Манастир Грачаница

сакрални објекат и непокретно културно добро у Косовском управном округу, Србија

Манастир Грачаница је српски православни манастир који се налази у Грачаници, удаљеној 10 km од Приштине. Припада Рашко-призренској епархији, у саставу Српске православне цркве. На месту старијег манастира, првобитног седишта Липљанске епископије, српски краљ Стефан Урош II Милутин (1282—1321) је око 1315. године саградио нови (данашњи) храм, посвећен Успењу Пресвете Богородице.[1]

Манастир Грачаница
Светска баштина Унеска
Званично имеСредњовековни споменици на Косову
Место Србија
Координате42° 35′ 54″ С; 21° 11′ 36″ И / 42.5983° С; 21.1933° И / 42.5983; 21.1933
Критеријумкултурна: ii, iii, iv
Референца724.
Упис2004. (28. седница)
Додатни упис2006.
Угроженост2006–
Веб-сајтwww.manastirgracanica.rs

Манастир је 1990. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а 13. јула 2006. стављен је на Унескову листу Светске баштине под називом Средњовековни споменици на Косову,[2] који су део списка угрожених места Светске баштине.[3]

Прошлост манастира уреди

 
Стефан Милутин. Детаљ ктиторског портрета у Грачаници, око 1320.

Манастир Св. Богородице у јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову и Метохији, задужбина је српског краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнут је 1315—1321. године и обдарен богатим поклонима, како у имању тако и у повластицама. Нова црква је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица Липљанске епархије. Управо по манастиру Грачаници, ова епархија је понекад називана и Грачаничком.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су развили веома значајну духовну и уметничку делатност.

 
Грачанички октоих (петогласник), једино познато издање Грачаничке штампарије (1539)

Средином 15. века, област око манастира Грачанице потпала је под османску власт, након чега је укључена у састав Вучитрнског санџака.[4][5] Све до краја 17. века, манастир је и даље био средиште српске православне Липљанске епархије, која се по свом седишту и даље називала и Грачаничком. У манастиру је 1539. године основана српска ћириличка Грачаничка штампарија, у којој је приређен чувени Грачанички октоих.[6][7][8]

Крајем 17. и почетком 18. века, манастир је био похаран, а потом је услед великих турских зулума дошло до привременог гашења монашке обитељи услед чега је грачаничка црква служила за парохијске потребе. Упркос настојањима да се првобитна функција манастира трајно обнови, временом је дошло до гашења посебне Липљаснке епархије, која је прикључена суседној Призренској епархији, а један од последњих липљанских, односно грачаничких митрополита Василије Јовановић-Бркић (1756—1758) изабран је 1763. године за српског патријарха.[9]

У време великих сеоба Срба крајем 17. и током прве половине 18. века, на ширем простору око манастира Грачанице дошло је до знатних демографских промена. Око 1759. године Грачаница је већ била чисто арнаутско место, без иједног Србина. Они су се много раније склонили одатле, а Арнаути су уништили сваки помен на њих. Турци су били малобројнији. Међутим средином 18. века завладала је епидемија болести, због које су масовно умирали мештани Арнаути. Због те недаће остали су се иселили, а у опет напуштену Грачаницу, село око манастира вратили су се Срби из околине. Мештанин „Ђак Риста” је био први свештеник у Грачаници после више векова и он је прву службу у манастирској цркви обавио.[10]

Манастир је децембра 1893. године посетио Милојко В. Веселиновић и затекао његово незавидно стање.[11] У порти су тада три конака, један мутвак (кухиња) и неколико кошева. Испред великих западних црквених врата било је сеоско гробље. Једини калуђер био је старац Агатангел — онемоћао човек који се ту скрасио четрдесет година раније. Службу у знаменитој манастирској цркви обављала су три сеоска свештеника. Лик Симонидин био је неоштећен, блистав. У десном олтару над зазиданим вратима скоро по целом зиду био је исписан текст Милутинове хрисовуље, дате манастиру. Пет црквених кубета била су од давнина покривена оловом, али тада се могао видети само плех. Било је то због Јашар-паше који је око 1820. године скинуо и узео олово за своје потребе. Године 1874. добио је манастир султанов ферман да може цркве покрити плехом, на чијем је месту до тада била ћерамида. Том приликом су били постављени и гвоздени крстови на кубетима. Током 1895. године нови игуман манастира Гедеон Марић путовао је по српству и скупљао прилоге за манастирску обнову.

 
Грачаница 1960.

Одбор за обнову манастира Грачанице и подизање маузолеја и Храма славе на Косову, изводио је радове од 1937, а постављена је нова камена ограда и нови манастирски конак итд.[12] Двориште је проширено.[13] Велики радови су завршени почетком 1941.[14]

После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији и НАТО 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији. Игуманија манастира до 2023. била је Теодора Жарковић.[15]

Старешине манастира уреди

Манастирска црква уреди

 
Манастир Грачаница 5. маја 1913. године.

Манастир Грачаница је један од најзначајнијих споменика средњевековне српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има три апсиде и пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи прворазредних архитектонских остварења свога времена. Изведена је у српско-византијском стилу и врло је складних сразмера. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време владавине кнеза Лазара.

Живопис уреди

 
Грачаница, насликала у стилу импресионизма Надежда Петровић 1913.
 
Успење Пресвете Богородице, фреска из Грачанице, око 1320.

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, пете супруге краља Милутина и кћери ромејског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је живописана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, ромејска принцеза, приказани су у средишем луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко родословно стабло и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети поглавара Српске православне цркве као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

Светска баштина уреди

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом Средњовековни споменици на Косову, а од 2006. године се налази и на Унесковом списку угрожених места Светске баштине.[20]

Галерија уреди

Спољни изглед уреди

Унутрашњост уреди

Иконостас уреди

Живопис уреди

Документарни филм уреди

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Јанковић 1983, стр. 27-37.
  2. ^ „Medieval Monuments in Kosovo”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2021. 
  3. ^ „World Heritage Committee puts Medieval Monuments in Kosovo on Danger List and extends site in Andorra, ending this year's inscriptions”. UNESCO World Heritage Centre (на језику: енглески). Приступљено 26. 3. 2021. 
  4. ^ Zirojević 1968, стр. 103-120.
  5. ^ Зиројевић 1972, стр. 263-275.
  6. ^ Грујић 1936, стр. 81-96.
  7. ^ Дурковић-Јакшић 1964, стр. 287-298.
  8. ^ Петровић 1981, стр. 169-178.
  9. ^ Вуковић 1996, стр. 61-62.
  10. ^ "Застава", Нови Сад 1895.
  11. ^ Милојко В. Веселиновић: "Поглед кроз Косово", Београд 1894.
  12. ^ "Политика", 14. септ. 1937
  13. ^ "Политика", 13. јул 1938
  14. ^ "Политика", 15. март 1941
  15. ^ „Уснула у Господу схимонахиња Теодора, игуманија манастира Грачанице”. СПЦ. 10. 3. 2023. Приступљено 10. 3. 2023. 
  16. ^ „Sedam vekova manastira Gračanica: S anđelima i narodom”. www.tvmost.info. Приступљено 2023-03-13. 
  17. ^ Magazina, Redakcija (2018-03-07). „Mati Efrosinija - životna priča igumanije manastira Gračanica”. Bašta Balkana Magazin (на језику: српски). Приступљено 2023-03-13. 
  18. ^ „Мати Стефанида- О прослави ктиторске славе манастира Грачаница • Радио ~ Светигора ~”. svetigora.com (на језику: српски). 2018-11-07. Приступљено 2023-03-13. 
  19. ^ Нпортал (2023-03-10). „ЈЕДНА ОД НАЈУТИЦАЈНИЈИХ МОНАХИЊА: Преминула игуманија Манастира Грачаница Теодора”. Нпортал (на језику: српски). Приступљено 2023-03-13. 
  20. ^ Тодоровић, Милош (2022). „Употреба наслеђау спољној политици Републике Србије:кратак преглед досадашње праксеи савети за даљи развоj”. Напредак. 3 (1): 87. doi:10.5937/napredak3-36644. Приступљено 6. 9. 2023. 
  21. ^ Грачаница... од злата јабука на сајту YouTube, Званични канал РТС-а.

Литература уреди

Спољашње везе уреди