Канонизација

Канонизација (грч. κανονίζω) представља поступак којим се одређене особе проглашавају светитељима, односно постају предмет поштовања цркве и свих њених верника. Канонизацијом се бави посебан црквени суд.

Православни хришћани верују да су светитељи правоверни хришћани који су Богу угодили за живота на земљи живећи по Божјој вољи и заповестима; по престављењу (не глагол представити овде, у питању је други, архаични глагол) они чине посебну врсту светих људи који се Богу моле за своју сабраћу по вери, као њихови заступници пред Господом, а живи на земљи, њима одају молитвено поштовање. Акт канонизације јесте нешто што долази постхумно — по престављењу (не „представљењу” овде).

Не постоји правило када се канонизација може обавити. Ретко кад се дешава да се неко прогласи светим убрзо после смрти. То се обично деси тек после неколико деценија или чак векова.

У СПЦ не постоји услов година док у неким помесним црквама мора да прође бар 20, 30 година од смрти да би се неко прогласио свецем. У српском Светачнику има око 140 имена.

Постоје појединачне и групне канонизације као нпр: свети мученици пребиловачки, јасеновачки, новосадски, крагујевачки, момишићки, прњаворски, сурдулички[1][2], пивски,[3] велички и горњеполимски[4][5], дабробосански и милешевски итд.

У Православним аутокефалним помесним црквама нису утврђене никакве норме канонизације, тј. нема установљених ауторитетних критеријума за просуђивање ο светости живота канонизованих лица. Сам чин канонизације је могуће схватити двојако:

  • Као признање од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, праведног, тј. угодног Богу који је достигао вечно блаженство.
  • Као дозвола Цркве за поштовање упокојеног члана због заслуга за веру.

Канонизација се поима декларативно — као велика објава званичног прихватања већ постојећег факта, и конститутивно - као стварање новога факта који раније није постојао. Нема специјалних правила и журбе за канонизацију. Услови канонизације су:

  • Припадност Цркви.
  • Духовност.
  • Појава божански натприродног током живота.
  • Начин и разлог мучеништва.
  • Појава божански натприродног по упокојењу.
  • Јављање чудом (према верском схватању појава коју је Бог изазвао на натприродни начин као израз своје свемогућности без обзира на природне законе).
  • Осведочена чуда и најмање 3 осведочена исцељења болесних верника после молитвe над нетрулежним моштима или деловима тела и „додирним реликвијама“, односно предметима са којима је светитељ дошао у додир или наводно дошао у додир, као нпр. делови одеће и вериге (код мученика).
  • Култ у народу.
  • Допринос вери.
  • Одређена документа о светости.

Услов који неко треба да испуњава јесте да је живео на гласу светости, да је иза њега остало сећање, да је водио непорочан, савршен моралан и побожан живот, да је својим деловањем био “сведок вере”, да нема негативних конотација у вези с том особом.

Знаци светости и појава божански натприродног током живота и након смрти садрже се у одређеним врлинама, a то су такве врлине које превазилазе природне силе човека. Није довољно да се ове врлине појаве у појединим случајевима, него у довољном броју, који опет није дефинисан.

Верни народ има веома изоштрен њух да осети будућег светитеља. Најбољи верници су увек једноставни, наизглед обични и чак неприметни.

Дешавало се да се неко прогласи светим и да се то поништи, јер подаци о њему нису били истинити, а то је само признање да људи могу погрешити.

У српској историји има личности које су уживале велико народно поштовање, чак су се сматрале светим, али никад нису канонизоване. Милош Обилић је имао не само свој култ, већ и фреску у Хиландару, а није никад канонизован, мада се ни не зна да ли је био историјска личност.

Ни Марко Краљевић није канонизован, ни деспот Угљеша. Краљ Урош први, Стефан Вукановић, син кнеза Вукана, Константин, син краља Милутина, цар Душан, старац Макарије и старац Исаија који је живео у време Маричке битке, сви они спадају у прекинуте култове.

Да би неко у СПЦ био проглашен свецем, прво се гледа да ли о тој особи постоји култ у народу. Уколико постоји, епископ о томе обавештава Свети архијерејски Сабор СПЦ са молбом да се размотри предлог да та особа буде проглашена свецем. О канонизацији одлучује искључиво Сабор СПЦ који овој одлуци приступа са великим опрезом и највећом строгошћу. Од предлога до одлуке може проћи и неколико година, а у неким случајевима и много више. Када се одлука донесе припрема се икона светитеља и свечана песма, тропар. Светац се проглашава на свечаној литургији коју служе чланови сабора. Тада се пева тропар и благослови икона. Након канонизације црква обавештава остале православне цркве и и моли их да тог свеца унесу у свој литургијски календар.

Увек је било притисака на Цркву од појединих верника, група, епархија или чак власти да некога приброји светитељима и када нема довољно доказаних елемената за канонизацију. "Некима је неко свет иако га Црква није таквим прогласила и уврстила у календар.", истиче верски аналитичар Живица Туцић и наводи да Цркви није лако да се томе супростави.

Српска православна црква само потврђује и литургијски уобличава култ одређеног светог који је заживео у живој Цркви – у народу. За разлику од Западне цркве, која своје свеце практично административним путем развија и најављује, СПЦ заправо само аминује култ који већ постоји.

У Католичкој цркви, беатификација претходи канонизацији.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди