Пећина патријараха
Пећина патријараха или Пећина у Макпели (хебр. מערת המכפלה), за муслимане позната као Светилиште Аврама или Ибрахимова џамија (арап. لحرم الإبراهيمي), представља комплекс подземних пећина које се налазе у старом делу града Хеброн, Западна обала, Палестина.
Према веровањима Јевреја, муслимана и хришћана овде се налази гроб пророка Аврама. Комплекс је друго најсветије место Јевреја (после храма у Јерусалиму) а истовремено је и свето место за муслимане и хришћане. Према веровању, овде су сахрањени библијски парови Аврам и Сара, Исак и Ребека те Јаков и Леа. Према јеврејским изворима овде је сахрањен и Исав, син Исака, а према неким муслиманским изворима такође Јосиф, син Јакова.
Пећина у хебрејској Библији
уредиПећина у Макпели се први пут помиње у Књизи постања:
„ | И њива Ефронова у Макпели према Мамрији, њива с пећином која је на њој, и сва дрвета на њиви и по међи њеној унаоколо, поста Аврамова пред синовима Хетовим, пред свима који улазе на врата града оног. Потом погребе Аврам Сару жену своју у пећини на њиви Макпели према Мамрији, а то је Хеврон, у земљи хананској. И потврдише синови Хетови њиву и пећину на њој Авраму да има гроб. | ” |
— Књига постања 23, 17-20 |
Књига постања каже да су касније Аврамови синови на том месту сахранили Аврама када је умро у својој 176. години. Поглавље 49 каже да су овде сахрањени и Исак, Ребека и Леа.
Историја
уредиУ периоду хеленистичког јудаизма Ирод Велики саградио је велико, правоугаоно кућиште без крова над пећином. Ово је једина грађевина Ирода Великог која је очувана. Не зна се да ли је грађевина имала улаз и где се у том случају улаз налазио[1]. Када је Хеброн био под власти Византије поред ове грађевине изграђена је базилика коју су муслимани касније уништили. Они су такође на Иродову грађевину ставили кров и од ње направили џамију.
За време крсташких ратова грађевина је кратко опет служила као црква, али од 1188. године, када је Саладин освојио Хеброн, пећину углавном држе муслимани. Саладин је међутим дозволио да и хришћани користе ово место за обожавање. Саградио је минарете, од којих два још увек стоје, и минбер[1]. Цело место је током османског периода обновљено[2].
Новија историја
уредиДо 1967. године Јеврејима је био забрањен улазак у комплекс. Али победом Израела у шестодневном рату, област је враћена под јеврејску контролу. У наредним годинама пордучје захватају немири и убијања. Године 1968. од ручне бомбе повређено је 47 Израелаца, од којих 8 озбиљно[3]. У мају 1980. јеврејски верници били су нападнути након напуштања молитве, након чега је шест особа убијено а 17 рањено[4].
Тензије су се појачале када је израелска влада потписала споразум у Ослу 1993. године према којем је ограничена аутономија ПЛО на Западној обали и Појасу Газе[5].
Године 1994. Јеврејин Барух Голдстајн ушао је у подручје џамије и убио 29 верника. Након тога је био убијен од стране муслиманских ходочасника. Због велике осетљивости овог места, 1996. потиписан је договор према којем се приступ комплексу ограничава и Јеврејима и муслиманима, тако што вакуф контролише 81% комплекса. Као резултат, Јевреји немају приступ гробу Исака и Ребеке, који се налази у југоисточном делу комплекса. Турстима је дозвољен улаз.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Nancy Miller (1985). „Patriarchal Burial Site Explored for First Time in 700 Years”. Архивирано из оригинала 05. 02. 2015. г. Приступљено 16. 12. 2014.
- ^ The Travels of Ali Bey, vol.ii, pp. 232-3.
- ^ Hoberman 2008, стр. 215
- ^ Birnbaum, Ervin (1990). In the shadow of the struggle. стр. 286. ISBN 9789652290373.
- ^ William Quandt, Peace Process3rd edition, (Brookings Institution and University of California Press, 2005): 321-329.
Литература
уреди- Birnbaum, Ervin (1990). In the shadow of the struggle. стр. 286. ISBN 9789652290373.
- Hoberman, Haggai (2008). Keneged Kol HaSikuim [Against All Odds]. Sifriat Netzaim.