Мило Ђукановић

предсједник државе, и вишеструки предсједник Владе Црне Горе
Уколико сте тражили југословенског редитеља, погледајте чланак Мило Ђукановић (редитељ).

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) предсједник је Демократске партије социјалиста, партије која је владала 30 година у Црној Гори, те бивши премијер и тренутни предсједник Црне Горе.

Мило Ђукановић
Danilo Türk and Milo Đukanović in 2010 (cropped).jpg
Мило Ђукановић, 2010. године
Биографија
Датум рођења(1962-02-15)15. фебруар 1962.(59 год.)
Мјесто рођењаНикшић,  СР Црна Гора
 ФНР Југославија
Држављанство Црна Гора
РелигијаАтеиста
СупружникЛидија Куч
Дјецасин Блажо
РодитељиРадован Ђукановић (отац)
Стана Ђукановић (рођ. Максимовић) (мајка)
ПородицаАна Ђукановић (сестра)
Александар "Ацо" Ђукановић (брат)
ОбразовањеЕкономски факултет
Професијаекономиста
УниверзитетУниверзитет „Вељко Влаховић“
Богатство14,8 милиона долара (Форбс 2010.) [1]
Политичка
партија
Демократска партија социјалиста
Претходно:
Савез комуниста Црне Горе (1979—1991)
Тренутна функција
Функцију обавља од 20. маја 2018.
ИзбориИзбори за предсједника Црне Горе 2018.
Предсједник владеДушко Марковић
Здравко Кривокапић
ПретходникФилип Вујановић

15. јануар 1998. — 25. новембар 2002.
ИзбориИзбори за предсједника Црне Горе 1997.
Предсједник владеФилип Вујановић
ПретходникМомир Булатовић
НасљедникФилип Вујановић
4. децембар 2012. — 28. новембар 2016.
ИзбориИзбори за посланике у Скупштину Црне Горе 2012.
ПредсједникФилип Вујановић
ПретходникИгор Лукшић
НасљедникДушко Марковић

29. фебруар 2008. — 21. децембар 2010.
ИзбориИзбори за посланике у Скупштину Црне Горе 2009.
ПредсједникФилип Вујановић
ПретходникЖељко Штурановић
НасљедникИгор Лукшић

8. јануар 2003. — 10. новембар 2006.
ИзбориИзбори за посланике у Скупштину Црне Горе 2002.
ПредсједникФилип Вујановић
ПретходникДраган Ђуровић (в. д.)
НасљедникЖељко Штурановић

15. фебруар 1991. — 5. фебруар 1998.
ИзбориИзбори за посланике у Скупштину Црне Горе 1990.
Реизбор(и)Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 1992.
Избори за посланике у Скупштину Црне Горе 1996.
ПредсједникМомир Булатовић
ПретходникРадоје Контић
НасљедникФилип Вујановић
5. јун 2006. — 10. новембар 2006.
ПредсједникФилип Вујановић
Предсједник владетакође Мило Ђукановић
Претходник(функција је успостављена)
НасљедникБоро Вучинић
Предсједник Кошаркашког Савеза Црне Горе [2]
7. фебруар 2011. — 11. јануар 2018.[3].
ПретходникИгор Лукшић
НасљедникВеселин Баровић

Presidential Standard of Montenegro.svg
Стандарта предсједника Црне Горе

Завршавање шестог мандата га, као и чињеница да је владао 30 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно у власти кроз цијеле 1990-е до 2020. Према Форбсовој листи најбогатијих предсједника држава — налази се на 20. мјесту у свијету (уз објашњење да се ради о мистерији, и да Ђукановић демантује оптужбе о уносном шверцу цигарета), са богатством од 14,8 милиона долара / 10 милиона фунти.[1]

Када се први пут појавио на политичкој сцени, био је близак савјезник Слободана Милошевића током антибирократске револуције (1988–1989) и распада СФРЈ.[4] Био је предсједник Владе Црне Горе током блокаде Дубровника (1991–1992), за коју се ватрено залагао и подржавао у разним говорима и изјавама.[5][6] Касније се у 2000. извинио Хрватској због војних акција против Дубровника.[7] Подржао је тадашњег предсједника Црне Горе Момира Булатовића у споразуму са Лордом Карингтоном, што је довело до референдума о независности Црне Горе 1992. на којима се 96,76 % изашлих грађана изјаснило за останак у Југославији. У 1996 је почео да се удаљава од Милошевића и федералне владе, и напустио је српско-црногорски унионизам у корист црногорског етничког национализма који је између осталог подразумевао посебан црногорски идентитет, и независну Црну Гору. То је довело до сукоба са Момиром Булатовићем, и поделе у ДПС-у. У предсједничким изборима 1997. је Ђукановић тесно побједио Булатовића, и постао нови предсједник. Успео је 1999. током НАТО бомбардовања СРЈ са државама на западу Европе да издејствује смањење бомбардовања на подручју Црне Горе.[8] Касније је у Црној Гори замјенио Југословенски динар са Немачком марком због сукоба са Милошевићем око претјераног штампања динара.[9]

Након свргавања Слободана Милошевића 2000, са новом српском Владом је потписао споразум који је три године касније довео до Уставне повеље Србије и Црне Горе. На референдуму о независности Црне Горе 2006. је подржавао опцију за независност од Србије, за коју је гласало 55,5% изашлих грађана.

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године, предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991—1993, 1993—1996, 1996—1998; 2003—2006; 2008—2010; 2012—2016), предсједник Црне Горе (1998—2002) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднио оставку из здравствених разлога, Ђукановић је предложен за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се званично претходно повукао из политике. Након поновног повлачења из политике 2010. поново је изабран за премијера 2012. године, док је на предсједничким изборима одржаним 15. априла 2018. године, Мило Ђукановић је други пут изабран за предсједника Црне Горе.

Залагао се за политику приступања Црне Горе НАТО пакту и Европској унији, од чега је прво испуњено 2017. Током свог предсједничког и мандата предсједника Владе је спроводио период транзиције и приватизације у Црној Гори. Неколико корупционашких скандала и афера унутар ДПС-а је довело до грађанских протеста 2019, док је контроверзни Закон о слободи вјероисповијести довео до масовних протеста и протестних литија током 2019. и 2020. На парламентарним изборима у Црној Гори 2020. је коалиција око ДПС-а први пут након скоро 30 година изгубила изборе.

Висок је 198 cm, што га чини једним од највиших актуелних предсједника у Европи, али не и највишим политичарем у Црној Гори, пошто су Филип Вујановић са 200cm, и Ранко Кривокапић са 202cm виши од њега. У једном тренутку су њих тројица можда чинили највиши државни врх на свијету, када је око 2013. Вујановић био предсједник државе, Ђукановић предсједник Владе, а Кривокапић предсједник Скупштине.[10]

ПоријеклоУреди

Отац Милов, Радован Ђукановић, био је истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић, у насеље Кочани годинама раније — из Старе Црне Горе, цетињскога краја, из племена Озринића. Породична слава Ђукановића је Аранђеловдан. Чукундјед-стриц Мила је Марко Ђукановић, који је био предсједник владе Краљевине Црне Горе и национални Србин, а његов брат Мило је чукундјед Мила Ђукановића.

У јавности се повремено воде полемике око тога да ли је четнички командант Блажо Ђукановић дјед[11] или бар рођак Мила Ђукановића, као што је неспорно рођак Марка Ђукановића. По неким тврдњама постојала су двојица људи са истим именом и презименом (Блажо Ђукановић) који живе у Никшићком крају у исто вријеме, и по тим тврдњама то су двије различите личности. По њима, четнички командант Блажо Ђукановић није дјед Мила Ђукановића. То су двије особе различитог поријекла и живота. Дјед Мила Ђукановића је по тим тврдњама био надзорник путева који је учествовао у Првом свјетском рату, у којем је рањен, а два брата су му погинула. Један од Блажове (дјед Мила Ђ.) браће се школовао на Сорбони, а други у Москви. Тај Блажо Ђукановић је умро почетком Другог свјетског рата. Четнички командант Блажо Ђукановић је стрељан 1943. године а завршио је гимназију и Училиште у Русији а такође је био учесник Првог свјетског рата.[12]

БиографијаУреди

Родио се и одрастао у Никшићу, гдје је завршио основну и средњу школу. Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију Савеза комуниста. Студирао је економију и 1979. године постао члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Прије доласка на власт, није имао имовину. Живио је код родитеља у близини аутобуске станице у Подгорици, а након тога је са супругом Лидијом био подстанар у Далматинској улици у Подгорици.[13]

Након обарања републичке црногорске власти — што је био резултат „извоза“ Антибирократске револуције, јануара 1989. године — Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човјека који ће касније постати његов најљући политички противник, Ђукановић је 1991. године (са 29 година) постао најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност — без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама — многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

Послије проведене три године на мјесту предсједника владе, Ђукановић је увидио растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста (ДПС) око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мијења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима. Ђукановић је 1997. године дао интервју у којем је напао Милошевића, назвавши га човјеком са застарјелом политичком филозофијом који се окружио корумпираним помоћницима.

То је означило отворени раздор у владајућем ДПС-у, који се подијелио на двије фракције: једну предвођену Ђукановићем и другу чији је вођа био Милошевићев присталица Момир Булатовић. У јулу 1997. године, њих двојица укрстила су копља на црногорским предсједничким изборима. Ђукановић, чије су присталице контролисале страначке финансије и имовину, изабран је за предсједника тијесном већином. Момир Булатовић напушта партију и оснива Социјалистичку народну партију (СНП) која је наставила да подржава Слободана Милошевића.

Ђукановић је током свог мандата корак-по-корак преузимао политичку и економску контролу над црногорским пословима од југословенских савезних органа. Посљедњих година деведесетих пружао је уточиште вођама српске опозиције и медијима чије је издавање забрањивано у Србији, и изузев неколико првих дана издејствовао изузеће Црне Горе из дејстава НАТО пакта током агресије на СР Југославију у прољеће 1999.

ДПС је бојкотовала савезне изборе у септембру 2000. године и од тада је Ђукановић на челу политичке групације која се залагала за државно осамостаљење Црне Горе. Марта 2002. године, Ђукановић је био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, лабаве и углавном нефункционалне државне заједнице која је проглашена фебруара 2003. године. Њено трајање било је орочено на три године.

Дана 21. маја 2006. године, Ђукановићев Блок за независну Црну Гору побиједио је на референдуму — око 55% грађана изјаснило се за независну Црну Гору.

Ђукановић је ожењен; има сина Блажа.

Истрага у ИталијиУреди

Мило Ђукановић је често оптуживан од стране политичких такмаца за личне и политичке везе са великим шверцом дувана у Црној Гори током деведесетих година. По 240 страница дугом извјештају (из 1993) италијанске полиције која се бави порезом и царинама, Црна Гора је била дио шверцерског ланца подијељеног међу различитим криминалним породицама повезаним са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита организованим криминалним синдикатима. Овај извјештај тврди да се због шверца дувана на овај начин у Европи сваке године губи око 700 милиона долара.

Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра.[14]

Напомена: Један дио текста преузет са сајта SET

Маја 2009. године, истрага против Мила Ђукановића под оптужбама за удружени злочиначки подухват у виду међународног мафијашког удруживања је архивиран, сходно његовом повратку у политику на мјесто премијера (стицањем дипломатског имунитета).[15]

Ширење истрагеУреди

Након убиства познатог хрватског новинара Иве Пуканића, истрага се шири ка цијелој дуванској мафији, као и Милу Ђукановићу. Повод за ширење истраге су били прије свега бројни Пуканићеви текстови везано за пословање дуванске мафије и Мила Ђукановића као и Цанета Суботића које се наводи као највеће организаторе. Ово је и потврђено свједочењем Миловог Кума Ратка Кнежевића пред Загребачким судом.[16][17] Каснијим изјавама је покушавао да скине било какву одговорност. Често је нападао Републику Србију, за покушаје да Црну Гору прогласи криминалном државом. У том контексту је омаловажавао српску борбу против међународног криминала, а Црну Гору стављао у прве редове.[18] То је нарочито било видљиво послије акције „Балкански ратник“, коју је српска служба безбједности предводила у сарадњи са америчком ЦИА-ом.

Списак активности и број пријатеља из подземља увели су Мила и у аферу око убиства српског премијера Зорана Ђинђића, мада за то никад није било никаквих доказа.[19]

РеференцеУреди

  1. ^ а б David Usborne (23. октобар 2011). „Rich and powerful: Obama and the global super-elite”. Independent. Приступљено 16. фебруар 2021. »На двадесетом месту у чланку« 
  2. ^ Д. Р. (7. фебруар 2011). „Ђукановић председник Кошаркашког савеза”. Новости. Приступљено 15. фебруар 2021. 
  3. ^ Саша Јончић (26. децембар 2018). „Đukanović se povlači sa mjesta predsjednika KSCG, Barović ponovo na čelu Saveza”. Вијести. Приступљено 15. фебруар 2021. 
  4. ^ "The Smartest Man In The Balkans", Radio Free Europe, 17 October 2008.
  5. ^ „ĐUKANOVIĆ O HRVATIMA: Milo Đukanović - Nametnuti rat sa ustašama ćemo dobiti! (1991)”. www.youtube.com. Dokumentarne Emisije Balkan. 2014-11-02. Приступљено 6. март 2021. 
  6. ^ „Šta je Đukanović govorio od 1990. do danas”. Vijesti званичан сајт. Vijesti. децембар 2010. Приступљено 17. фебруар 2021. 
  7. ^ „DJUKANOVIC SE IZVINIO HRVATIMA ZA DUBROVNIK”. Б92. 24. јун 2000. Приступљено 30. март 2021. 
  8. ^ Jean-David Levitte, Jacques Chirac, Milo Đukanović (8. јул 2015). 08 07 2015 Drugi dio iz emisije (YouTube). NATO Montenegro. Корисна информација се налази на: 03:13–3:56. Приступљено 24. март 2021. 
  9. ^ Milo Đukanović (3. јун 2016). Milo Đukanović – NATO bombardovanje Jugoslavije je bilo presudno za izbor nezavisnog puta Crne Gore! (YouTube). Dokumentarne Emisije Balkana. Корисна информација се налази на: 4:36–4:56. Приступљено 25. март 2021. 
  10. ^ Blic (8. септембар 2013). „Crnogorski državni vrh najviši na svetu!”. Званични сајт Курира. Kurir. Приступљено 16. фебруар 2021. 
  11. ^ Milo Đukanović i njegov djed četnički komandant CG Blažo Đukanović. 
  12. ^ "ROĐENDANSKA ČESTITKA" ZA MILA ĐUKANOVIĆA. 
  13. ^ „Дошао као подстанар, одлази као милионер”. Дан онлине. Приступљено 21. 11. 2016. 
  14. ^ Bari: Đukanović osumnjičen za šverc, Приступљено 13. 4. 2013.
  15. ^ „Bari: Tužba protiv Đukanovića ode u arhivu | Mondo”. Mtsmondo.com. 10. 6. 2010. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2012. Приступљено 24. 6. 2010. 
  16. ^ „Ratko Knežević: Pukanića ubila duvanska mafija | Mondo”. Mondo.rs. 10. 6. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 
  17. ^ „Vesti - Papandreu: Grci podržavaju mere - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010. 
  18. ^ „РТС :: Шта је Милу мило”. Rts.rs. Приступљено 24. 6. 2010. 
  19. ^ „РТС :: Кнежевић опет оптужио Ђукановића”. Rts.rs. 20. 3. 2010. Приступљено 24. 6. 2010. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди