Отворите главни мени

Етнички Црногорци (црн. Crnogorci) су јужнословенски народ, који претежно живи у Црној Гори, где чини релативну већину становништва (око 45%). Укупно их има око 350.000, од чега 278.865 живи у Црној Гори, према резултатима пописа из 2011, године. Углавном су православне вере, а према пописном изјашњавању говоре црногорским или српским језиком. Изван Црне Горе као матичне државе, признати су као етничка мањина у суседним државама Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској. За време постојања бивше Југославије, били су један од њених конститутивних народа. Изван региона, део етничких Црногораца живи у дијаспори, углавном у државама Западне Европе и Северне Америке.

Етнички Црногорци
Milo Đukanović in 2010.jpg
FilipVujanovic.jpg
Dusko Markovic.png
Andrija Popovic.jpg
Ranko Krivokapić Senate of Poland.jpg
Sekula Drljević.jpg
Укупна популација
око 360.000 (процена)
Региони са значајном популацијом
 Црна Гора278.865 (2011)[1]
 Србија38.527 (2011)[2]
 Хрватска4.517 (2011)[3]
 Канада2.970 (2011)[4]
 Република Македонија2.686 (2002)[5]
 Словенија2.667 (2002)[6]
 Босна и Херцеговина1.883 (2013)[7]
*  Република Српска1.116 (2013)[8]
 Аустралија1.171 (2006)[9]
 Албанија366 (2011)[10]
Језици
црногорски и српски (ијекавски изговор)
Религија
доминира православље, мањим делом атеизам, ислам, католицизам
Сродне етничке групе
Срби / Црногорци (Срби), Јужни Словени

Садржај

НазивУреди

Назив за етничке Црногорце је настао тако што је општем појму Црногорци, који се у свом основном, односно демонимском значењу односи на становнике Црне Горе,[11] придодато још једно, сасвим посебно етничко значење, чиме је поменути појам поред своје изворне функције демонима добио и додатну функцију етнонима. Сходно томе, данашњи етнички Црногорци деле свој назив са осталим носиоцима црногорског имена, а пре свега са црногорским Србима, који су се у завичајном смислу одувек називали Црногорцима, а тако се називају и данас. Расправе које се међу српским и црногорским националистима воде око пречег права на употребу црногорског имена сведоче да су обе стране, свака из свог угла, веома привржене појму Црногорци, који једна страна употребљава у завичајном, а друга у етничком значењу.

Током поменутих расправа, у српском језику је дошло до појаве посебних жаргонских назива за етничке Црногорце, од којих се у јавном говору најчешће употребљава појам Милогорци, скован према личном имену Мила Ђукановића, а по угледу на нешто старији појам Титогорци, који је својевремено скован према имену Јосипа Броза Тита. У истом контексту се користе и други жаргонски називи, као што су Монтенегрини или Новодукљани. Раширена употреба поменутих израза се из угла социолингвистике тумачи као сведочанство о постојању нерешених идентитетских питања у равни интеретничких односа.[12]

ИсторијаУреди

Међу данашњим етничким Црногорцима постоје три различита приступа историји сопственог народа:

  • Први приступ се заснива на тези о конституисању савремене црногорске нације путем њеног постепеног етнополитичког издвајања из ширег српског националног корпуса. Ову тезу су својевремено заступали црногорски комунисти, на челу са Милованом Ђиласом,[13] као и део стручњака у оквиру Црногорске академије наука и умјетности, а иста теза је присутна и данас, првенствено међу оним етничким Црногорцима који се у језичком смислу формално изјашњавају као говорници српског језика, а у верском као припадници Српске православне цркве.
  • Други приступ се заснива на тези о потпуној различитости од Срба, односно на тези о континуитету "Дукљана-Зећана-Црогораца" и њиховој етничкој посебности, од времена досељавања Јужних Словена до данашњих дана.[14] Ту тезу су заступали и још увек заступају поборници такозване "дукљанске" школе, окупљени око Дукљанске академије наука и умјетности, а иста теза је након 2006. године и званично прихваћена од стране државих институција независне Црне Горе, тако да је данас присутна првенствено међу оним етничким Црногорцима који се у језичком смислу изјашњавају као говорници црногорског језика, а у верском као припадници Црногорске православне цркве.
  • Трећи приступ се заснива на тези о наводној аутохтоности етничких Црногораца као потомака првобитног, односно античког становништва, чиме се негира не само веза са Србима, већ и са Словенима уопште.[15] Та екстремна теза је ограничена на узак круг присталица.

У зависности од тога којој од три поменуте струје припадају, данашњи етнички Црногорци се међу собом разликују по односу према историјском наслеђу. Они први, који држе до своје данашње националне посебности, али не оспоравају ранији зајенички корен са Србима, посматрају историју сопственог народа као развојни процес, те стога средњовековно и рано нововековно раздобље доживљавају као део заједничке баштине. Они други, који сматрају да су "Дукљани-Зећани-Црногорци" одувек били посебан јужнословенски народ, потпуно различит од Срба, посматрају целокупно средњовековно и рано нововековно раздобље као сталну борбу за очување те посебности и инсистирају на несрпском карактеру средњовековне Дукље-Зете и нововековне Црне Горе. Они трећи, који сматрају да су данашњи етнички Црногорци потомци "аутохтоног" становништва из времена пре досељавања Јужних Словена, посматрају историју кроз призму наводне језичке славизације, али истовремено инсистирају на наводном очувању аутохтоне народности, која према њиховим схватањима представља окосницу савремене црногорске нације. На све ове противречности надовезује се још једна, сасвим посебна теорија, коју је својевремено затупао Савић Марковић Штедимлија, тврдећи да је подручје Црне Горе у раном средњем веку припадало "Црвеној Хрватској", из чега је изводио тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.[16]

Средњи вијекУреди

У области историје, највеће разлике међу стручњацима, публицистима и другим истраживачима који се баве проучавањем етничких Црногораца и њихове прошлости, постоје управо у односу према средњовековном раздобљу. Тим поводом су се међу етничким Црногорцима обликовале три посебне струје: сепаратистичка, ексклузивистичка и аутохтонистичка.

Поборници аутохтонистичких теорија посматрају досељавање Јужних Словена као окупацију, након које је уследила језичка славизација првобитног становништва. Према њиховим схватањима, средњовековни "Дукљани-Зећани" су били потомци првобитног, односно античког становништва, које је под словенском окупацијом примило словенски језик, али је упркос томе задржало своју народну посебност. Заговорници аутохтонизма се по правилу позивају на етимолошку везу између назива античке Дукље (лат. Doclea) и назива средњовековне области Дукље (лат. Diocletia), као и на античко порекло имена Зета, тврдећи да опстанак тих и других античких назива сведочи о континуитету аутохтоног становништва. Такође се позивају и на савремена истраживања у области популационе генетике, односно на истраживања која се односе на генетичку структуру популације на подручју Црне Горе, тврдећи да резултати тих истраживања "доказују" да данашњи етнички Црногорци нису словенског, већ аутохтоног порекла.[17]

На другој страни, поборници ексклузивистичких теорија прихватају сведочантва историјских извора, по којима су средњовековни Дукљани и Зећани несумњиво били Словени, али одлучно одбацују и негирају било какву њихову везу са Србима, тврдећи да су Дукљани-Зећани били сасвим посебан јужнословенски народ, потпуно различит од Срба. Заговорници таквих ставова темеље свој ексклузивизам на чињеници да се у чувеном историографском делу De administrando imperio,[18] најзначајнијем историјском извору за рану средњовековну историју Јужних Словена, тадашњи Дукљани убрајају међу Словене, али без изричитог сврставања међу тадашња српска племена. Тим поводом, у историографији су настала бројна тумачења, а расправе о том питању се воде и данас. Заговорници тезе о етничкој посебности средњовековних Дукљана-Зећана искључују (отуда ексклузивизам) сваку могућност њихове припадности српском народу, прелазећи тим поводом преко свих других историјских извора који сведоче да су становници средњовековне Дукље, односно Зете убрајани управо међу Србе. Поборници "ексклузивног" дукљанства такође прећуткују чињеницу да данашња Црна Гора обухвата не само некадашњу Дукљу, већ и део раносредњовековне Кнежевине Травуније, као и део раносредњовековне Кнежевине Србије, за које се обе области у De administrando imperio изричито каже да их настањују управо Срби, што значи да је подручје данашње Црне Горе већ током раног средњег века било настањено српским народом.[19] Заговорници "дукљнске" школе такође тврде да средњовековне династије и државе Војислављевћа, Балшића и Црнојевића нису биле српске, већ "дукљанско-зетско-црногорске" у смислу етничке посебности. При томе се посебна пажња поклања питању о начину на који је Стефан Немања крајем 12. века прикључио својој држави област Дукље, односно Зете,[20] из чега се изводе историјске паралеле са начином на који је 1918. године извршено уједињење Црне Горе са Србијом. Поборници "дукљанске" школе не сматрају себе сепаратистима, пошто тврде да "Дукљани-Зећани-Црногорци" никада нису били Срби, те самим тим сматрају да никада није било ни њиховог одвајања, односно сепаратизма у односу на српски национални корпус, који означвају као различит и потпуно одвојен.

На трећој страни, поборници старијих теза о постепеном настанку савремене црногорске нације путем њеног етапног издвајања (сепарације) из српског националног корпуса,[13] по правилу су посматрали старију прошлост као део заједничке историје, без инсистирања на негирању историјских извора који су сведочили да су становници средњовековне Дукље, односно Зете били Срби. Највећи део старијих стручњака, окупљених око ЦАНУ, придржавао се званичних смерница о развоју црногорског националног питања, које су средином 20. века усвојене од стране КПЈ и државних власти друге Југославије приликом озваничења посебне црногорске нације. Иако је таква политика била сепаратистичка у односу на српски национални корпус, њен домет је дуго остао ограничен на решвање практичних политичких питања, тако да у то време званични државни и научни кругови нису ни помишљали на стварање посебног "црногорског језика", нити на прекрајње старије историје. Заснована на савременим тумачењима националног развоја, тадашња званична политика је била усредсређена на новију историју, односно на збивања из 19. и 20. века, тако да је инсистирање на повратном конструисању наводне средњовековне "националне" посебности било сматрано као непотребно и ненаучно. Тиме се желело приказати да је поводом старије историје изабран средњи пут између "просрпских" ставова на једној и "антисрпских" ставова на другој страни. Стратегија "средњег пута" је била примењена у склопу великог историографског подухвата, који је остварен објављивањем вишетомне Историје Црне Горе, чији су први (1967) и други (1970) том покривали средњовековно раздобље.[21] Међутим, крајем 20. и почетком 21. века, државне и научне установе у Црној Гори су почеле да напуштају дотадашњу националну политику, определивши се за постепено прихватање ексклузивистичких "дукљанских" теза.

Нови вијекУреди

Због чињенице да се на простору Старе Црне Горе одржала независна територија, за разлику од осталих подручја, која су била под Турцима, Млечанима, Французима и Аустријом, створен је црногорски племенски идентитет који се идентификовао са јунаштвом и слободарством. У време Петровића, у оптицају је више назива: Црногорци, Брђани, Приморци, Зећани, Херцеговци. Брђани су сви они становници који су живели североисточно уз Стару Црну Гору (Бјелопавлићи, Кучи, Братоножићи, Васојевићи, Ровци, Морачани и Пјешивци) и који су се касније територијално интегрисали у црногорску државу. Ширењем граница Црне Горе на територију Брда, нестаје полако и овај брђански идентитет и сви постају Црногорци. Зета, која је била под турском влашћу, такође није била део Старе Црне Горе, а становништво је називано Зећани. Митрофан Бан у мемоарима наводи да њега Црногорци сматрају за лабавог Приморца. У Котору и Боки становништво се није називало црногорскими меном већ су то били Срби Приморци. Ширењем политичких граница Црне Горе шири се и црногорство.

Изворно Црногорство не негира српство као део свога идентитета. Баш напротив, постоји огроман број примера где Црногорци себе називају Србима. Владика Василије Петровић у својој Историји о Црној Гори[22] из 1754. године, делу малом по обиму које стаје на десетак страна, на на шездесетак места помиње појмове Срби, српски... Такође помиње и догађаје који без икакве сумње спадају у српску историју као што су Косовска и Маричка битка. Свети Петар Цетињски пред битку на Мартинићима и Крусима 1796. године каже својим саборцима Црногорцима: "Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије...".[23] Марко Миљанов у писму једном од кучких командира пише "Као Куч умирем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.".[24]

Владика Његош у свом делу Горски вијенац као и у својим осталим делима учестало користи појам српства. Данас постоје неслагања шта је српство код Његоша. Постоје тврдње да је оно за њега првенствено религиозна категорија (православље),[25] али с обзиром да Његош српство у својим стиховима и писмима повезује веома често за историјске личности српског народа поставља се питање основаности ове теорије.[26] У писму Илији Гарашанину од 5. јула 1850. године Његош пише: Нема једнога Србина који више за српство послује и мисли од Вас, нема једнога Србина којега српство више искрено љуби и почитује од Вас, и нема једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује.[27]

Црногорци под ОсманлијамаУреди

Доласком Турака, због неприступачности терена, а и због незаинтересованости Османлија за „црногорски крш и лом“, племена у Црној Гори су уживала више од аутономије, а мање од независности, али чак ни то није спријечило црногорска племена да дижу разне буне против турских освајања. Народ се подијелио у племена, и убрзо након тога су почели крвави обрачуни измјеђу братских племена. Најјачи узроци ове несреће је била та што је у тадашњој Црној Гори хране било јако мало, а и оно мало што је било су Турци отимали, те су сукоби били неизбјежни. Почетком 18. вијека и обнове Пећке патријаршије, Митрополити Црногорско-приморске Митрополије постају владари дражве. Од тад па до кнеза Данила Петровића, Црногорци су под теократском владавином лозе Петровићи. Због немогућности прилаза због терена Црне Горе, Владика Петар I Петровић Његош је зараћена племена проклињао и тако покушавао да спријечи даљи покољ братског народа. Након његове смрти 1830. године, Петар Цетињски је сахрањен у манастиру Српске православне цркве на Цетињу и проглашен за свеца.

Његов синовац Петар II Петровић Његош је владао од 1830. године па до 1851. године. Забележен је као један од највећих просветитеља српског народа уопште тог вријемена. Написао је једно од наславнијих дјела српске романтичарске епохе "Горски вијенац", а приписује му се и доношење коначног изгледа црногорске капе, која је оивичена црним оквиром и представља короту, тачније жал за ропством српског народа. Врх капе је црвене боје, која симболизује крв, гдје је урезано 5 златних нити, које означавају 5 вијекова ропства под Турцима.[тражи се извор] У оквиру тих златних нити се налази „Српски Крст“ са четири ћирилична слова (оцила) С.

Владао је као Владика, али је такође и јако стајао до тога да се Црна Гора мора модернизовати. Градио је школе, путеве, дизао Цркве, ширио пријестоницу Цетиње. Након његове смрти и сахране, синовац књаз Данило Петровић је промјенио државу у секуларну творевину. Од тада, Књажевина Црна Гора више није била теократска, већ секуларна монархија. Због овога је на турском двору настало мишљење како ова промјена може довјести до велике промјене у Црној Гори, те жељом за „независношћу“. Године 1852. је Омер-паша послао велику армаду на Црногорце. Мала црногорска војска под вођством брата kњаза Данила, Војводе Мирка, се са 30 преосталих бораца бранила у манастиру Српске православне цркве Острог пуних 9 дана. Ово се узима као највеће херојство српског народа на тим просторима, и због овог подвига, често се користи узријечица: „Црна Гора - Српска Спарта!".[тражи се извор] Годину дана касније, Омер-паша је опет покушао да освоји Црну Гору, али великим херојством Војводе Мирка, Црногорци су извојевали највећу побједу над Османлијама у новом вијеку. Након тога, Црна Гора добија суштинску аутономију, највиши степен до тада налик самосталности, а пар деценија касније и пуну независност. Књаз Данило умире већ 1860. године, а на престо долази Данилов синовац, син Војводе Мирка, Никола Петровић. Он је остао упамћен у Црногорцима као највећи владар, баш због тога што је био први нововековни Краљ Црне Горе, те што је од ране младости био снажни активиста у младој организацији "Уједињена омладина српска", те због својег књижевног рада и народне химне Црногораца "Онамо, 'намо!", која је касније била прозвана за „Српску Марсељезу“. Он је од велике важности за српски народ уопште, јер је водио велике борбе против турске империје на простору Црне Горе, Херцеговине и Босне, те га је народ често називао „Цар Јунака“. Већ одмах након доласка на власт, водио се рат за ослобођење српског народа из Херцеговине 1862. године, у који је Књажевина Црна Гора ушла, али послије ће се испоставити да је ушла изузетно неспремно, те је убрзо након тога склопљен мир. Након повратка из Русије, тадашњи цар Александар II га је просвијетлио, те је одмах након доласка почео на јаком раду за урбанизацију земље. Војску је скроз преуредио, изградио многе судове и школе, а Црна Гора је почела да личи на европску државу. Године 1876. је са Кнежевином Србијом и Обреновићима покренуо рат, у историји познат као: "Рат за ослобођење српског народа".

Независна црногорска државаУреди

 
Заставе Књажевине Црне Горе
 
Застава Краљевине Црне Горе

Пар година прије тог рата, кнез Никола Петровић је са српским кнезом Михаилом Обреновићем склопио савез у Венецији, гдје је поред војног савеза, склопљен и уговор о династијском насиједству нове будуће уједињене заједничке државе. Писало је да је план да Србија сеже у своје историјске границе (О Управљању Царством) од ријеке Тимок до пијеке Уне. Црногорска федеративна јединица би била саставни дио нове заједничке државе, и у њој би Петровићи имали титулу кнежеве, док би Обреновићи носили краљевски вијенац. Црногорци су извојевали велике побједе, и завршетком рата на Берлинском конгресу 1878. Године је Кнежевини Црној Гори призната независност, и постала је међународно призната држава. Овај чин је подигао тад две српске државе на ранг независности, те је то значило као „ветар у леђа“ Србима]] да се скроз одупру турске окупације на свим српским земљама. После рата је кнез Никола написао сва његова чувена дела, а најпознатије дело је народна химна "Онамо, 'намо!", по многима најлепша српска песма о Косову. Године 1910. тада још кнез Никола уз дозволу великих сила и Краљевине Србије и краља Петра, проглашава још једну српску Краљевину на Балкану: Краљевину Црну Гору. Застава нове државе је постала пређашна народна застава (српска тробојка са грбом Петровића), док са старом заставом, подједнако бива кориштена у народу и популарна „крсташ-барјак“ застава Црногораца. Књажевина Црна Гора, уз наговор Русије, обајвљује рат Јапану. Наравно, учешће Црногораца у овом рату је било више симболично, као захвалност Црне Горе Русији на великодушној помоћи. У Балканским ратовима Краљевина Црна Гора је са Краљевином Србијом учествовала у ослободилачким биткама у Старој Србији (Косово, Метохија и Новопазарски санџак) и Македонији. Тако је остварена заједничка граница измјеђу две нововековне „српске“ државе, а остварен је сан краља Николе о ослобађању српске колевке. Почетком Првог светског рата, Црна Гора одмах након Србије објављује рат Аустроугарској, али је 1916. године морала да капитулира, након што је свим силама држала обруч око правца српског повлачења кроз Албанију. Сломљена црногорска војска је након проласка Србијанске владе и краља клонула, те се тако жртвовала за будућност српске државе. Краљ Никола, већ болестан и у годинама је морао да напусти домовину. Отишао је у Француску, гдје је и преминуо.

Савремено добаУреди

Нова југословенска државаУреди

Послије ослобођења српског и осталих југословенских народа, проглашава се Краљевина СХС, али се крши „Венецијански уговор“ измјеђу тада кнеза Николе и кнеза Михаила Обреновића, гдје је стојало да се при уједињењем са Краљевином Србијом Црној Гори остави кнежевска аутономија, са кнежевском династијом Петровић-Његош. Због овог чина, црногорска јавност се дијели на двије стране. Прва, већинска страна, познатији као "Бјелаши", заговарају безусловно уједињење са србијанском Краљевином и династијом Карађорђевићи, док "Зеленаши", у мањини заговарају условно уједињење, које би поштовало Венецијански уговор. Спорне су биле неколико ствари, прво, војска Краљевине Србије није напустила Црну Гору и поред аустро-угарске капитулације и повлачења а у исто време је црногорску војску присилно демобилисала и разоружала под изговором на нема средстава за њено одржавање, друго, Француска, и поред тога што је се обавезала није дозволила да се владар капитулиране Црне Горе врати у Црној Гори и да спроведе изборе за скупштину која би одлучила о даљој судбини Црне Горе и уместо тога је те активности око избора обавио орган који је формирала Краљевина Србија у којем двоје од четри члана нису били чак ни црногорски држављани него србијански а орган је у суштини био као орган србијанске администрације. У Подгорици се 26. октобра 1918. године на Подгоричкој скупштини, једногласним изгласавањем Бјелаша Црна Гора безусловно припаја Србији, те губи сваки вид пријератне аутономије. Због ове одлуке, малобројни Зеленаши бивају прогоњени, те и крваво угушени у наредним годинама заједничке државе. Године 1929. проглашењем Зетске бановине са сједиштем у Подгорици, простор некадашње Црне Горе са источном Херцеговином и Метохијом добија аутономију у виду бановине, а владар области постаје бан, кога краљ лично поставља. Краљ Александар Карађорђевић је године 1925. на Ловћену наредио изградњу капеле, те тамо свечаном церемонијом бивају пребачене мошти, како многи кажу, „најмудријег Србина“ Петра II Петровића Његоша. Почетком Другог свјетског рата, војска на подручју Зетске бановине чини велике успјехе против италијанске окупацијоне војске, протеравши италијанску војску све до Скадра у Албанију. Постоје приче да су југословенски официри након доласка вијести о капитулацији војске и заједничке државе, пуцали себи у главу, јер су сматрали да су били издани. Након разбијања заједничке југословенске државе, Црна Гора добија марионетску владу, под вођством Секуле Дрљевића, који ће касније бити протјеран из државе.

СР Црна Гора у СФРЈУреди

Након завршетка Другог свјетског рата званичан став скупштине Црне Горе гласи: црногорска нација је најчистија етничка група међу Србима.[28] Југословенска држава је Црногорце признала као посебну нацију, различиту од Срба и других Словена, и дала им је сопствену статистичку шифру приликом пописа становништва из 1948. године, на коме се око 90% становника Црне Горе изјаснило као Црногорци.

За вријеме комунизма у новој СФРЈ, застава СР Црне Горе је била истовјетна са заставом СР Србије, гдје је то била српска тробојка са петокраком у средини, док је Грб био ловћенска кула код мора, са вијенцем окруженим, и обавијена српском тробојком. Увођењем стандарда за нову црногорску нацију, народ Црне Горе је био збуњен, али је објашњено како је црногорска нација „најчистија међу Србима“, те је цијелокупан народ Црне Горе (претежно Православни дио) записао себе као Црногорци, не замишљајући да ће то значити каснијим одвајањем од српског етноса и српске културе и писмености.

Југословенска кризаУреди

 
Грб заједничке државе Србије и Црне Горе

Почетком југословенске кризе '90-их година 20. вијека, војска ЈНА покушава да спријечи распадање Југославије војним нападима. Дио војске из тадашње СР Црне Горе напада Херцеговину и Дубровник, те држи Дубровник под опсадом скоро пуних осам мјесеци. У овом периоду се у Црногорцима буди стари осјећај за националну припадност, те на референдуму скоро 100% испитаника који су изашли на референдум се изјашњава да жели да остане у новој држави заједници измјеђу Србије и Црне Горе, Савезном Републиком Југославијом. За вријеме опсаде Дубровника српске (црногорске) паравојне формације измишљају крилатицу:

"Са Ловћена вила кличе, ђе си српски Дубровниче!"

која је много пута узимана као стих са негативном конотацијом, због држања града у опсади толико вријемена. Након укидања комунизма и стварања нове државе, федерална јединица Република Црна Гора добија нову заставу и Грб, гдје је застава била класична црногорска народна застава (српска тробојка са плаветном бојом), док се за Грб узима историјски Грб Петровића. Тада велики борци за заједничку СРЈ Момир Булатовић и Мило Ђукановић, заједно са Слободаном Милошевићем владају државном заједницом. Путеви Мила Ђукановића и Момира Булатовића се разилазе пред почетак НАТО агресије на СРЈ, те Мило Ђукановић почиње да драстично мијења ставове, почевши од самих политичких ставова, па послије тога и националних и вјерских. Након пада Слободана Милошевића, Црна Гора се све више удаљава од Србије, и 2003. године доњи дом парламента у Подгорици, са Милом Ђукановићем као предсједником, тражи промијену Устава. Устав се мијења, и Федерална јединица Црна Гора 3 године након промијене Устава (2006) може расписати референдум о независности.

НезависностУреди

Кад је референдум расписан, независност је добијена тијесном већином, толико тијесном да су чак и страни медији тражили ревизију референдума. Од проглашења независности, се у Црној Гори још више појачава политика прављења нове нације. Након 2006. године је преименован Српски језик у школама, те замијењен „Матерњим“ јер, а 2011. године је именован као "Црногорски језик" у школама, који и даље није признат као посебан језик у свијету, а и већина становника Црне Горе не назива матерњим језиком "Црногорски језик". Након проглашења независности Косова и Метохије, у Подгорици и широм Црне Горе су настали спонтани протести грађана на улицама, а највећи простест је услиједио након признања Косова од стране Владе Црне Горе. На улице је изашао велики број људи, и чак је тражено од власти да се распише референдум о признању Косова. Године 2011. проценат декларисаних Црногораца је износио 44,98%, док од тих 44,98%, чак 66,29% (184 866) говори Црногорским језиком као матерњим [2] . Само 26,82% (74 806) етничких Црногорца се изјаснило да говоре српским језиком. Велики део Црногораца се на попису изјашњавају као „Црногорци српске вјере“. Оваква статистика поставља питање како себе сматрају Црногорци који су се изјаснили да причају Српским језиком, да ли као посебну нацију, или пак као дио српског етноса. Према посљедњем попису становништва (2011), декларисаних Срба у Црној Гори је било 28,73%. Црногорци и Срби заједно чине 73,71% становништва Црне Горе. Због оваквих статистика и самих несугласица у народу, национално питање, и питање црногорске нације је и даље нерешено. Говори се да је оваква подела народа одувек постојала у Црној Гори само што је за време комунизма подршку нове државе добила црногорска струја а пре тога је подршку са стране добијала српска струја Црногораца а данас је ситуација таква да се мора писати латиницом приликом подношења захтјева државној администрацији у страху да захтјев не буде одбијен од од стране државне администрације као и у питањима запослења или напредовања.

Црногорска етничка дијаспораУреди

Изван Црне Горе, етнички Црногорци у значајнијем броју живе првенствено у суседним државама, односно у државама бивше Југославије. Најбројније заједнице етничких Црногораца у државама региона су: заједница етничких Црногораца у Србији, заједница етничких Црногораца у Хрватској и заједница етничких Црногораца у Босни и Херцеговини. Изван региона, црногорска етничка дијаспора је такође присутна у разним државама Западне Европе и Северне Америке.[29]

ГенетикаУреди

Генетско истраживање хаплогрупа грађана Србије и Црне Горе које је 2010. године финансирало Министарство наука Србије објављено је у једном од најугледнијих научних часописа за биологију и медицину - "American Journal of Physical Anthropology".[30]

Резултати истраживања потврђују да су данашњи становници Црне Горе већином словенског порекла, са примесама гена староседелаца Балкана.

Два доминантна маркера у узорцима из Црне Горе су И2а (П37.2) са 29,2 % и Е1б1б – М215 са 27 %. Ова два маркера носе људи који су у античким временима знани као Илири, а од средњег века као Власи. Хаплогрупу И2а носе људи из оних крајева у којима историјски извори доминантно препознају Влахе. Дакле, ову хаплогрупу носе Власи – Морлаци са подручја Далмације, динарског масива, Боке, Херцеговине, Босне, западне Црне Горе.

Што се тиче присутности хаплогрупе која би се могла везати за Словене, налазимо хаплогрупу Р1а. Ова хаплогрупа је присутна код Пољака, Лужичких Срба, Украјинаца, Руса у проценту који варира од 50 до чак 65 %. Према овом истраживању, ова словенска хаплогрупа Р1а је присутна код црногорских мушкараца у проценту од тек – 7,4 %.[31][32]

Етничке картеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Monstat Saopštio Rezultate Popisa Stanovništva U Crnoj Gori O Nacionalnoj Pripadnosti, Maternjem Jeziku I Vjeroispovijesti” (PDF). Приступљено 18. 3. 2013. 
  2. ^ „Microsoft Word - tekst, REV.GN.doc” (PDF). Приступљено 18. 3. 2013. 
  3. ^ „Popis stanovništva, kućanstava i stanova 2011. godine”. DRŽAVNI ZAVOD ZA STATISTIKU. Приступљено 5. 6. 2013. 
  4. ^ [1], Приступљено 21. 4. 2013.
  5. ^ http://www.stat.gov.mk/pdf/kniga_13.pdf
  6. ^ „Official Results of Slovenia census 2002, Staticistal Office of the Republic of Slovenia”. Stat.si. Приступљено 18. 3. 2013. 
  7. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Агенција за статистику БиХ. Приступљено 26. 11. 2017. 
  8. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 23. 3. 2017. 
  9. ^ Redirect to Census data page
  10. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2015. Приступљено 31. 1. 2015. 
  11. ^ Николић 2007, стр. 1468.
  12. ^ Брборић 2001, стр. 60, 63, 274.
  13. 13,0 13,1 Ђилас 1945, стр. 3.
  14. ^ Špiro Kulišić: O nekim proučavanjima etnogeneze crnogorskog naroda
  15. ^ Miroslav Ćosović (2015): Biofizička antropologija je potvrdila: Crnogorci su starośedioci
  16. ^ Терзић 2000, стр. 181-198.
  17. ^ „Мирослав Ћосовић (2012): Црногорци открили да су само у траговима Словени!”. Архивирано из оригинала на датум 21. 06. 2012. Приступљено 21. 6. 2012. 
  18. ^ Moravcsik 1967.
  19. ^ Ферјанчић 1959.
  20. ^ Živko M. Andrijašević: Crna Gora i Stefan Nemanja - osvajač ili povratnik na đedovinu
  21. ^ Историјска библиотека: "Историја Црне Горе" (књига)
  22. ^ Историја о Црној Гори (1754)
  23. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, ГОВОР ПЕТРА I, p. 19. и 20., јуна.1796. Цетиње: Светигора. 
  24. ^ Марко Миљанов - Сабрана дела (1967)
  25. ^ Kosovo Myths: Karadžić, Njegoš, and the Transformation of Serb Memory
  26. ^ Петар Петровић Његош - Горски вијенац
  27. ^ Петар Петровић Његош - Изабрана писма (1982)
  28. ^ Збирка докумената „Рад Скупштине Црне Горе 1945-1950“. p. 194. издање Скупштине ЦГ 1986.
  29. ^ Crna Gora: Uprava za dijasporu
  30. ^ American Journal of Physical Anthropology 142:380–390 (2010)
  31. ^ Distribution of European Y-chromosome DNA (Y-DNA) haplogroups by country in percentage
  32. ^ Истина - Ко смо![непоуздан извор?]

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди