Аврам (хебрејски: אַבְרָם, модерни: ʾAvram – Аврам, тиберијски: ʾAḇrām – Абрам), или Абрахам (хебрејски: אַבְרָהָם, модерни: ʾAvraham – Аврахам, тиберијски: ʾAḇrāhām – Абрахам; арапски: إبراهيم, Ibrahim – Ибрахим), библијска је личност Старог завета.[1] Према Библији, он је праотац народа, што његово име на хебрејском језику и значи (приликом покушаја жртвовања сина Исака, Аврам је преименован у Абрахам). Претпоставља се да је живео између 2000. и 1500. п. н. е. У Месопотамији у граду Уру. Данас кад неко каже абрахамске вере или Абрахамови синови мисли се на хришћане, јевреје и муслимане, као потомке Аврама.[2][3] У исламу он се сматра кариком у ланцу пророка који почиње са Адамом и кулминира Мухамедом.[4]

Живопис Аврама у манастиру Грачаница
Рембрантова слика која приказује Аврама када је хтео да жртвује свог сина
Кетурах са десне стране са шесторицом синова

Наратив у Постању се бави темама потомстава и земље. Аврама позива Бог да напусти дом свог оца Tаре и да се насели на земљу која је првобитно дата Ханану, али коју Бог сад обећава Авраму и његовом потомству. Предочени су различити кандидати који би наследили земљу након Аврама, и иако су обећања дата Измаелу због оснивања велике нације, Исак, његов син са полусестром Саром, наслеђује оно што је обећано Авраму. Аврам купује гробницу (пећину патријараха) код Хеброна за Сарин гроб и тиме успоставља своје право на земљу. У другој генерацији његов наследник Исак је ожењен женом која му је рођака, чиме искључује Хананите из било каквог наслеђа. Аврам се касније жени Кетуру и има још шест синова, али након његове смрти, кад је сахрањен поред Саре, Исак наслеђује „сву Аврамову имовину”, док остали синови добијају само „поклоне” (Постање 25:5–8).[5]

Прича о Авраму се не може дефинитивно повезати са било којим специфичним временом, мада постоји широко заступљена сагласност да је доба патријарха, заједно са егзодусом и периодом судија, касна књижевна конструкција која није везана за било који период стварне историје.[6] Уобичајена хипотеза међу научницима је да је то састављено у раном персијском периоду (касни 6. век п. н. е.) као резултат напетости између јеврејских земљопоседника који су остали у Јудеји током Вавилонског ропства и заснивали своје право на земљу путем свог „оца Аврама”, и повратника из изгнанства који су заснивали своје против-тврдње на Мојсију и традицији егзодуса.[7]

Аврамово родословље уреди

Према Књизи постања Аврамово родословље изгледа овако:

 
Родослов Аврамов

Његови синови су:

Историја уреди

Његов отац Тара је служио тадашњем краљу Вавилона Нимроду. У то време су људи веровали у више Богова и разне идоле. Нимрод је био окрутан владар који се стално плашио да му неко не помрачи славу. Једног дана су му његови астролози прорекли да ће се ускоро родити дете које ће потамнити његову славу. То је разљутило Нимрода и он нареди да се сва мушка новорођенчад убију па је наредио да се одвоје мужеви од жена како се не би састајали. Међутим официр Терех је ипак некако надмудрио војника и састао се са својом женом која се након девет месеци породила и родила мушко дете коме је Азер дао име Аврам. Уплашен да Нимрод не сазна за дете и да га не погуби, одвео је своју жену са дететом у једну мрачну пећину код Вавилона у коју није ни зрак светлости улазио. Дете је нарасло за неколико дана и претворило се у наочитог момка. Излазио би ноћу пред пећину и посматрао звезде тражећи међу њима свог Бога али је утврдио након дугих посматрања "небеских прилика" да Бог није ниједна Звезда, ни месец, ни сунце.

Једног дана Аврама мајка одведе у град а отац га доведе ког краља Нимрода, сада већ наочитог момка и представи га као свог сина који је некада одлутао од куће и сад се вратио. Нимрода су људи сматрали божанством и веровали су у њега као у Бога па је краљ и од младића тражио да се и он односи према њему као према божанству али Аврам му је рекао :"Мој Бог није тако ружан" и тако је избио први сукоб међу њима. Аврам је и поред краљевског противљења јавно почео да позива људе да верују у у једног, само једног Бога и зато је краљ наредио да га јавно спале. Пред окупљеним светом ватра је планула али Аврам није горео. "Божја рука" није дала да му ватра остави било какав траг.

Чудо је одјекнуло, Авраму чак ни краљ није могао ништа да учини. Прича о човеку коме ни ватра ни краљ не могу ништа ширила се брзо.[8]

Женидба уреди

Аврам се оженио најлепшом девојком Саром са којом је путовао у Сирију, Палестину чак и у Египат уверавајући људе да је Бог један за све људе на земљи. Када су стигли у Египат вест о Сариној лепоти стигле су и пре њеног доласка па су стигле и до фараона који је зажелео да је обљуби али кад год би фараонова рука пошла према Сари укочила би се. Тако је и он схватио да у томе има и Божјке руке и заиста је замолио Сару за опроштење и у знак поштовања поклонио јој једну своју лепу робињу Агар (Хаџера) као слушкињу. Сара није могла имати деце зато се и сложила да Аврам узме њену робињу као другу жену. [8]

 
Сара

Љубомора уреди

Након неког времена Хаџера је затруднела па је облачила широку одећу којом би скривала трудноћу од Саре јер је била љубоморна. Потом Авраму од Бога дође наређење да одведе Хаџеру и новорођеног Измаила у Меку, путовао је са њима док не стигоше у долини Меке, долина без игде ичега, без људи, зграда, воде, биља, апсолутно ништа. Аврам ту остави Хаџеру и Исмаила и оде. Хаџера се зачуди, очекивала је да ће је оставити у насељено место где има хране и воде а не усред пустиње. Аврам се није обазирао ишао је а Хаџера је ишла за њим говорећи му како их оставља без хране, воде и људи па га је упитала: "Јел ти Бог тако наредио?" "Јесте" рече он. Тада Хаџера рече да неће бити изгубљени.

Извор Зем-Зем уреди

Након што су Хаџера Измаил потрошили све залихе воде које су имали огласио се плач детета, у нади да ће у близини пронаћи воду Хаџера се ужурбаним корацима кретала између два мала брда која су касније били прозвани именима Сафа и Мерва. Дошавши седми пут на брдо Мерва чула је непознат глас који је дозива њеним именом. Хаџера је тада изговорила: "Помози ако си са добром намером" а онда се испред ње указао анђео Гаврило који је ногом ударио у тло из којег је тог момента снажно потекла вода. Хаџера је пожурила да загради воду да не отече како би је сачувала и док је то радила изговарала је "Зем-Зем" што у преводу значи "Стани-стани".[9]

 
Зем-Зем вода у флаши

Жртва уреди

Аврама је после дуго времена чекало велико изненађење. После доста година код њега су дошла „тројица“ и обавестила да ће Сара родити дете али он није веровао јер је већ био стар, на шта су они рекли да ће она родити и да ће то бити мушко и да ће га назвати Исак, што се и десило. Аврам је тако срећно живео све до тренутка када му је Бог у сну заповедио да жртвује свог сина. Аврам је без размишљања кренуо да га послуша, али када је Бог видео да је Аврам спреман да убије свог прворођеног сина зарад заповести коју је Он наредио зауставио је егзекуцију и уместо Исака поставио је Овна као жртву.

Од тог дана, па све до сад муслимани (они који су предани Божијој вољи) извршавају заповест жртвовања Курбана. [10][11]

 
Жртвовање Исака

Каба уреди

Према исламским веродостојним књигама верује се да је Аврам са својим сином Измаелом први започео изградњу светог места Кабе. Док је градио зидове анђео му је донео црни камен који је смештен у источном углу структуре.[12]

 
Црни Камен

Каснијим годинама уреди

Сара је преминула и Аврам ју је сахранио у пећини Макпепи близу Хеброна ( Палестина). Након Сарине смрти Аврам се оженио другом женом Кетурах са којом је добио шесторицу синова: Зимран, Јокшан, Медан, Мидиан, Исхбак и Шуах.[13]

Према библији променио је име у Абрахам што у преводи значи "Отац више нација".

Народи који се спомињу:

Израелци, Исмаелитси, Едомити, Амалечани, Кенезајци, Мидјанци, Асирци.

Аврам је доживео и да види рођење своја два унука Јакуба и Есуа.

 
Аврамов гроб

Смрт уреди

Умро је у 175. години и сахрањен је у пећини Макпепи. Сахранили су га Исак и Измаел.[14]

Занимљивост уреди

У фебруару 2015. године јавности је презентован играни филм "Аврамов пас", у коме се говори о страдању Јевреја у Новом Саду за време Новосадске рације.[тражи се извор]

Види још уреди

Референце уреди

Литература уреди

Andrews, Stephen J. (1990). „Abraham”. Ур.: Mills, Watson E.; Bullard, Roger A. Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. стр. 5. ISBN 978-0-86554-373-7. 
Barr, James (2013). Bible and Interpretation: The Collected Essays of James Barr. Oxford University Press. ISBN 9780199692897. 
Barr, James (1993). „Chronology”. Ур.: Metzger, Bruce; Coogan, Michael D. The Oxford Companion to the Bible. Oxford University Press. ISBN 9780199743919. 
Carr, David M.; Conway, Colleen M. (2010). „Introduction to the Pentateuch”. An Introduction to the Bible: Sacred Texts and Imperial Contexts. John Wiley & Sons. ISBN 9781405167383. 
Coogan, Michael (2008). The Old Testament: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530505-0. 
Davies, Philip R. (2008). Memories of Ancient Israel: An Introduction to Biblical History – Ancient and Modern. Westminster John Knox Press. ISBN 9780664232887. 
Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know, and when Did They Know It?: What Archaeology Can Tell Us about the Reality of Ancient Israel. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-2126-3. 
Enns, Peter (2012). The Evolution of Adam. Baker Books. ISBN 978-1-58743-315-3. 
Exum, Jo Cheryl (2007). Retellings: The Bible in Literature, Music, Art and Film. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-16572-4. 
Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (2002). The Bible Unearthed: Archaeology's New Vision of Ancient Israel and the Origin of Sacred Texts. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-2338-6. 
Hatcher, W.S.; Martin, J.D. (1998). The Bahá'í Faith: The Emerging Global Religion. Bahá'í Publishing Trust. 
Hendel, Ronald (2005). Remembering Abraham: Culture, Memory, and History in the Hebrew Bible. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-803959-4. 
Hill, Andrew E.; Walton, John H. (2010). A Survey of the Old Testament. Zondervan. стр. 2024—30. ISBN 978-0-310-59066-8. 
Holweck, Frederick George (1924). A Biographical Dictionary of the Saints. B. Herder Book Co. 
Hubbard, David Allan; Sanford La Sor, Frederic William; Bush (1996). Old Testament Survey: The Message, Form, and Background of the Old Testament. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-3788-2. 
Hughes, Jeremy (1990). Secrets of the Times. Continuum. 
Kierkegaard, Søren (1980). The Concept of Anxiety: A Simple Psychologically Orienting Deliberation on the Dogmatic Issue of Hereditary Sin. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02011-2. 
Levenson, Jon Douglas (2012). Inheriting Abraham: The Legacy of the Patriarch in Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. 
Ma'ani, Baharieh Rouhani (2008). Leaves of the Twin Divine Trees. Oxford, United Kingdom: George Ronald. ISBN 978-0-85398-533-4. 
May, Dann J (децембар 1993). „The Bahá'í Principle of Religious Unity and the Challenge of Radical Pluralism”. University of North Texas, Denton, Texas: 102. 
McCarter, P. Kyle (2000). „Abraham”. Ур.: Freedman, Noel David; Myers, Allen C. Eerdmans Dictionary of the Bible. Amsterdam University Press. стр. 8—10. ISBN 978-90-5356-503-2. 
McNutt, Paula M. (1999). Reconstructing the Society of Ancient Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22265-9. 
Mills, Watson E. (1998). Mercer Commentary on the Bible, Volume 1; Volume 8. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-506-9. 
Moore, Megan Bishop; Kelle, Brad E. (2011). Biblical History and Israel's Past. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6260-0. 
Peters, Francis Edward (2003). Islam, a Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. стр. 9. ISBN 978-1-4008-2548-6. 
Peters, Francis Edward (2010). The Children of Abraham: Judaism, Christianity, Islam. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2129-7. 
Pitard, Wayne T. (2001). „Before Israel”. Ур.: Coogan, Michael D. The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. стр. 27. ISBN 978-0-19-513937-2. 
Shea, William H. (2000). „Chronology of the Old Testament”. Ур.: Freedman, David Noel; Myers, Allen C. Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 9789053565032. 
Ska, Jean Louis (2006). Introduction to Reading the Pentateuch. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-122-1. 
Ska, Jean Louis (2009). The Exegesis of the Pentateuch: Exegetical Studies and Basic Questions. Mohr Siebeck. стр. 30—31, 260. ISBN 978-3-16-149905-0.  link pp. 30–31
Taherzadeh, Adib (1984). „The Death of the Purest Branch”. The Revelation of Bahá'u'lláh, Volume 3: 'Akka, The Early Years 1868–77. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 978-0-85398-144-2. 
Thompson, Thomas L. (2002). The Historicity of the Patriarchal Narratives: The Quest for the Historical Abraham. Valley Forge, Pa: Trinity Press International. стр. 23—24, 36. ISBN 978-1-56338-389-2. 
Wilson, Marvin R. (1989). Our Father Abraham: Jewish Roots of the Christian Faith. Massachusetts: Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-0423-5. 

Спољашње везе уреди