Живопис
Живопис или фрескопис је термин којим се данас углавном означава црквено зидно сликарство. Порекло назива потиче од буквалног превода грчке речи зоографики (грч. ζωγραφικη; зои — „живот” и графики — „слика”). У средњем веку у Србији за зидно сликарство користили су се најчешће називи: светими образи украсити, пописати и пописаније, стенописаније, украсити образом писанија, писаније и подписаније. [1]
Потреба за живописомУреди
Рана хришћанска уметност се заснивала на потреби сликања ликовних представа у религијској пракси (приказивање старозаветних и новозаветних личности, као и хришћаснких симбола), по узору на римску уметност и уметност неких источњачких религија. Функција живописа на Западу и Истоку се разликовала и пре одвајања 1054. године. На Западу је имала образовни карактер, док на Истоку, у Византији сматрана је као икона и увек је била у вези са основним догмама хришћанске вере. Византијски живопис од 11. века је дефинитивно утврђен иконографијом и местом ликовне представе у храму који су остали непроменљиви, а распоред тема је био подређен богослужењу. То значи да је распоред ликовних представа, такође, могао се наћи и на другим местима (манастирска трпезарија, параклисима, гробницама итд).
Српски живописУреди
Српски живопис је од краја 12. века био под снажним утицајем византијске уметности, иако је било утицаја Запада, највише на приморју и његовом залеђу, док се у унутрашњости архитектура и ликовна уметност ослањала на византијски стил градње и осликавања манастира и цркава. Као техника зидног сликарства доминатно место заузима фреска, док је језик на натписима био грчки, до осамостаљења српске цркве. Од 1220. године натписи су на српском језику и данас представљају важан извор за изучавање српске историје. Важан извор су и представе ктитора појединих манастира и цркава на којима су насликани са моделом храма у руци и одећи која је била заступљена у време подизања задужбине.
Види јошУреди
- Манастир Хиландар-Живопис
- Манастир Пећка патријаршија-Живописање храмова
ЛитератураУреди
- Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација. (стр. 674—676)
- С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966.
- В. Ј. Ђурић — Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку I-II, Београд 1997.
