009), стр. 7
    Gravett и др.(2008), стр.15
  2. ^ Riches(2000), стр. 7-8
  3. ^ а б Biema, David (22. 3. 2007). „The Case For Teaching The Bible”. Time Magazine. Приступљено 11. 8. 2018. 
  4. ^ „The Bible tops 'most influential' book survey”. BBC. 13. 11. 2014. Приступљено 11. 8. 2018. 
  5. ^ „2020 Scripture Access Statistics”. Wycliffe Global Alliance. 13. 10. 2020. Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2020. 
  6. ^ „Best selling book of non-fiction”. Guinness World Records. Приступљено 9. 12. 2015. 
  7. ^ Ryken, Leland. „How We Got the Best-Selling Book of All Time”. The Wall Street Journal. Приступљено 9. 12. 2015. 
  8. ^ Stagg, Frank (1962). New Testament Theology. Нешвил: Broadman. ISBN 0-8054-1613-7. 
  9. ^ Bruce (1988), стр. 214
  10. ^ Свето Писмо, Д-Ч (1865, 1857) 2. Тим. 3:16; Мат. 21:42;
  11. ^ „Bible Hub”. Bible Hub. Архивирано из оригинала на датум 16. 08. 2014. »– The NT generally uses 1124 (graphḗ) for the Hebrew Scriptures (the OT) – but see also 2 Tim 3:16 and 2 Pet 3:16. 1124 (graphḗ) was used for the Hebrew Scriptures as early as Aristeas (about 130 bc; so MM)« 
  12. ^ „The Catholic Encyclopedia”. New Advent. 1907. Архивирано из оригинала на датум 13. 06. 2010. 
  13. ^ Lim(2017), стр. 40,44,58-59; Hayes(2012), пог. 1; Brown(2010), увод; Carr(2010), стр. 17; Bandstra(2009), стр. 7-9; Gravett и др.(2008), стр. XV и 41; Harris & Platzner (2008), стр. 21-22; Riches (2000), стр. 9, 18
  14. ^ Riches (2000), стр. 9
  15. ^ а б Lim(2017), стр. 47; Ulrich(2013), стр. 103-104; VanderKam & Flint(2013), пог. 5; Brown(2010), пог. 3(А); Harris & Platzner (2008), стр. 22
  16. ^ Wise, Michael; Abegg Jr., Martin; Cook, Edward (2005). The Dead Sea Scrolls. Њу Јорк: Harper San Francisco. ISBN 978-0-06-076662-7. 
  17. ^ „Israel Museum Jerusalem.”. 01. 10. 2014. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2014. 
  18. ^ Lim(2017), стр. 46-49; Ulrich(2013), стр. 95-104; VanderKam & Flint(2013), пог. 5; Carr(2010), стр. 8; Bandstra(2009), стр. 482; Gravett и др.(2008), стр. 47-49; Harris & Platzner (2008), стр. 23-28
  19. ^ Parker (2013), стр.412-420;430-432; Brown(2010), пог. 3(А);

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди