Реч септуагинта (лат. septuaginta — „седамдесет”),[1] односи се на број јеврејских учењака (њих је према легенди било, у ствари, 72 — тј. по шест из сваког од Дванаест израелских племена) који су, по налогу птолемејског хеленског владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана.[2] Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични. Ова легенда имала је вероватно за циљ да истакне ауторитативни карактер самог превода, сталност и непроменљивосг постојеће верзије библијског текста. Септуагинта је уједно и назив за сам превод Старог завета седамдесеторице на грчки језик. Црквени оци овај превод сматрају веродостојним и службеним текстом тако да се он све до 7. века користио како на Истоку тако и на Западу.

Фрагмент Септуагинте

Хришћански канон Старог завета садржи све књиге Септуагинте, али их дели на протоканонске и девтероканонске. Канон јеврејске Библије који је рађен после хришћанског канона, не садржи девтероканонске књиге. Псалми су другачије подељени. Књига о Јову је знатно краћа него на хебрејском језику. Неуједначеност стила Септуагинте потиче не само од различитих преводилаца, него и од чињенице да је јеврејски текст са кога су преводили био другачији (старији) од стандардизованог текста.

Свици са Мртвог мора и други разни рукописи и цитати из Септуагинте у древним списима, показују постојање неколико ревизија превода Септуагинте. Поред тога, јеврејски рукописи из Кумрана разликују се од стандардног јеврејског текста, али се поклапају са текстом Септуагинте. Септуагинта понекад има различити поредак унутар самих књига, и краћу или дужу верзију књиге.

Књига пророка Јеремије је за једну трећину краћа на грчком, и потиче од јеврејске верзије старије од текста у данашњој јеврејској Библији. Нумерација и распоред Псалама и поредак у Причама Соломоновим разликују се од јеврејске Библије, а Књига Исуса Навина има неке додатке, испуштања и измене. Најзад, сачињено је неколико каснијих грчких превода (Аквила, Теодотион, Симах), и неки њихови преводи уврштени су у Септуагинту.[3] Септуагинта је постала Библија не само Јевреја грчког говорног подручја, него и првих Хришћана. Међутим, услед неслагања Цркве и синагоге и појаве стандардизованог јеврејског текста Библије. Садрже је велики кодекси из 4. и 5. века — Синаитикус, Ватиканус, Александринус и др.[4]

Првих пет књига хебрејске Библије, познатих као Тора или Петокњижје, преведене су средином 3. века п. н. е. Преостале књиге грчког Старог завета вероватно су преводи из 2. века п. н. е.[5][6][7] Потпуни наслов (стгрч. Ἡ μετάφρασις τῶν Ἑβδομήκοντα) потиче из приче забележене у Писму Аристеја да је хебрејска Торе преведена на грчки на захтев Птоломеја II Филаделфа (285—247. п. н. е.) од стране 70 јеврејских научника или, према каснијој традицији, 72: шест учењака из сваког од дванаест племена Израела, који су независно направили идентичне преводе. Чудесни карактер легенде о Аристеји могао би указивати на поштовање и презир у коме се превод водио у то време; Грчки преводи хебрејских списа били су у оптицају међу александријским Јеврејима.[8] Египатски папируси из тог периода навели су већину научника да сматрају вероватним Аристејево датирање превода Петокњижја у 3. век пре нове ере. Какав год удео да је имао птоломејски двор у преводу, задовољена је потреб коју је осетила јеврејска заједница, у којој је познавање хебрејског опадало.[9] Међутим, аутентичност Аристејиног писма је доведена у питање; „[то] је био енглески монах Хумфри Ходи (1684) који је био у стању да убедљиво покаже да писмо није написао савременик Филаделфа.”[10]

Грчки списи су били у широкој употреби током периода Другог храма, јер је у то време мало људи могло читати хебрејски. Текст грчког Старог завета се цитира чешће од изворног хебрејског библијског текста у грчком Новом завету[11][12] (посебно Павлових посланица)[13] од стране апостолских отаца, а касније и од поглавара грчке цркве. Савремена критичка издања грчког Старог завета заснована су на александријским, синајски и ватиканским кодексима. Ови грчки старозаветни рукописи из четвртог и петог века имају различите дужине. Александријски кодекс, на пример, садржи све четири књиге Макавејаца; синајски рукопис садржи прву и четврту књигу Макавејаца, а ватикански кодекс не садржи ниједну од те четири књиге.

Списак књига септуагинте уреди

Грчки називи[14] Српски називи[15]
Законоположительные книги
Γένεσις Постање
Ἔξοδος Излазак
Λευϊτικόν Левитска
Ἀριθμοί Бројеви
Δευτερονόμιον Поновљени закони
Исторические книги
Ἰησοῦς Исуса Навина
Κριταί Судије
Ῥούθ Рута
Βασιλειῶν Αʹ 1 Цареви
Βασιλειῶν Βʹ 2 Цареви
Βασιλειῶν Γʹ 3 Цареви
Βασιλειῶν Δʹ 4 Цареви
Παραλειπομένων Αʹ 1 Дневника
Παραλειπομένων Βʹ 2 Дневника
Ἔσδρας Αʹ 2 Јездра
Ἔσδρας Βʹ 1 Јездра и Неемија
Ἐσθήρ Јестра
Ἰουδίθ Јудита
Τωβίτ[а] Товита
Μακκαβαίων Αʹ 1 Маккавеји
Μακκαβαίων Βʹ 2 Маккавеји
Μακκαβαίων Γʹ 3 Маккавеји
Μακκαβαίων Δ' 4 Маккавеји[б]
Учительные (поэтические) книги
Ψαλμοί Псалтир
Ψαλμός ΡΝΑʹ Псалам 151
Ὠδαί Пророчке песме и молитве Манасијине
Ἰώβ Јов
Παροιμίαι Приче Соломонове
Ἐκκλησιαστής Проповедник
Ἆσμα (ᾎσμα ᾀσμάτων) Песма над песмама
Σοφία Σαλoμῶντος Премудрости Соломонове
Σοφία Ἰησοῦ Σειράχ Премудрости Исуса сина Сирахова
Ψαλμοί Σαλoμῶντος Псалми Соломона[в]
Пророческие книги
Δώδεκα Мали пророци
Ὡσηέ Осија
Ἀμώς Амос
Μιχαίας Михеј
Ἰωήλ Јоила
Ὀβδίου Авдија
Ἰωνᾶς Јона
Ναούμ Наум
Ἀμβακούμ Авакум
Σοφονίας Софонија
Ἀγγαῖος Аггеј
Ζαχαρίας Захарија
Μαλαχίας Малахија
Ἠσαΐας Исаија
Ἱερεμίας Јеремија
Βαρούχ Варух
Θρῆνοι Ἰερεμίου Плач Јеремијин
Ἐπιστολὴ Ἰερεμίου Посланица Јеремијина
Ἰεζεκιήλ Језекиљ
Δανιήλ Данило

Рукописи уреди

Напомене уреди

  1. ^ Также называется стгрч. Τωβείτ или стгрч. Τωβίθ в некоторых источниках.
  2. ^ В греческой Библии вынесена в приложение. Не входит в славяно-русскую Библию и католические издания Библии
  3. ^ В христианстве не входят в состав Библии, но присутствовали в некоторых списках Септуагинты. См.: „Electronic Edition of NETS” (на језику: енглески). New English Translation of the Septuagint. Приступљено 2015-07-03. 

Референце уреди

  1. ^ „Septuagint”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 8. 8. 2020. 
  2. ^ „Septuagint”. Dictionary. Merriam-Webster. Приступљено 7. 4. 2018. 
  3. ^ „Библия. Рукописи и издания еврейского и греческого текста Православная энциклопедия”. Pravenc.ru. Приступљено 27. 8. 2015. 
  4. ^ „Herzlich willkommen auf den Seiten des Göttinger Septuaginta-Unternehmens! Akademie der Wissenschaften zu Göttingen”. Adw-goe.de. Архивирано из оригинала 06. 07. 2015. г. Приступљено 27. 8. 2015. 
  5. ^ Beckwith, Roger T. (2008). The Old Testament Canon of the New Testament Church. Eugene, Oregon: Wipf and Stock Publishers. стр. 382, 383. 
  6. ^ Mulder, M. J. (1988). Mikra : text, translation, reading, and interpretation of the Hebrew Bible in ancient Judaism and early Christianity. Phil.: Van Gorcum. стр. 81. ISBN 978-0-8006-0604-6. 
  7. ^ „Septuagint”. Encyclopedia Britannica. 15. 6. 2017. Приступљено 26. 3. 2019. 
  8. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Septuagint Version”. www.newadvent.org. Приступљено 2019-07-24. 
  9. ^ Sigfried, Carl; Gottheil, Richard (1906). „Hellenism”. Jewish Encyclopedia. The Kopelman Foundation. Приступљено 26. 3. 2019. 
  10. ^ Alan T., Levenson (2012). The Wiley-Blackwell History of Jews and Judaism. UK: Wiley-Blackwell. стр. 121–141. ISBN 978-1-4051-9637-6. 
  11. ^ Nicole, Roger, New Testament Use of the Old Testament Revelation and the Bible, ed. Carl. F.H. Henry (Grand Rapids: Baker, 1958), pp. 137—51.
  12. ^ Toy, Crawford; Gottheil, Richard (1906). „Bible Translations – The Septuagint”. Jewish Encyclopedia. The Kopleman Foundation. Приступљено 10. 2. 2012. 
  13. ^ „Saul of Tarsus”. Jewish Encyclopedia. The Kopleman Foundation. 1906. Приступљено 10. 2. 2012. 
  14. ^ „academic-bible.com // Septauginth (LXX)”. Архивирано из оригинала 2015-12-24. г. Приступљено 2017-05-19.  Непознати параметар |deadlink= игнорисан [|dead-url= се препоручује] (помоћ)
  15. ^ [Д. Г. Добыкин. Лекции по введению в Священное Писание Ветхого Завета. — Санкт-Петербург.: Санкт-Петербургская православная духовная академия, 2012. — C. 27—30]

Литература уреди

Спољашње везе уреди