Тоталитаризам

Неки од лидера на слици називани су тоталитарним, с лева на десно и од горе на доле, наведени су Јосиф Стаљин, бивши генерални секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза; Адолф Хитлер, бивши немачки фирер; Мао Цедунг, бивши председавајући Комунистичке партије Кине; Бенито Мусолини, бивши премијер Италије; и Ким Ил Сунг, вечити председник Северне Кореје

Тоталитаризам је један од облика политичког поретка.[1][2] Најједноставније речено, тоталитаризам је систем свеобухватне политичке владавине утемељене на идеолошкој манипулацији, терору и бруталности. Тоталитаризам тежи остварењу „тоталне моћи” кроз политизацију друштвене и личне егзистенције и зато подразумева потпуно укидање грађанског друштва и личне приватности.[3][4] Настао је у 20. веку, мада његову појаву прорекао је Токвил тридесетих година деветнаестог века рекавши да ће нови облик деспотизма свеобухватнији, такорећи тоталан.[5] Дефиниција тоталитаризма као таквог је настала у првој половини 20. века када се појављују први тоталитарни режими. Први који је употребио тај израз био је Бенито Мусолини.[6]

Тоталитарни режими често се одликују опсежном политичком репресијом, потпуним недостатком демократије, распрострањеним култом личности, апсолутном контролом над економијом, масивном цензуром, масовним надзором, ограниченом слободом кретања (нарочито слободом напуштања земље) и широком употребом државног терора. Остали аспекти тоталитарног режима укључују употребу концентрационих логора, репресивну тајну полицију, верски прогон, државну веру или државни атеизам, уобичајену праксу погубљења, лажне изборе, могуће поседовање оружја за масовно уништавање и потенцијал за државно потпомогнута масовна убиства и геноциде. Историчар Роберт Конквест описује тоталитарну државу као ону која не признаје ограничења свог ауторитета у било којој сфери јавног или приватног живота и која проширује ту власт до било које оствариве мере.[4]

Као политичка идеологија, тоталитаризам је изразито модеран и има сложене историјске корене. Историчар и филозоф Карл Попер установио је везу са концепцијом државе Георга Вилхелма Фридриха Хегела, а посебно политичком филозофијом Карла Маркса.[7] Други, попут Теодорa Адорнa и Максa Хоркхајмерa, прате порекло тоталитарних доктрина до просветитељства, а посебно до идеје да је човек 'постао господар света', господар невезан било каквих веза са природом, друштвом и историјом.[8] У двадесетом веку идеју о 'апсолутној државној моћи' развили су италијански фашисти, и истовремено у Немачкој, правник и каснији нацистички академик Карл Шмит радећи током Вајмарске републике (1920-их). Италијански фашиста Бенито Мусолини прокламовао је: „Све у држави, ништа изван државе, ништа против државе“. Шмит је користио термин Totalstaat у свом утицајном делу Концепт политичког из 1927. године на правној основи свемоћне државе.[9] Израз је добио на значају у западном антикомунистичком политичком дискурсу током доба Хладног рата као средство за претварање антифашизма из периода пре Другог светског рата у послератни антикомунизам.[10][11][12][13][14]

Тоталитарни режими се разликују од других ауторитарних режима. Потоњи означавају државу у којој појединачни носилац власти, обично појединачни диктатор, одбор, хунта или иначе мала група политичке елите, монополизује политичку моћ. У том смислу, „ауторитарна држава [...] се бави само политичком моћи и све док се не буде оспорена даје друштву одређени степен слободе.“[15] Раду Кинпос пише да ауторитарност „не покушава да промени свет и људска природа.“[15] Насупрот томе, Ричард Пајпс пише да тоталитарни режим покушава да контролише готово све аспекте друштвеног живота, укључујући економију, образовање, уметност, науку, приватни живот и морал грађана. Неке тоталитарне владе могу промовисати свеобухватну идеологију, с тим што „званично прокламирана идеологија” продире „у најдубље домете друштвене структуре, и тоталитарна влада настоји да у потпуности контролише мисли и поступке својих грађана.“[16] Она такође мобилише целокупно становништво у настојању за остварењем својих циљева. Карл Јоахим Фридрих написао је да су „тоталистичка идеологија, странка ојачана тајном полицијом и монопол над [...] индустријским масовним друштвом“ три одлике тоталитарних режима које их разликују од осталих аутократија."[15]

У академској заједнициУреди

Академским пољем совјетологије након Другог светског рата и током Хладног рата доминирао је „тоталитарни модел“ Совјетског Савеза,[17] наглашавајући апсолутну природу моћи Јосифа Стаљина. „Тоталитарни модел“ је педесетих година прошлог века први пут образложио Карл Јоахим Фридрих, који је тврдио да су Совјетски Савез и друге комунистичке државе „тоталитарни“ системи, са култом личности и готово неограниченим овлашћењима „великог вође“ попут Стаљина.[18] „Ревизионистичка школа“ која је започета шездесетих година била је усредсређена на релативно аутономне институције које би могле утицати на политику на вишем нивоу.[19] Мат Лено је описао „ревизионистичку школу" као представника оних који су „инсистирали на томе да је стара слика Совјетског Савеза као тоталитарне државе склоне светској доминацији била поједностављена или једноставно погрешна. Они су били заинтересовани за друштвену историју и тврдили су да би вођство Комунистичке партије морало да се прилагоди друштвеним снагама.“[20] Припадници „ревизионистичке школе“, попут Џ. Арч Гетија и Лина Виола, оспорили су приступ „тоталитарног модела“ комунистичкој историји и били су најактивнији у архивама бившим комунистичким државама, посебно Државном архиву Руске федерације у раду везаном за Совјетски Савез.[19][21]

Основне одлике тоталитарних режимаУреди

Карл Фридрих и Збигњев Бжежински су извели главна обележја и по њиховом мишљењу сваки тоталитарни режим има:

  • службену идеологију која обухвата све виталне аспекте човековог постојања у којој се, бар пасивно, приклања, свако ко у том друштву живи.
  • једну једину хијерархијски организовану владајућу партију којом управља један човек (диктатор)
  • систем терористичке полицијске контроле коју у интересу партијских вођа подржава али и надзире владајућу партију
  • потпуни монопол над средствима јавног саобраћаја
  • потпуни монопол над средствима оружане борбе
  • централна контрола над целим привредним животом.[22]

Семе тоталитаризмаУреди

Тоталитаризам можемо користити као назив за "терористичко подређивање"[23] свих духовних сфера једног друштва: науке, уметности, вредности, образовања, морала. У савршено тоталитарном друштву није допуштен ниједан облик људске активности - економски, интелектуални, политички - ако га држава није планирала или одобрила, а људи - појединци се сматрају национализованим власништвом државе.[24]

Уместо закључкаУреди

Тоталитаризам је сложена појава у друштву. Појединац се претвара у бескорисну масу, у којој се ствара масовна лажна свест и језик као средство масовне политичке манипулације.[23] Тоталитарна држава је држава затвореног типа, односно друштва у коме постоји отпор променама, друштва у коме је социјална покретљивост смањена.[23] Антрополошки нихилизам, односно негација индивидуа је логична политичка последица постојања тоталитарних посредованих друштвених односа.[23] Стога је појам тоталитаризма на својеврстан начин увод у разумевање идеологија попут неофашизма, неофашистичке државе.

РеференцеУреди

  1. ^ Rejai, Mostafa (1994). Political Ideologies: A Comparative Approach. Armonk: M.E. Sharpe. p. 74. ISBN 9780765633781.
  2. ^ Schäfer, Michael (2004). Totalitarianism and Political Religions. Oxford: Psychology Press. p. 78. ISBN 9780714685298.
  3. ^ Ендру Хејвуд. Политичке идеологије. Београд (2005): Завод за уџбенике и наставна средства. 
  4. ^ а б Conquest, Robert (1999). Reflections on a Ravaged Century. стр. 74. ISBN 0-393-04818-7. 
  5. ^ Токвил, Алексис Клерел де, О демократији, Титоград, 1990
  6. ^ Мусолини, Бенито, Доктрина фашизма, Фиренца, 1939
  7. ^ Popper, Karl R.; Gombrich, E. H. (2013-04-21). The Open Society and Its Enemies (на језику: енглески). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-15813-6. 
  8. ^ Horkheimer, Max; Adorno, Theodor W.; Noeri, Gunzelin (2002). Dialectic of Enlightenment (на језику: енглески). Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3633-6. 
  9. ^ Schmitt, Carl (1927). The Concept of the Political (German: Der Begriff des Politischen) (1996 University of Chicago Press изд.). Rutgers University Press. стр. 22. ISBN 0-226-73886-8. 
  10. ^ Defty, Brook (2007). Britain, America and Anti-Communist Propaganda 1945–1953. Chapters 2–5. The Information Research Department. 
  11. ^ Siegel, Achim (1998). The Totalitarian Paradigm after the End of Communism: Towards a Theoretical Reassessment. Rodopi. p. 200. ISBN 9789042005525. "Concepts of totalitarianism became most widespread at the height of the Cold War. Since the late 1940s, especially since the Korean War, they were condensed into a far-reaching, even hegemonic, ideology, by which the political elites of the Western world tried to explain and even to justify the Cold War constellation."
  12. ^ Guilhot, Nicholas (2005). The Democracy Makers: Human Rights and International Order. Columbia University Press. p. 33. ISBN 9780231131247. "The opposition between the West and Soviet totalitarianism was often presented as an opposition both moral and epistemological between truth and falsehood. The democratic, social, and economic credentials of the Soviet Union were typically seen as 'lies' and as the product of a deliberate and multiform propaganda. [...] In this context, the concept of totalitarianism was itself an asset. As it made possible the conversion of prewar anti-fascism into postwar anti-communism."
  13. ^ Caute, David (2010). Politics and the Novel during the Cold War. Transaction Publishers. стр. 95—99. ISBN 9781412831369. 
  14. ^ Reisch, George A. (2005). How the Cold War Transformed Philosophy of Science: To the Icy Slopes of Logic. Cambridge University Press. pp. 153–154. ISBN 9780521546898.
  15. ^ а б в Cinpoes, Rady. Nationalism and Identity in Romania: A History of Extreme Politics from the Birth of the State to EU Accession. p. 70.
  16. ^ Pipes, Richard (1995). Russia Under the Bolshevik Regime . New York: Vintage Books, Random House. стр. 243. ISBN 0394502426. 
  17. ^ Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-1-139-44663-1. »Academic Sovietology, a child of the early Cold War, was dominated by the 'totalitarian model' of Soviet politics. Until the 1960s it was almost impossible to advance any other interpretation, in the USA at least.« 
  18. ^ Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 3–4. ISBN 978-1-139-44663-1. »In 1953, Carl Friedrich characterised totalitarian systems in terms of five points: an official ideology, control of weapons and of media, use of terror, and a single mass party, 'usually under a single leader.' There was of course an assumption that the leader was critical to the workings of totalitarianism: at the apex of a monolithic, centralised, and hierarchical system, it was he who issued the orders which were fulfilled unquestioningly by his subordinates.« 
  19. ^ а б Davies, Sarah; Harris, James (2005). „Joseph Stalin: Power and Ideas”. Stalin: A New History. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 4–5. ISBN 978-1-139-44663-1. »Tucker's work stressed the absolute nature of Stalin's power, an assumption which was increasingly challenged by later revisionist historians. In his Origins of the Great Purges, Arch Getty argued that the Soviet political system was chaotic, that institutions often escaped the control of the centre, and that Stalin's leadership consisted to a considerable extent in responding, on an ad hoc basis, to political crises as they arose. Getty's work was influenced by political science of the 1960s onwards, which, in a critique of the totalitarian model, began to consider the possibility that relatively autonomous bureaucratic institutions might have had some influence on policy-making at the highest level.« 
  20. ^ Lenoe, Matt (јун 2002). „Did Stalin Kill Kirov and Does It Matter?”. The Journal of Modern History. 74 (2): 352—380. ISSN 0022-2801. S2CID 142829949. doi:10.1086/343411. 
  21. ^ Sheila, Fitzpatrick (новембар 2007). „Revisionism in Soviet History”. History and Theory. 46 (4): 77—91. ISSN 1468-2303. doi:10.1111/j.1468-2303.2007.00429.x. »[...] the Western scholars who in the 1990s and 2000s were most active in scouring the new archives for data on Soviet repression were revisionists (always 'archive rats') such as Arch Getty and Lynne Viola.« 
  22. ^ Friedrich,Carl J.and Bzezinski,Zbigniewk.,Totalitarizam Dictatorship and Autocracy,Cambridge,1956,
  23. ^ а б в г Ковачевић Др Брацо (2010). Витомир Поповић, ур. „Тоталитарна држава и право” (пдф). Годишњак. Бања Лука. 31-32: 111—130. ISSN 0350-9052. Приступљено 24. 10. 2013. 
  24. ^ Kolakowski, The Euro-communist Schism; Cit. prema: B. Horvat, Politička ekonomija socijalizma, “Globus”, Zagreb,1984

ЛитератураУреди

  • Ендру Хејвуд. Политичке идеологије. Београд (2005): Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism (New York: Schocken Books, 1958, new ed. 1966).
  • John A. Armstrong, The Politics of Totalitarianism (New York: Random House, 1961).
  • Peter Bernholz, "Ideocracy and totalitarianism: A formal analysis incorporating ideology", Public Choice 108, 2001, pp. 33–75.
  • Peter Bernholz, "Ideology, sects, state and totalitarianism. A general theory". In: H. Maier and M. Schaefer (eds.): Totalitarianism and Political Religions, Vol. II (Abingdon Oxon and New York: Routledge, 2007), pp. 246–70.
  • Franz Borkenau, The Totalitarian Enemy (London: Faber and Faber 1940).
  • Karl Dietrich Bracher, "The Disputed Concept of Totalitarianism," pp. 11–33 from Totalitarianism Reconsidered edited by Ernest A. Menze (Port Washington, N.Y. / London: Kennikat Press, 1981) ISBN 0804692688.
  • John Connelly, "Totalitarianism: Defunct Theory, Useful Word" Kritika: Explorations in Russian and Eurasian History 11#4 (2010) 819–835. online.
  • Fitzpatrick, Sheila, and Michael Geyer, eds. Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared (Cambridge University Press, 2008).
  • Carl Friedrich and Z. K. Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy (Harvard University Press, 1st ed. 1956, 2nd ed. 1967).
  • Abbott Gleason, Totalitarianism: The Inner History Of The Cold War (New York: Oxford University Press, 1995), ISBN 0195050177.
  • Paul Hanebrink, "European Protestants Between Anti-Communism and Anti-Totalitarianism: The Other Interwar Kulturkampf?" Journal of Contemporary History (July 2018) Vol. 53, Issue 3, pp. 622–43
  • Guy Hermet, with Pierre Hassner and Jacques Rupnik, Totalitarismes (Paris: Éditions Economica, 1984).
  • Andrew Jainchill and Samuel Moyn. "French democracy between totalitarianism and solidarity: Pierre Rosanvallon and revisionist historiography." Journal of Modern History 76.1 (2004): 107–154. online
  • Robert Jaulin, L'Univers des totalitarismes (Paris: Loris Talmart, 1995).
  • Jeane Kirkpatrick, Dictatorships and Double Standards: Rationalism and reason in politics (London: Simon & Schuster, 1982).
  • Walter Laqueur, The Fate of the Revolution Interpretations of Soviet History From 1917 to the Present (London: Collier Books, 1987) ISBN 002034080X.
  • Juan Linz and Alfred Stepan, Problems Of Democratic Transition And Consolidation: Southern Europe, South America, And Post-Communist Europe (Baltimore: Johns Hopkins UP, 1996) ISBN 0801851572.
  • Ludwig von Mises, Omnipotent Government: The Rise of the Total State and Total War (Yale University Press, 1944).
  • Ewan Murray, Shut Up: Tale of Totalitarianism (2005).
  • A. J. Nicholls. "Historians and Totalitarianism: The Impact of German Unification." Journal of Contemporary History 36.4 (2001): 653–661.
  • Felix Patrikeeff, "Stalinism, Totalitarian Society and the Politics of 'Perfect Control'", Totalitarian Movements and Political Religions, (Summer 2003), Vol. 4 Issue 1, pp. 23–46.
  • Stanley G. Payne, A History of Fascism (London: Routledge, 1996).
  • Rudolf Rocker, Nationalism and Culture (Covici-Friede, 1937).
  • Giovanni Sartori, The Theory of Democracy Revisited (Chatham, N.J: Chatham House, 1987).
  • Wolfgang Sauer, "National Socialism: totalitarianism or fascism?" American Historical Review, Volume 73, Issue #2 (December 1967): 404–24. online.
  • Leonard Schapiro, Totalitarianism (London: The Pall Mall Press, 1972).
  • William Selinger. "The politics of Arendtian historiography: European federation and the origins of totalitarianism." Modern Intellectual History 13.2 (2016): 417–446.
  • Marcello Sorce Keller, "Why is Music so Ideological, Why Do Totalitarian States Take It So Seriously", Journal of Musicological Research, XXVI (2007), no. 2–3, pp. 91–122.
  • J. L. Talmon, The Origins of Totalitarian Democracy (London: Seeker & Warburg, 1952).
  • Enzo Traverso, Le Totalitarisme : Le XXe siècle en débat (Paris: Poche, 2001).
  • S. Jonathan Wiesen, "American Lynching in the Nazi Imagination: Race and Extra-Legal Violence in 1930s Germany", German History, (March 2018), Vol. 36, No. 1, pp. 38–59.
  • Zhelyu Zhelev, Fascism (Sofia: Fisbizmt, 1982).
  • Slavoj Žižek, Did Somebody Say Totalitarianism? (London: Verso, 2001).

Спољашње везеУреди