Хагиографија

Archive-ugent-be-303BD330-FC1B-11E5-AA8E-C071D43445F2 DS-497 (2).jpg

Хагиографија или житије (стсл. житьѥ — живот) је књижевна врста која описује живот владара и црквених поглавара — светаца.[1] Реч хагиографија долази из грчких речи Агиос (грч. ἅγιος — „Свети“ или „Светица") и граф (грч. γραφή — „писање"). Хришћанске хагиографије се усредсређују на живот, а нарочито чуда мушкараца и жена које су хришћанске цркве канонизовале. Оне описују најпре њихов световни живот, потом како су се замонашили, те њихов монашки живот, чуда која су чинили, смрт и посвећење. Ова књижевна врста је такође понекад коришћена и као црквена и политичка пропаганда.[2] Најпознатије српске хагиографије су Житије Светог Симеона које је написао Свети Сава, затим Житије Светога Саве Доментијана и истоимено дело Теодосија.[3]

Суштина житија је сакрални садржај, поучни циљ, приказивање оствареног идеала, зато нема биографског детаљисања, него се фокусира на духовне димензије.[4]

И друге религије, попут будизма и ислама такође имају хагиографске текстове о свецима.

РеференцеУреди

  1. ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Log Art / Edicija. стр. 254. ISBN 978-86-7360-064-2. 
  2. ^ Propaganda in Hagiography, Приступљено 29. 4. 2013.
  3. ^ „Hagiografije i apokrifi”. Srpski jezik. Архивирано из оригинала 21. 01. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2019. 
  4. ^ Житије

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди