Живопис
Живопис или фрескопис је термин којим се данас углавном означава црквено зидно сликарство. Порекло назива потиче од буквалног превода грчке речи зоографики (грч. ζωγραφικη; зои — „живот” и графики — „слика”). У средњем веку у Србији за зидно сликарство користили су се најчешће називи: светими образи украсити, пописати и пописаније, стенописаније, украсити образом писанија, писаније и подписаније. [1]

Потреба за живописом Уреди
Рана хришћанска уметност се заснивала на потреби сликања ликовних представа у религијској пракси (приказивање старозаветних и новозаветних личности, као и хришћаснких симбола), по узору на римску уметност и уметност неких источњачких религија. Функција живописа на Западу и Истоку се разликовала и пре одвајања 1054. године. На Западу је имала образовни карактер, док на Истоку, у Византији сматрана је као икона и увек је била у вези са основним догмама хришћанске вере. Византијски живопис од 11. века је дефинитивно утврђен иконографијом и местом ликовне представе у храму који су остали непроменљиви, а распоред тема је био подређен богослужењу. То значи да је распоред ликовних представа, такође, могао се наћи и на другим местима (манастирска трпезарија, параклисима, гробницама итд).
Српски живопис Уреди
Српски живопис је од краја 12. века био под снажним утицајем византијске уметности, иако је било утицаја Запада, највише на приморју и његовом залеђу, док се у унутрашњости архитектура и ликовна уметност ослањала на византијски стил градње и осликавања манастира и цркава. Као техника зидног сликарства доминатно место заузима фреска, док је језик на натписима био грчки, до осамостаљења српске цркве. Од 1220. године натписи су на српском језику и данас представљају важан извор за изучавање српске историје. Важан извор су и представе ктитора појединих манастира и цркава на којима су насликани са моделом храма у руци и одећи која је била заступљена у време подизања задужбине.
Види још Уреди
- Манастир Хиландар-Живопис
- Манастир Пећка патријаршија-Живописање храмова
Литература Уреди
- Калезић, Димитрије М., ур. (2002). Енциклопедија православља. 1. Београд: Савремена администрација. (стр. 674—676)
- С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966.
- В. Ј. Ђурић — Г. Бабић-Ђорђевић, Српска уметност у средњем веку I-II, Београд 1997.