Даиџо-кан
Даиџо-кан или Даџо-кан (јапански: 太政官)[1], у преводу Државни савет старог Јапана, био је највећи орган пре-модерне царске владавине. Био је активан током Нара периода и по његовом нестанку поново се активира на кратак временски период након Меиџи обнове.
| Државни савет старог Јапана | |
|---|---|
 | |
Председник владе / Главни министар | Даиџо-даиџин |
| Министар левице | Садаиџин |
| Министар деснице | Удаиџин |
| Централни министар | Наидаиџин |
| Виши саветник | Даинагон |
| Средњи саветник | Чунагон |
| Нижи саветник | Шонагон |
| Осам министарства | |
| Централно министарство | Накацукаса-шо |
| Церемонијално министарство | Шикибу-шо |
| Цивилна управа | Џибу-шо |
| Народни послови | Минбу-шо |
| Војска | Хјобу-шо |
| Правда | Гјобу-шо |
| Трезор | Окура-шо |
| Управа царског двора | Кунаи-шо |
У старим списима се помиње већ у 7-8. веку као владајуће тело које се састоји од три министра са називима Даиџо даиџин (канцелар), Садаиџин (леви министар или министар левице) и Удаиџин (десни министар или министар деснице). Нешто касније обавезе Даиџо-кана се проширују па настају нова министарства и тутуле са обавезама у влади.[2]
Владајућа структура која се бавила националним пословина називана је Даиџо-кан док су остале послове, попут религије, бригу и одржавање храмова и шинто ритуала преузимало посебно одељење за религију називан још и Џинги-кан.
Овако конструисана организација изгубила је моћ током 10. и 11. века понајвише због јачања клана Фуџивара који постају доминантни на двору. До 12. века, иако је и даље формално постојао, систем се временом урушавао док коначно није престао да постоји.
Референце
уреди- ^ Kenkyusha's New Japanese-English Dictionary, Kenkyusha Limited. ISBN 978-4-7674-2015-8.
- ^ Brown & Hall 1988, стр. 232
Литература
уреди- Марковић Љ, Ђуровић Р. (2011). Правни систем Јапана. Београд, Кокоро.
- Asai T (1985). Nyokan Tūkai. (језик: јапански). Tokyo: Kōdansha.
- Dickenson, Walter G (1869). Japan: Being a Sketch of the History, Government and Officers of the Empire. London: W.. Blackwood and Sons. OCLC 10716445
- Brown, Delmer M.; Hall, John Whitney (1988). The Cambridge History of Japan. Donald H. Shively, Marius B. Jansen, William H. McCullough, Peter Duus, Kozo Yamamura. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22352-2.
- Ozaki, Yukio (2001). The Autobiography of Ozaki Yukio: The Struggle for Constitutional Government in Japan. [Translated by Fujiko Hara]. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05095-9. (cloth)
- Ozaki, Yukio (1955). Ozak Gakudō Zenshū. (језик: јапански). Tokyo: Kōronsha.
- Sansom, George (1958). A History of Japan to 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3.
- Sansom, George (1978). Japan: A Short Cultural History. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0952-1. (cloth). 1952. ISBN 978-0-8047-0954-5. (paper)
- Screech, Timon (2006). Secret Memoirs of the Shoguns: Isaac Titsingh and Japan, 1779-1822. London: RoutledgeCurzon. ISBN 978-0-7007-1720-0.
- Titsingh, Isaac (1834). Annales des empereurs du Japon. Paris: Royal Asiatic Society, Oriental Translation Fund of Great Britain and Ireland. OCLC 5850691.
- Ury, Marian. "Chinese Learning and Intellectual Life," The Cambridge history of Japan: Heian Japan. Vol. II. . Cambridge: Cambridge University Press. 1999. ISBN 978-0-521-22353-9. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) (cloth) - Varley, H. Paul , ed. [ Kitabatake Chikafusa, 1359] (1980). Jinnō Shōtōki ("A Chronicle of Gods and Sovereigns: Jinnō Shōtōki of Kitabatake Chikafusa" translated by H. Paul Varley). New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-04940-5.