Отворите главни мени

Јапанско царство

Јапанско царство (јап. 大日本帝國 [Dai Nippon Teikoku — Дај Нипон Тејкоку], дословно „Велико Јапанско царство“)[8] била је јапанска држава између 1868. када је цар Муцухито ступио на престо и 1945. када је цар Хирохито потписао капитулацију у Другом свјетском рату.[nb 1] За време Муцихита укинут је јапански феудални систем, почео је брзи привредни развој Јапана, окончана је територијална раздељеност земље и извршена је управно-територијална реформа и модернизација војске.

Јапанско царство
大日本帝國
Застава
Застава
Грб Јапанског царства
Грб
Химна
Химна Јапана
Japanese Empire (orthographic projection).svg
Јапанско царство 1942.
Географија
Континент Азија
Главни град Кјото (1868–1869)[1]
Токио Сити (1869–1943)
Токио (1943–1947)
Друштво
Службени језик јапански
Религија ниједна (дејуре)[2][3]
Политика
Облик државе
 — Цар Хирохито
Законодавна власт Национални дијет
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1868.[6]
 — Укидање 1947.[5]
Догађаји  
 — Меиџи обнова 3. јануар 1868.
 — Меиџи устав 29. новембар 1890. 
 — Руско-јапански рат 10. фебруар 1904. 
 — Рат на Пацифику 1941—1945. 
 — Капитулација 2. семптембар 1945. 
 — Нови устав 3. мај 1947. 
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 7.400.000 (1942) km²
Становништво 56,0 милиона[7]
Валута јапански јен
корејски јен
тајвански јен
јапански војни јен
Земље претходнице и наследнице
Јапанског царства
Претходнице: Наследнице:
Јапан Flag of Japan.svg

Јапанска брза индустријализација и милитаризација под слоганом Фукоку Кјохеј (富國強兵, „Обогатите земљу, ојачајте оружане снаге”) и Шокусан Когио Kōgyō (殖産興業, „Промовишите индустрију”) довела је до његове појаве као светске силе и успостављања колонијалног царства након Првог кинеско-јапанског рата, Боксерске побуне, Руско-јапанског рата и Првог светског рата. Јапан је добио Тајван и пола Сахалина, а касније је припојио и Кореју (1910).

Економска и политичка превирања 1920-их довела су до успона милитаризма, што је резултирало инвазијом Манџурије и Другог кинеско-јапанског рата (1937). То је на крају кулминирало чланством Јапана у Силама осовине и освајањем великог дела Азијског Пацифика током Другог светског рата.[11] Почетком Другог светског рата, 1940, Јапан склапа Тројни пакт с Њемачком и Италијом (Силе Осовине), те осваја велики део источне Азије и Тихог океана. Упркос војном успјеху током прве половине пацифичког рата, Јапанско царство је ипак доживело пораз. Бомбардовање јапанских градова Хирошиме и Нагасакија је резултовало потписивањем јапанске капитулације 2. септембра 1945, чиме је завршен Други светски рат.

ЗалеђинаУреди

Након су два века, политика искључења, или sакоку, под шогунима Едо периода су окончана када је земља била присиљена да тргује под Конвенцијом Канагаве из 1854. године. Тако је започела ера позната као Бакумацу период.

Наредних година је дошло до повећања спољне трговине и интеракција; потписани су комерцијални уговори између Токугавског шогуната и Западних земаља. У великој мери због понижавајућих услова ових неравноправних уговора, шогунат се убрзо суочио са унутрашњим непријатељством, које се материјализовало у радикалан, ксенофобични покрет, Соно џои (дословно „Поштујте цара, протерајте варваре”).[12]

У марту 1863. цар је издао „наредбу да се протерају варвари”. Иако шогунат није имао намеру да спроводи наредбу, то је ипак инспирисало нападе на сам шогунат и на странце у Јапану. У инцидент у Намамугију из 1862. године група самураја из Сацуме је убила Енглеза Чарлса Ленокса Ричардсона. Британци су тражили одштету, али су одбијени. Док је покушавала да изнуди плаћање, на Краљевску морнарицу је пуцано из обалских батерија у близини града Кагошиме. Они су одговорили бомбардовањем луке Кагошима 1863. године. Токугавска влада је пристала да плати одштету за Ричардсонову смрт.[13] Гранатирање страних бродова у Шимоносеки и напади на страну имовину довели су до бомбардовања Шимоносекија од стране мултинационалних снага 1864. године.[14] Клан Чошу такође је покренуо неуспели државни удар познат као Кинмонски инцидент. Сатчо алијанса је основана 1866. године како би објединили њихови напори на свргавању бакуфа Токугаве. Почетком 1867. цар Комеј је умро од малих богиња и заменио га је син, престолонаследник Муцухито (Меиџи).

Дана 9. новембра 1867. Токугава Јошинобу је поднео оставку на своју позицију и царска овлашћења, пристајући да „буде инструмент за извршавање” царских наредби.[15] Тогугавски шогунат је окончан.[16][17] Међутим, док је Јошинобуова оставка створила номиналну празнину на највишем нивоу власти, његов државни апарат је и даље постојао. Штавише, шогунска влада, посебно породице Токугава, остала је проминентна сила у еволуирајућем политичком поретку и задржала је многе извршне моћи,[18] што су тврдокорни припадници Сацуме и Чошуа сматрали неприхватљивим.[19]

Види јошУреди

НапоменеУреди

  1. ^ „Током друге половине деветнаестог века, јапански творци нације су формирали Меиџи националну државу од старијег, хетерогеног Токугава царства, интегришући полуаутономне државне домене у јединствену политичку заједницу.”[9] „Уместо да обнове древни (а вероватно и имагинарни) поредак центра и периферије, Меиџи обнова је убрзала стварање нове, недвосмислено централизоване и модерне националне државе. За неколико деценија од службеног почетка пројекта изградње нације, Токио је постао политичка и економска престоница државе која је заменила полуаутономне домене новоствореним префектурама, подређеним централним законима и централно именованим администраторима.”[10]

РеференцеУреди

  1. ^ Schellinger and Salkin, ур. (1996). „Kyoto”. International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania. UK: Routledge. стр. 515+. ISBN 9781884964046. 
  2. ^ Josephson, Jason Ānanda (2012). The Invention of Religion in Japan. University of Chicago Press. стр. 133. ISBN 0226412342. 
  3. ^ Thomas, Jolyon Baraka (2014). Japan's Preoccupation with Religious Freedom (Ph.D.). Princeton University. стр. 76. 
  4. ^ Hunter 1984, стр. 31–32.
  5. 5,0 5,1 „Chronological table 5 1 December 1946 – 23 June 1947”. National Diet Library. Приступљено 30. 9. 2010. 
  6. ^ One can date the "restoration" of imperial rule from the edict of January 3, 1868. Jansen, p.334.
  7. ^ Taeuber, Irene B.; Beal, Edwin G. (јануар 1945). „The Demographic Heritage of the Japanese Empire”. Annals of the American Academy of Political and Social Science. Sage Publications. 237: 65. JSTOR 1025496. 
  8. ^ Shillony, Ben-Ami (2013). Ben-Ami Shillony - Collected Writings. Routledge. стр. 83. ISBN 1134252307. 
  9. ^ Tsutsui 2009, стр. 234.
  10. ^ Tsutsui 2009, стр. 433.
  11. ^ Townsend, Susan (17. 7. 2018). „Japan's Quest for Empire 1931–1945”. BBC. 
  12. ^ Hagiwara, p. 34.
  13. ^ Jansen 2002, стр. 314–315.
  14. ^ Hagiwara, p. 35.
  15. ^ Satow, p. 282.
  16. ^ Keene 2002, стр. 116.
  17. ^ Jansen 2002, стр. 310–311.
  18. ^ Keene, pp. 120–121, and Satow, p. 283. Moreover, Satow (p. 285) speculates that Yoshinobu had agreed to an assembly of daimyōs in the hope that such a body would reinstate him.
  19. ^ Satow, p. 286.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди