Отворите главни мени
Naučnici u Abasidskoj biblioteci, iz Makame pesnika al-Haririja, rad slikara Jahje ibn Mahmud el-Vasitija, Bagdad, 1237. godine
Palata Alhambra u Granadi, jedan od najpoznatijih primera islamske arhitekture Zlatnog doba.

Zlatno doba islama je izraz za period istorije islamskog sveta (područja Bliskog istoka, Severne Afrike, Centralne Azije i al-Andalusa) koji otprilike odgovara srednjom veku u evropskoj (i svetskoj) istoriji, a koga je karakterisao intenzivan razvoj kulture i nauke, odnosno brojna tehnološka i druga civilizacijska dostignuća koja su s vremenom preuzele i druge, odnosno neislamske kulture i civilizacije. Izraz „zlatno doba” se obično koristi kako bi se istaklo kako je upravo u tom periodu islamski svet doživeo vrhunac samostalnih kulturnih i naučnih dostignuća, vezanih uz razvoj specifične arhitekture, filozofije, medicine, astronomije i matematike.[1][2][3][4][5] U širem smislu se taj period vezuje uz period koji počinje sa nastankom islama (7. vek), a završava s početkom Novog veka (oko 1500. godine). U užem smislu, i među istoričarima u daleko češćoj, upotrebi se pod „Zlatnim dobom” podrazumijeva period od 750. do 1257. godine.

Početak Zlatnog doba se najčešće vezuje uz dolazak dinastije Abasida na čelo Arapskog carstva, odnosno Halifata godine 750. Iako je time, s obzirom na nastavak vladavine prethodne dinastije Omejada na Iberijskom poluostrvu (al-Andalus), trajno okončano političko jedinstvo islamske države odnosno islamske zajednice (uma), ono je za posledicu imalo preorjentisavanje muslimanskih vladara sa džihada, odnosno spoljašnjih osvajanja na unutrašnje reforme i konsolidaciju već osvojenih prostora na kojima počinje postepena arabizacija i islamizacija tamošnjeg stanovništva. Tako stvoreni islamski svet je, s jedne strane, iz religijskih razloga (institucija hadždža) i kroz razvijenu trgovinu sačuvao međusobne ekonomske, a preko njih i kulturne veze; s druge strane je političko nejedinstvo omogućilo policentrični razvoj, odnosno stvaranje nekoliko suparničkih središta trgovine, kulture i nauke u različitim delovima islamskog sveta. Od svih njih je najvažniji bio Bagdad, koji je samo nekoliko godina nakon osnivanja postao abasidska prestolnica i najveći grad na svetu; veliki značaj su, međutim, zadržali i stara prestolnica Damask, ali i alternativna politička središta kao što su Kairo, Keruan, Kordoba, Buhara i Samarkand. Nove okolnosti su, takođe, omogućile arapskim učenjacima i umetnicima da postepeno asimiliraju, ali preuzmu obiležja ranijih kultura na prethodno osvojenim područjima. Zlatno doba je karakterisalo intenzivno nastojanje da se sačuvaju ili islamu prilagode dostignuća ranije starogrčke i persijske kulture, a preko trgovine su se preuzimala i kineska i indijska dostignuća kao što su papir i decimalni brojevi. Osim Arapa, važnu ulogu za razvoj kulture i nauke u ovom periodu su imali i muslimanski nearapi, ali i nemuslimanski podanici Kalifata i muslimanskih država - hrišćani i jevreji. U tom periodu se na području islamskog sveta kao lingua franca nametnuo arapski jezik.

Kraj zlatnog doba je predmet rasprave među istoričarima, kako po pitanju tačnog datuma, tako i po njegovim uzrocima. Kao najčešći datum se navodi pustošenje Bagdada od strane Mongola 1258. godine, prilikom koga je ne samo uništena znamenita biblioteka, nego islamskom svetu zadat psihološki udarac posle koga se počeo sve više okretati samom sebi. Među istoričarima je široko rasprostranjeno mišljenje da je islamski svet tada počeo da gubi civilizacijsku utrku sa dotle zaostalim i inferiornim zapadnim svetom, koji je u sledećim vekovima kroz Renesansu pokazao daleko više intelektualne fleksibilnosti i oko 1500. počeo s njime ravnopravno nadmetati da bi kasnije stekao tehnološku i drugu superiornost.

Istorija koncepataУреди

 
Ekspanzija kalifata, 622–750.
  Ekspanzija pod Muhamedom, 622–632
  Ekspanzija tokom Pravednog kalifata, 632–661
  Ekspanzija tokom Omejadskog kalifata, 661–750

Metafora zlatno doba je ušla u upotrebu u literaturi 19. veka o islamskoj istoriji, u kontekstu zapadnog estetskog trenda poznatog kao orjentalizam. Autor Priručnika za putnike u Siriji i Palestini iz 1868 napomilje da su najljepše džamije u Damasku „poput samog muhamedinizma, sada brzo propadale” i da su relikvije „zlatnog doba islama”.[6]

Ne postoji nedvosmislena definicija pojma, a u zavisnosti od toga da li se koristi sa fokusom na kulturna ili vojna dostignuća, može se smatrati da se odnosi na prilično različite vremenske periode. Tako je jedan autor iz 19. veka smatrao da se zlatno doba protezalo tokom colokupnog trajanja kalifata, ili „šest i po vekova”,[7] dok su drugi bili mišljenja da je okončan samo nekoliko decenija nakon Rašidunovog osvajanja, sa smrću Omara i Prve Fitne.[8]

Tokom ranog 20. veka, ovaj termin je korišten dosta retko, i obično se odnosio na rane vojne uspehe Rašidunskih kalifa. Tek u drugoj polovini 20. veka termin je počeo da se značajnije koristi, i sada se uglavnom odnosi na kulturni procvat nauke i matematike pod kalifatima tokom perioda od 9. do 11. veka (između uspostavljanja organizovane stipendije u Kući mudrosti i početka Krstaških ratova),[9] mada se često proširuje tako da obuhvata deo kasnog 8. ili 12. do ranog 13. veka.[10] Definicije još uvek mogu široko da variraju. Izjednačavanje kraja zlatnog doba sa završetkom kalifata predstavlja pogodnu prekidnu tačku zasnovanu na istorijskom reperu, ali se može tvrditi da je islamska kultura ušla u stanje postepenog opadanja mnogo ranije; stoga, Kan (2003) smatra da je pravo zlatno doba trajalo dva veka između 750–950, tvrdeći da se početak gubitka teritorija pod Harun el-Rašidom pogoršao nakon smrti el-Mamuna 833. godine, i da su Krstaški ratovi u 12. veku doveli do slabljenja Islamskog carstva od čega se nikad nije oporavilo.[11]

UzrociУреди

Verski uticajУреди

Razne Kuranske naredbe i Haditi, koji vrednuju obrazovanje i naglašavaju važnost sticanja znanja, igrale su vitalnu ulogu u vršenju uticaja na mullimane ovog doba u njihovoj potrazi za znanjem i razvoju naučnog tela.[12][13][14]

Vladino sponzorstvoУреди

Islamsko carstvo je pružalo snažnu potporu naučnicima. Novac potrošen na prevodilački pokret za pojedine prevode se procenjuje da je ekvivalentan dvostrukom godišnjem budžetu Medicinskog istraživačkog saveta Ujedinjegog Kraljevstva.[15] Najbolji naučnici i ugledni prevodioci, kao što je Hunajn ibn Išak, imalu su plate za koje se procenjuje da su ekvivalentne sa prihodima današnjih profesionalnih atleta.[15] Kuća mudrosti je bila biblioteka koja je bila uspostavljena u Bagdadu, Irak tokom abasidske ere posredstvom kalifa El Mansura.[16]

Različiti doprinosiУреди

Tokom ovog perioda, Muslimani su ispoljili jak interes za asimilaciju naučnog znanja pokorenih civilizacija. Mnogi klasični radovi antike koji bi inače bili izgubljeni prevedeni su sa grčkog, persijskog, indijskog, kineskog, egipatskog, i feničanske civilizacije na arapski i persijski, a kasnije su prevođeni u turski, herejski i latinski.[4]

Hrišćani, posebno sledbenici istočne crkve (nestorijanci), doprineli su islamskoj civilizaciji tokom vladavine Omejada i Abisida putem prevođenja radova grčkih filozofa i antičke nauke na sirijski i kasnije arapski jezik.[17][18] Oni su se isticali u mnogim područjima, a posebno filozofiji, nauci (kao što su Hunajn ibn Išak,[19][20] Sabit ibn Kura,[21] Jusuf el-Kuri,[22] El Himsi,[23] Kusta ibn Luka,[24] Masavajh,[25][26] Patrijarh Evtihij,[27] i Jabril ibn Buktišu[28]) i teologiji. Tokom dugog vremenskog perioda lični lekari abasidskih kalifa su često bili asirski hrišćani.[29][30] među najprominentnijim hrišćanskim porodicama koje su služile kao lekari kalifa bila je Buhtišu dinastija.[31][32]

Vidi jošУреди

ReferencesУреди

  1. ^ George Saliba (1994), A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam, pp. 245, 250, 256–57. New York University Press. ISBN 978-0-8147-8023-7.
  2. ^ King, David A. (1983). „The Astronomy of the Mamluks”. Isis. 74 (4): 531—55. doi:10.1086/353360. 
  3. ^ Medieval India, NCERT. ISBN 978-81-7450-395-4.
  4. 4,0 4,1 Vartan Gregorian, "Islam: A Mosaic, Not a Monolith". Brookings Institution Press.2003. ISBN 978-0-8157-3283-9. стр. 26-38.
  5. ^ Islamic Radicalism and Multicultural Politics. Taylor & Francis. 1. 3. 2011. стр. 9. ISBN 978-1-136-95960-8. Приступљено 26. 8. 2012. 
  6. ^ Josias Leslie Porter, A Handbook for Travelers in Syria and Palestine, 1868, p. 49.
  7. ^ "For six centuries and a half, through the golden age of Islam, lasted this Caliphate, till extinguished by the Osmanli sultans and in the death of the last of the blood of the house of Mahomet. The true Caliphate ended with the fall of Bagdad". New Outlook, Volume 45, 1892, p. 370.
  8. ^ "the golden age of Islam, as Mr. Gilman points out, ended with Omar, the second of the Kalifs." The Literary World, Volume 36, 1887, p. 308.
  9. ^ "The Ninth, Tenth and Eleventh centuries were the golden age of Islam" Life magazine, 9 May 1955, [1].
  10. ^ so Linda S. George, The Golden Age of Islam, 1998: "from the last years of the eighth century to the thirteenth century."
  11. ^ Arshad Khan, Islam, Muslims, and America: Understanding the Basis of Their Conflict, 2003, p. 19.
  12. ^ Groth, Hans, ур. (2012). Population Dynamics in Muslim Countries: Assembling the Jigsaw. Springer Science & Business Media. стр. 45. ISBN 978-3-642-27881-5. 
  13. ^ Rafiabadi, Hamid Naseem, ур. (2007). Challenges to Religions and Islam: A Study of Muslim Movements, Personalities, Issues and Trends, Part 1. Sarup & Sons. стр. 1141. ISBN 978-81-7625-732-9. 
  14. ^ Salam, Abdus (1994). Renaissance of Sciences in Islamic Countries. стр. 9. ISBN 978-9971-5-0946-0. 
  15. 15,0 15,1 „In Our Time – Al-Kindi, James Montgomery”. bbcnews.com. 28. 6. 2012. Архивирано из оригинала на датум 14. 1. 2014. Приступљено 18. 5. 2013. 
  16. ^ Brentjes, Sonja; Morrison, Robert G. (2010). „The Sciences in Islamic societies”. The New Cambridge History of Islam. 4. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 569. 
  17. ^ Hill, Donald. Islamic Science and Engineering. 1993. Edinburgh University Press.ISBN 978-0-7486-0455-5. стр. 4.
  18. ^ „Nestorian – Christian sect”. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2016. Приступљено 5. 11. 2016. 
  19. ^ Rashed, Roshdi (2015). Classical Mathematics from Al-Khwarizmi to Descartes. Routledge. стр. 33. ISBN 978-0-415-83388-2. 
  20. ^ „Hunayn ibn Ishaq – Arab scholar”. Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2016. Приступљено 12. 7. 2016. 
  21. ^ Hussein, Askary. „Baghdad 767–1258 A.D.:Melting Pot for a Universal Renaissance”. Executive Intelligence Review. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2017. 
  22. ^ O'Leary, Delacy (1949). How Greek Science Passed On To The Arabs. Nature. 163. Bibcode:1949Natur.163Q.748T. ISBN 978-1-317-84748-9. doi:10.1038/163748c0. 
  23. ^ Sarton, George. „History of Islamic Science”. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2016. 
  24. ^ Nancy G. Siraisi, Medicine and the Italian Universities, 1250–1600 (Brill Academic Publishers, 2001), p 134.
  25. ^ Beeston, Alfred Felix Landon (1983). Arabic literature to the end of the Umayyad period. Cambridge University Press. стр. 501. ISBN 978-0-521-24015-4. Приступљено 20. 1. 2011. 
  26. ^ „Compendium of Medical Texts by Mesue, with Additional Writings by Various Authors”. World Digital Library. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2014. Приступљено 1. 3. 2014. 
  27. ^ Griffith, Sidney H. (15. 12. 1998). „Eutychius of Alexandria”. Encyclopædia Iranica. Архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2017. Приступљено 7. 2. 2011. 
  28. ^ Anna Contadini, 'A Bestiary Tale: Text and Image of the Unicorn in the Kitāb naʿt al-hayawān (British Library, or. 2784)', Muqarnas, 20 (2003), 17–33 (p. 17), JSTOR 1523325
  29. ^ Bonner, Bonner; Ener, Mine; Singer, Amy (2003). Poverty and charity in Middle Eastern contexts. SUNY Press. стр. 97. ISBN 978-0-7914-5737-5. 
  30. ^ Ruano, Eloy Benito; Burgos, Manuel Espadas (1992). 17e Congrès international des sciences historiques: Madrid, du 26 août au 2 septembre 1990. Comité international des sciences historiques. стр. 527. ISBN 978-84-600-8154-8. 
  31. ^ Rémi Brague, Assyrians contributions to the Islamic civilization Archived 2013-09-27 at the Wayback Machine
  32. ^ Britannica, Nestorian Archived 2014-03-30 at the Wayback Machine

LiteraturaУреди

Spoljašnje vezeУреди