Отворите главни мени

Параклесион

(преусмерено са Параклис)

Параклесион је мала црква — црквица, храмчић. У њој се служи исто као и у великом храму, али не увек, већ кад је за то потреба, на пример зими када је хладно у великом храму. Термин долази од грчких речи παϱα (para, поред) и ἐϰϰλησία (ekklesía, црква), које дословно значе поред цркве.[1]

У православној цркви означава црквицу сазидану у већој богомољи или дозидана уз њу. Била је посвећена посебном светитељу и углавном, у њој су чуване његове мошти.

Овај архитектонски елемент био је уобичајен за византијску архитектуру у периоду 9—13. века, углавном у Атини и Константинопољу. Обично су то мале, погребне капеле намењене славним особама или истакнутим породицама. Налазе се поред главне грађевине и већином су правоугаоне основе, а неке су биле смештене и испод земље.[1]

Назив на Западу за овакав тип помоћне архитектонске црквене грађевине је капела. Назив капела се током 18. века одомаћује и код нас и поприма посебне облике, грађевинске анексе (крипта, скривница) и функције (дворска капела, звонична капела, капела „на водици“).

Један од најпознатијих је параклесион у Црква Христа Спаситеља у Пољу, Истанбул, који је саграђен у 13. веку, са аркосолијумима на бочним странама и фрескама, међу којима се истиче фреска Христовог васкрсења на своду.

Хиландарски параклиесиониУреди

По броју параклесиона предњачио је манастир Хиландар где их је у доба Светог Саве било четрнаест. Осим унутар манастирских бедема, параклесиони су ницали и на хиландарским имањима, практично свуда где су живели његови монаси. Хиландарски параклесиони, осим што су као и други, били одмах или накнадно живописани, имали су и посебну намену - служили су као костурнице (црква Благовештења са нишама за лобање и отворима у подруму за полагање костију).

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Morales Gómez 2016, стр. 453.

ЛитератураУреди

  • Morales Gómez, Adoración (2016). Diccionario visual de términos arquitectónicos. Madrid: Cátedra. стр. 453. ISBN 978-84-376-2997-1. 
  • „Речник црквених појмова“, др Љиљана Стошић, Београд 2006. pp. 131-132