Наука

систем сређених и систематизованих знања

Наука је систем сређених и систематизованих знања о нама и (материјалном и нематеријалном) свету који нас окружује. То је обимна и опсежна група информација и о неком субјекту, али се та реч посебно користила за информације о физичком универзуму. Појам науке одговара грч. појму ἐπιστήμη, epistḗmē, лат. scientia, енгл. science. Како се знање повећавало, поједине методе су се доказале поузданијим од неких других, и данас су научне методе стандард за науку. То укључује кориштење пажљивог посматрања, експерименте, мерења, математику, и понављање.

  • Према стандардним речницима. наука је систематски подухват који ствара и организује знања у облику објашњења и теоријских предвиђања о Универзуму (свемиру).[2][3]
  • Модерна наука је откриће, као и изум. То је откриће да природа генерално делује довољно устаљено да се може описати законима, нпр. математичким. Научним истраживањима је потребно техничко осмишљавање, апстракције, апарати и организација за излагање резултата које личи на правне дескрипције.[4][5]
  • У старијим и уско повезаним значењима, наука се такође односи на такав корпус знања који се може рационално објаснити и поуздано применити. Радник у области науке је познат као научник.
Скала Универзума – мапирана према гранама науке, са формалним наукама као фоундацијом.[1]:Vol.1, Chaps.1,2,&3.

Да би се узео у разматрање са научног становишта, објекат посматрања мора бити подвргнут поновљеним тестирањима од стране независних посматрача. Кориштење научних метода за достизање нових открића се назива научно истраживање, и људи који раде та истраживања се зову научници. У ужем смислу, наука се назива експерименталном, док је сврха примењене науке, односно инжињерства, практично употребљавање научног знања. Научне хипотезе су едуковани предлози објашњења феномена или разумне претпоставке о природи универзума.

Научна теорија је хипотеза која је потврђена поновљеним посматрањима и мерењима. Научне теорије су обично дате као математичке форме, и увек су подложне одбацивању ако их будући експерименти оповргну. У модерном свету, научна истраживања су важне активности свих развијених држава, и од научника се очекује да објаве своја открића у референтним часописима, научним периодицима где рецензенти проверавају чињенице наведене у чланку, пре него што се он објави. Чак и после објављивања, нове научне идеје нису генерално прихваћене док се рад не понови.

Научна писменост је способност опште популације да разуме основне концепте који се односе на науку.

ИсторијаУреди

 
Анимација која приказује кретање континената од сепарације Пангеа до данашњег дана.

Наука у ширем смислу је постојала пре модерне ере, и у многим историјским цивилизацијама.[6] Модерна наука се разликује у свом приступу и успешна је у произвођењу резултата: 'модерна наука' дефинише оно што је наука у најстрожем смислу речи.[7] Далеко пре модерне ере, још једна прекретна тачка је био развој класичне природне филозофије у древном грчком свету.

Префилозофиска историјаУреди

Наука у свом оригиналном смислу је реч за тип знања (латински scientia, старогрчки језик epistemē), пре него специјализована реч за потрагу за таквим знањем. Специфично она је један од типова знања који људи могу да комуницирају један другом. На пример, знање о деловању природних ствари је било прикупљено дуго пре забележене историје и довело је до развоја комплексног апстрактног размишљања. То је показано конструисањем комплексних календара, техника за преображавање отровних биљака у јестиве, и изградњи објеката као што су пирамиде. Међутим нису прављене конзистентне свесне дистинкције између познавања појмова који су истинити у свакој заједници и других типова комуналног знања, као што су митологије и правни системи.

Филозофске студије природеУреди

 
Кукуруз је биљка са великим зрнима коју су доместификовали урођеници Мезоамерике у праисторијска времена.

Пре изума или открића концептаприроде“ (Старогрчки језик phusis), од стране пресократских филозофа, постојала је тенденција коришћења тих речи за описивање природног „начина“ на који биљке расту,[8] и „начина“ на који, на пример, једно племе богослужује одређеног бога. Из тог разлога се тврди да су ти људи били први филозофи у стриктном смислу, као и први људи да праве јасну разлику између „природе“ и „конвенције“.[9] Наука је дакле разликовала као знање природе, и ствари које су истините за свакој заједници, и име специјализоване потрага за таквим знањем је била филозофија — царство првих филозофа-физичара. Они су били углавном спекулатори или теоретичари, с посебним интересом за астрономију. У контрасту с тим, покушавање коришћења познавања природе да би се имитирала природа (вештина или технологија, грчки technē) су класични научници сматрали прикладнијим интересом за ниже класе занатлија.[10]

Филозофски заокрет ка људским питањимаУреди

 
Аристотел, 384 п. н. е – 322 п. н. е., једна је од раних фигура у развоју научног метода.[11]

Важна прекретница у историји ране филозофске науке је био контроверзан, мада успешан покушај Сократа да примени филозофију на изучавање људских ствари, укључујући људску природу, природу политичких заједница, и само људско знање. Он је критиковао старији тип изучавања физике као сувише чисто спекулативну активност, са недостатком самокритицизма. Он је био посебно забринут да су неки од раних физичара третирали природу као да се може претпоставити да она не садржи интелигентни ред, објашњавајући ствари само у смислу покретања и материје. Проучавање људских ствари је била област митологије и традиције, те је Сократ погубљен.[12] Аристотел је касније креирао мање контроверзан систематски програм Сократове филозофије, који је био телеолошки, и људски центриран. Он је одбацио многе закључке раних научника. На пример у његовој физици Сунце се креће око Земље, и многе ствари имају делом у својој природи да су оне за људе. Свака ствар има формални узрок и финални узрок и улогу у рационалном космичком реду. Кретање и промена су описани као актуализација потенцијала који је већ у стварима, у зависности од типа свари. Док је Сократ инсистирао да филозофија треба да буде коришћена за разматрање практичних питања најбољег начина живљења људских бића (студију коју је Аристотел поделио у етику и политичку филозофију), они се нису залагали за друге типове примењене науке.

Аристотел је препознавао јасну разлику између науке и практичног знања занатлија, третирајући теоретске спекулације као највиши тип људске активности, практично размишљање о добром живљењу као нешто мање узвишено, а знање занатлија као нешто што је једино подесно за ниже класе. У контрасту са модерном науком, Аристотелов утицајни нагласак је био на теоретским корацима дедукције универзалних правила из изворних података, и није третирао сакупљање искуства и изворних података као саму науку.[13]

Средњовековна наукаУреди

 
De potentiis anime sensitive, Gregor Reisch (1504) Margarita philosophica. Средњовековна наука је разматрала мождане коморе као локације нашег здравог разума,[14] где се форме из нашег сензорног система мешају.

Током касне антике и раног средњег века, Аристотелски приступ испитивања природних феномена је кориштен. Део древног знања је изгубљен, или у неким случајевима држан у тами, током пада Римског царства и периодичних политичких борби. Међутим, општа поља науке, или природне филозофије како је називана, и већи део општег знања античког света је остао сачуван путем рада раних латинских енциклопедиста попут Исидора Севиљског. Такође, у Византијском царству, многи грчки научни текстови су очувани у облику Сиријских превода које се урадиле групе попут Несторијана и Монофизита.[15] Многи од њих су касније преведени у арапски у Калифату, при чему су многи типови класичног учења сачувани и неким случајевима унапређени.[15][16] Дом мудрости је устпостављен током Абасидске ере у Багдаду, Ирак.[17] Сматра се да је то био главни интелектуални центар, током Златног доба ислама, где су муслимански учењаци попут ал-Киндија и Ибн Сахла у Багдаду, и Ибн ел Хајтама у Каиру, цветали од деветог до тринаестог века, док Монголи нису опљачкали Багдад. Ибн ел Хајтам, касније познат на Западу као Алхазен, унапредио је Аристотелску тачку гледишта, наглашавајући значај експерименталних података и репродуктибилност резултата.[18][nb 1]

У позном средњовековном периоду, са порастом потражње за преводима, на пример за радовима Толедске преводилачке школе, западни Европљани су почели да сакупљају текстове написане не само на латинском, него и латинске преводе са грчког, арапског, и хибру језика. Текстови Аристотела, Птоломеја и Еуклида, очувани у Дому Мудрости, су били тражени међу католичким учењацима.[19] У Европи, Алхазенова De Aspectibus је директно утицала на Роџера Бејкона (13. век) у Енглеској, који се залагао за експерименталне науке, по узору на Алхазена. До позног Средњег века, синтеза католицизма и аристотелизма позната као сколастика је узела замаха у Западној Европи, која је постала нови географски центар науке, мада су сви аспекти сколастике критиковани у 15. и 16. веку.

 
Алгоритам за постављање теорије научним методом

Основна поделаУреди

Научна поља су уобичајено подељена на две основне групе: природне науке, које проучавају природне појаве (укључујући и живот у биолошком смислу) и друштвене науке, које проучавају људско понашање и друштва.

Математика, која је класификована као формална наука, има и сличности и разлике са природним и друштвеним наукама. Формална наука је витална за емпиријске науке. Велика достигнућа у формалним наукама обично доводе и до великих достигнућа у емпиријским наукама. Формалне науке су кључне у формирању хипотеза, теорија и закона, како у открићима, тако и у описивању како нешто ради (у природним наукама), и у сазнавању како људи мисле и делују (у друштвеним наукама).

Док су емпиријска истраживања природе описана чак у античко доба (нпр. од стране Аристотела, Теофраста и Плинија старијег), научне методе се користе од Средњег века (нпр. од стране Ал-Хејсема, Ел-Бирунија и Роџера Бејкона), појава модерне науке се генерално везује за модерни период познат као Научна револуција 16. и 17. века.

Подела према препоруци "Организације за економску кооперацију и развитак"

(ОЕЦД)

Природне наукеУреди

Техничке науке и технологијаУреди

Медицинске наукеУреди

Пољопривредне наукеУреди

Друштвене наукеУреди

Хуманистичке наукеУреди

Наука и религијаУреди

Наука и религија користе различите методе и имају различите циљеве.

Наука Религија - догма
Научна метода Метода сазнавања Откровење
Рационални и логички – индукција и дедукција, хипотезе које могу да се проверавају Мисаони процес Интуиција и вера
Објашњење природних појава. Циљ Објашњење натприродних појава. Објашњење смисла постојања. Утврђује морал и етику.

НапоменеУреди

  1. ^ *"Два највећа математичка научника, у полувеку које је следио транслациони покрет [са грчког на арапски], ал-Бируни и Ибн ал-Хајтам, унапредили су текуће обогаћивање [науке] на нови ниво, који није више везан за преводилачку активност било којег типа." p.55 — H. Floris Kohen (2010) How modern science came into the world: four civilizations, one 17th century breakthrough
    • "[Ibn al-Haytham] followed Ptolemy's bridge building ... into a grand synthesis of light and vision. Part of his effort consisted in devising ranges of experiments, of a kind probed before but now undertaken on larger scale."—H. Floris Cohen (2010):p.59
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.38] "And all these points become clear with experimentation." Smith 2001:[6.38]p.367
    • [Ibn al-Haytham] (Alhacen) De Aspectibus, see for example Book I, [6.36] "And if this phenomenon is experimentally scrutinized with great care, the result will be found to be what we have claimed." Smith 2001:[6.36]p.366
    • El-Bizri, Nader, "A Philosophical Perspective on Alhazen's Optics", Arabic Sciences and Philosophy 15 (2005-08-05), 189–218
    • Haq, Syed (2009). „Science in Islam”. Oxford Dictionary of the Middle Ages. ISSN 1703-7603. Приступљено 22. 10. 2014. 
    • Lindberg 1976:pp. 60–67
    • Sabra, A. I. (1989). The Optics of Ibn al-Haytham. Books I–II–III: On Direct Vision. London: The Warburg Institute, University of London. ISBN 978-0-85481-072-7. :pp. 25–29

РеференцеУреди

  1. ^ Feynman, Richard. The Feynman Lectures on Physics. 1. 
  2. ^ „science”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 20. 9. 2014. 
  3. ^ Wilson E. O. : Consilience: The unity of knowledge. New York: Vintage Books.1998. ISBN 978-0-679-45077-1.
  4. ^ Heilbron J. L., Ed : The Oxford Companion to the history of modern science. New York: Oxford University Press.2003. ISBN 978-0-19-511229-0.
  5. ^ „science”. Merriam-Webster Online Dictionary. Merriam-Webster, Inc. Приступљено 16. 10. 2011. »3 а:Наука је знање или систем знања који покрива опште истине или опште законитости које је могуће тестирати применом научног метода
    • Б, као знање или такав систем знања која се баве физичком светом и његовим појавама«  line feed character у |quote= на позицији 154 (помоћ)
  6. ^ "The historian ... requires a very broad definition of "science" — one that ... mawill help us to understand the modern scientific enterprise. We need to be broad and inclusive, rather than narrow and exclusive ... and we should expect that the farther back we go [in time] the broader we will need to be." — David Pingree , "Hellenophilia versus the History of Science" Isis 83 554–63, as cited on pp. 3, David C. Lindberg (2007), The beginnings of Western science: the European Scientific tradition in philosophical, religious, and institutional context, Second ed. Chicago: University of Chicago Press.1992. ISBN 978-0-226-48205-7.
  7. ^ Heilbron, 2003 & p.vii
  8. ^ See the quotation in Homer (8th century BCE) Odyssey 10.302–3
  9. ^ "Progress or Return" in An Introduction to Political Philosophy: Ten Essays by Leo Strauss. (Expanded version of Political Philosophy: Six Essays by Leo Strauss, 1975.) Ed. Hilail Gilden. Detroit: Wayne State University Press, 1989.
  10. ^ Strauss & Cropsey eds. History of Political Philosophy, Third edition. стр. 209.
  11. ^ "The Origins of Science". Scientific American Frontiers.
  12. ^ Plato, Apology 30e
  13. ^ "... [A] man knows a thing scientifically when he possesses a conviction arrived at in a certain way, and when the first principles on which that conviction rests are known to him with certainty—for unless he is more certain of his first principles than of the conclusion drawn from them he will only possess the knowledge in question accidentally." — Aristotle, Nicomachean Ethics 6 (H. Rackham, ed.) %3Abekker%20page%3D1139b Aristot. Nic. Eth. 1139b
  14. ^ Smith, A. Mark (2004), „What is the History of Medieval Optics Really About?”, Proceedings of the American Philosophical Society, 148 (2): 180—194, JSTOR 1558283 :p.189
  15. ^ а б Grant 2007, стр. 62–67
  16. ^ Alhacen had access to the optics books of Euclid and Ptolemy, as is shown by the title of his lost work A Book in which I have Summarized the Science of Optics from the Two Books of Euclid and Ptolemy, to which I have added the Notions of the First Discourse which is Missing from Ptolemy's Book From Ibn Abi Usaibia's catalog, as cited in Smith 2001:91(vol.1), p.xv
  17. ^ The ʿAbbāsid Caliphate. Encyclopædia Britannica.
  18. ^ A brief overview can be found at Smith, A. Mark (1981), "Getting the Big Picture in Perspectivist Optics" Isis 72(4) (Dec., 1981). via JSTOR:p.728
  19. ^ The translator, Gerard of Cremona (c. 1114–87), inspired by his love of the Almagest, came to Toledo, where he knew he could find the Almagest in Arabic. There he found Arabic books of every description, and learned Arabic in order to translate these books into Latin, being aware of 'the poverty of the Latins'. —As cited by Charles Burnett (2001) "The Coherence of the Arabic-Latin Translation Program in Toledo in the Twelfth Century". стр. 250, 255, & 257, Science in Context 14(1/2), 249–288 (2001). DOI: 10.1017/0269889701000096

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

  • "GCSE Science textbook". Wikibooks.org

Новости

Ресурси