Апсолутна монархија

Апсолутна или апсолутистичка монархија је облик власти који се у Европи јавио у Француској у 17. веку за време Луја XIV, који је рекао: „Држава, то сам ја“.[1][2] Сматра се да су идеје о апсолутизму настале од првих француских кардинала (премијера) Ришељеа и Мазарена.

  Предсједничке републике са пуним предсједничким системом.
  Државе са полупредсједничким системом.
  Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
  Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
  Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
  Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
  Апсолутне монархије.
  Једнопартијске државе.
  Војне диктатуре.

Владар има апсолутну власт, а влада уз помоћ бирократског апарата (моћ пера) - чиновници и уз помоћ репресивног апарата (моћ мача) - полиција и војска. Владар је био потпуно заштићен и подржаван и имао је своју армију. Позната апсолутистичка монархија била је и Шпанија, којом је управљао Карло I који је говорио да у његовој земљи "сунце никада не залази" јер је он био цар Светог Римског Царства и Шпаније. Његов наследник , Филип II, организовао је бројне војне походе и живео раскошним животом.

Последња апсолутна монархија у Европи, не рачунајући Ватикан, је била Руска Империја која је нестала за време Првог светског рата. Просвећени апсолутизам долази до изражаја у Аустрији (Марија Терезија). Војна апсолутна монархија долази до изражаја у Османском цартсву што је уједно и прва и последња таква европска апсолутна монархија.[3][4][5][6]

РеференцеУреди

  1. ^ Goldie, Mark; Wokler, Robert (2006-08-31). „Philosophical kingship and enlightened despotism”. The Cambridge History of Eighteenth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 523. ISBN 9780521374224. Приступљено 13. 1. 2016. 
  2. ^ Leopardi, Giacomo (2013) [original 1898]. Zibaldone. Farrar Straus Giroux. стр. 1438. ISBN 978-0374296827. 
  3. ^ Stephens, Michael (2013-01-07). „Qatar: regional backwater to global player”. BBC News. 
  4. ^ „Q&A: Elections to Oman's Consultative Council”. BBC News. 2011-10-13. 
  5. ^ „Swaziland profile”. BBC News. 2018-09-03. 
  6. ^ „State Departments”. www.vaticanstate.va. Архивирано из оригинала на датум 2020-04-11. Приступљено 2019-09-21. 

Спољашње везеУреди